Šta svi možemo svaki dan da radimo

Vjerujem da se često srećete s situacijom gdje vam neko govori kako je uzaludno bilo šta što ste naumili povodom ove ekonomsko-političke situacije u zemljama bivše Jugoslavije.
Ja prvi priznajem da sam okružen takvim ljudima.

Ali okružen sam i onim čija razmišljanja i nisu tako pesimistična. To su većinom mladi momci i djevojke, osobe koje od kojih ne zavisi niko - osobe koje imaju dovoljno slobodnog vremena da aktivno razmišljaju i porede ono što vide s onim što im je rečeno dok su bili klinci.

Pored svega toga, frustrirajuće je viditi koliko je bolesno naše društvo. Bolesni smo do te mjere da opušteno tolerišemo sve što nam se s vrha kaže.
Povećanje poreza? Važi.
EU nas voda za nos? Važi.
Skaču cijene kućne režije? Važi.
Gorivo, hljeb i ostalo poskupljuje? Važi.

Isto se dešava i kada se našim sugrađanima brutalno otimaju osnovna prava.
Štrajkuje 200 radnika danas? Važi.
Opet štrajk? Važi.
Četiri štrajka u istoj sedmici? Važi.

Niko ne reaguje.

U mnogo stabilnijim zemljama zbog mnogo manjih problema na ulicu izađe mnogo više ljudi, i to sa mnogo oštrijom reakcijom, nego kod nas.
To se, opet, možda može i razumiti - naš narod kolektivno ima daunov sindrom.

S druge strane, prosjek nam vade pojedinci. One sitne stvari koje svako može da radi (i vjerovatno radi).
Poput podrške raznih oblika raznim progresivnim događajima, obrazovanje djece, razgovor s prijateljima, intelektualna borba provit kontraprogresivnih kretanja, konstruktivna kritika.

Sve su to stvari koje mogu dići ugleg palog Jugoslavena.
Naši daunisti polako uviđaju da "ne treba radno mjesto kad živiš za desno" (što kaže Edo Maajka). Desničari iz godine u godinu dokazuju da ne mogu i/ili ne žele da pomognu da se stavi još nešto pored tog komada hljeba na stol.
Što znači da je razumno očekivati skore projmene na političkoj megasapunici Balkana.

Drugarski pozdrav,
Mirza