Beograd

Beograd...bivši glavni grad SFRJ, sada Srbije. O njemu se puno zna i bez mene. A mene duša boli zbog mog grada. Mog lepog grada koji je "nekada bacao svetla daleko", grada otvorenog srca, grada koji je u poslednjih dvadeset godina primio milion novih sugrađana, koji su došli i nikada ga nisu zavoleli. Mnogi ga čak otvoreno mrze - mrze ono što je predstavljao i što još uvek ima potencijala da predstavlja - veličinu, širinu, kosmopolitizam, intelekt, duh i humor, vedrinu, lepotu. I to što mrze nastoje svim silama da unište. Da od Beograda naprave svoje malo, skučeno, zabito, zatucano i uskogurdo selo. Moj grad, nekad lepotan među gradovima, sada je naružen đubretom, u njemu nema osmeha, ljudi se više ne nalaze u kafanama posle posla da ručaju, popiju špricer i zbijaju šale...Ne ustaju više starijoj gospodi, trudnicama i osobama s malom decom u prevozu. Reči "molim vas", "budite ljubazni" praćene osmehom sve su ređe. I onaj karakterističan govor, koji su još u ono lepo vreme zvali "udaranjem u bandere", mnogo se manje čuje. Pozorišta umiru. Ne sviraju novi bendovi. Dečaci više ne muvaju devojčice na (duhovitu) priču. Zapravo, svega toga ima, ali mnogo, mnogo, mnogo manje nego pre.

Pa i pored svega, volim ga. Volim i ovakav zgureni, posrnuli Beograd. Duboko u njemu i dalje sjaji ono svetlo koje je nekad bacao daleko, a u meni i dalje tinja nada da će se iskra te svetlosti zapaliti opet...nekad. Da je još jednom vidim i osetim, pa mogu i da odem s ovog sveta.

To je tako, postovana Tia. Ono sto se jednom u dusu uvuce, vise ne odlazi iz nje. Pitanje je samo, koliko je danas jos duse u nama ?   

Valter

Tia_Dalma (citat):Beograd...bivši glavni grad SFRJ, sada Srbije. O njemu se puno zna i bez mene. A mene duša boli zbog mog grada. Mog lepog grada koji je "nekada bacao svetla daleko", grada otvorenog srca, grada koji je u poslednjih dvadeset godina primio milion novih sugrađana, koji su došli i nikada ga nisu zavoleli. Mnogi ga čak otvoreno mrze - mrze ono što je predstavljao i što još uvek ima potencijala da predstavlja - veličinu, širinu, kosmopolitizam, intelekt, duh i humor, vedrinu, lepotu. I to što mrze nastoje svim silama da unište. Da od Beograda naprave svoje malo, skučeno, zabito, zatucano i uskogurdo selo. Moj grad, nekad lepotan među gradovima, sada je naružen đubretom, u njemu nema osmeha, ljudi se više ne nalaze u kafanama posle posla da ručaju, popiju špricer i zbijaju šale...Ne ustaju više starijoj gospodi, trudnicama i osobama s malom decom u prevozu. Reči "molim vas", "budite ljubazni" praćene osmehom sve su ređe. I onaj karakterističan govor, koji su još u ono lepo vreme zvali "udaranjem u bandere", mnogo se manje čuje. Pozorišta umiru. Ne sviraju novi bendovi. Dečaci više ne muvaju devojčice na (duhovitu) priču. Zapravo, svega toga ima, ali mnogo, mnogo, mnogo manje nego pre.

Pa i pored svega, volim ga. Volim i ovakav zgureni, posrnuli Beograd. Duboko u njemu i dalje sjaji ono svetlo koje je nekad bacao daleko, a u meni i dalje tinja nada da će se iskra te svetlosti zapaliti opet...nekad. Da je još jednom vidim i osetim, pa mogu i da odem s ovog sveta.

Zar si ti sigurna da je samo Beograd,i narod u njemu, devalvirao u etickom smislu, slicno je I u Zagrebu i Sarajevu .Beges je svojevremeno bio kulturna prestonica Istocne Evrope, kosmopolitski otvoreni grad. Kao deo sireg plana globalizacije unisten mu je duh . No, dobro se secam skolskih dana kada smo svake godine posecivali glavni grad,provincijski complex valda,i dan danas ne mogu zaboraviti taj osecaj ushicenja kad bi jos u autobusu ,mi klinci , ugledali sve cari velegrada.
Koga danas zabole za kulturu, svetla ,za grad i za kosmopolitizam.