Moj život u inostranstvu

Moj život u inostranstvu

Vaše priče
Pobedili smo


[You must be registered and logged in to see this image.]

Zvezda, Bari, 1991. Kup šampiona

Eto, pod stare dane, zainteresovah se za teoriju evolucije. Možda je to zbog neprekidnog kreketanja – u Americi, kao i u Srbiji, „nas i amerikanaca 300 miliona“ – o takozvanoj teoriji o Inteligentnom Dizajnu, možda zbog latentne griže savesti jer sam u srednjoj školi mrzeo biologiju, a bio zaljubljen u profesorku biologije, možda jednostavno od duga vremena, ne znam.

Pa evo da vam održim kratku lekciju. (Bla, bla, bla.)

Neki Francuz po imenu Lamark je prvi, zapravo, u 18. veku, stvorio teoriju evolucije, ali je u jednom njenom aspektu totalno omanuo. Smatrao je da se nasleđuju stečene, ne urođene, osobine. Na primer, odsečeš žabi nogu, i njeni potomci (punoglavci) se izlegu bez jednog peraja. Koješta, reče Darvin. Međutim, bio je taj Lamark mnogo više u pravu nego što mu se priznaje. Jedna stečena osobina se i te kako nasleđuje. Deca zvezdaša su zvezdaši, deca partizanovaca su partizanovci. To je toliko očigledno, da bi razglabanje o tome bilo čisto gubljenje vremena.

Ja sam nasledio zvezdaštvo, u velikim količinama. Isečem se, poteče crveno-belo.

Decembra 1979., u trećem razredu srednje škole, ta crveno-bela manija je bila na vrhuncu. Zvezda je igrala revanš utakmicu četvrt-finala Kupa UEFA protiv omrznutog Bajerna, u Beogradu, posle poraza od 2:0 u prvoj utakmici. Slušao sam prenos dok su mi se ruke tresle od nervoze. 1:0. Rodilo se dete muško, ime mu je Savić Duško. 2:0. Drugo poluvreme. 3:0. Ni jednog pravog zvezdaša ne treba da podsećam tog poraza u pobedi i pobede u porazu.

Fast-forward 12 godina. Vremena su se promenila. Njujork je u mom životu baš zamenio Beograd, Brodvej je zamenio Bulevar, a unezverenost u novom svetu i, uglavnom, usamljenost su zamenili okruženje porodice i drugova. Fudbal, naravno, ništa nije moglo da zameni. New York Giants umesto Zvezde? I don't think so. (Tako se na engleskom kaže „Malo morgen“)

Bila je sreda, oko 4 posle podne, Eastern Standard Time. Njujork se znojio pod jednim od iznenadnih toplih talasa koji ponekad naiđu u rano proleće. Ja sam se znojio bubajući nešto čega se više ne sećam. Šta, kako, kada i ko me je doveo do toga da bubam to šta sam bubao, pričaću vam neki drugi put. Sad pričamo o fudbalu.

Zvoni telefon.

„Pobedili smo.“ Bio je to moj otac, preko okeana, bez daha, kao da je kopao (i iskopao) Panamski kanal.

Molim?

Pobedili smo.

Ko je pobedio, ko je izgubio?

Zvezda.

Koga?

Bajern.

Bajern?

Bajern.

Pa kako su pobedili?

U poslednjem minutu. Ma ne, u poslednjem sekundu!

Pa koji je bio rezultat?

2:2

Pa znači bio je remi?

Ma ne, pobedili smo. Pobedili smo. (vrlo blago, skoro neprimetno, povišenje intonacije)

Dobro, pobedili smo. I šta sad, kad smo pobedili?

Kako - kako šta sad? (vrlo primetno povišenje intonacije)

Pa lepo, šta sad, kad smo pobedili sa 2:2?

Tu je već moj jadni otac izgubio strpljenje sa svojim amerikanizovanim sinom, koji eto nije imao pojma da (1) Zvezda igra sa Bajernom, (2) da je u pitanju revanš-utakmica posle POBEDE u Minhenu od 2:1, (3) da se radi o polu-finalu Kupa Šampiona, i (4) da je tolika količina neznanja bitnih stvari potpuno neprihvatljiva. Džaba meni sve te škole kad ništa ne znam.

Prokletstvo života u emigraciji nije u nedostatku ćevapa i urnebes salate. Nije ni u nedostatku Kalemegdana i Ade. Nije, čak, ni u razdvojenosti povodom raznoraznih svadbi, rođenja i sahrana – jer, ako su nam bitni, potrudićemo se da im prisustvujemo, pa makar dolazili preko sveta, a ako nam nisu bitni, u svakom slučaju imamo dobar izgovor da ih eskiviramo. Pravo prokletstvo je u razilaženju zapletenih životnih tokova, predodređenih da teku jedan uz drugi, i da zavise jedan od drugog, i u laganom i nezaustavnom, kao kinesko mučenje, udaljavanju, korak po korak, dan po dan, sportsku sredu po sportsku sredu.

Još 15 godina unapred, leto 2006. Vreme leti, ponekad lepo, ponekad mučno. U međuvremenu sam se preselio u Nju Džersi, a moj otac tamo gde Zvezda uvek pobeđuje. Prošli smo 1999., i vi tamo i mi ovde. Drugi put ćemo o tome, da se zadržimo za sada na lakšim temama. Gle čuda, fudbal („naš“ fudbal, ne „njihov“ fudbal) osvojio je Vol Strit. Svetsko prvenstvo na ekranima koji treba da prate kretanja na berzi. Penali prekidaju sastanke. Najvažnija sporedna stvar na svetu je potisnula najvažniju važnu stvar na svetu, novac, iz njenog sopstvenog hrama.

Ne sećam se utakmice, ali se sećam komentara mog kolege Brusa. Izjednačili su, rekao je pomalo zadihano. U poslednjem minutu. A onda je dodao, ma ne, u poslednjem sekundu.

Od toga do Google Videa je bio samo jedan korak. Cela utakmica, od izlaska iz tunela do bakljade na tribinama, malo zamrljana snegom godina, ali sasvim prihvatljiva. Siniša Mihajlović u 25. minutu obara F-117 iz slobodnog udarca. Pa onda Švabe izjednače, pa povedu. Pa pogode stativu. A Zvezda propušta šansu za šansom. A ja sedim u kancelariji, na 45. spratu zgrade u južnom Menhetnu, udaljen 6 vremenskih zona i 15 godina od mesta događaja, gledam sve to po prvi put, i nerviram se. Ruke mi se, malkice, ma ne baš tresu, ali da kažemo, podrhtavaju.

A kako i ne bi? Pa to je bila ludnica! Utakmica za infarkt. Po svemu sudeći, gledaćemo produžetke, dva puta po 15 minuta. Kad onda, kao grom iz vedrog neba - Jugović! Pančev. Jugović! Prosinečki!! Mihajlović!!! Nebo se otvorilo!!! Stadion je eksplodirao!!!

Gospode bože, kako je ovo iko preživeo?

I onda – kraj!

Kakvo slavlje na stadionu, a verujem i u vašim domovima, promuklo arlauče moj ekran. U celoj Jugoslaviji. Širom sveta.

Uključujući i jednu kancelariju na Menhetnu.

Sport je, kažu učene glave, ritualizovani rat. Kažu još da potiče, kao i sve ostalo šta nas čini time šta jesmo, iz savane, i da je ratobornost, kao uostalom i gramzivost, po svemu sudeći, predstavljala evolucionu prednost. Pusti par majmuna da trčkaraju naokolo i za par miliona godina stvoriće NATO i Vol Strit. I možda, ako su stvarno talentovani, fudbal.

Ali nije sad to bitno. Nije bitno ni da mi je trebalo celih 15 godina da razumem.

Opet je sreda, 4 sata posle podne, Eastern Standard Time. Koga da zovem da javim: Pobedili smo!

Sa 2:2.

Aleksandar, Njujork

Vaše priče
Nastavak putovanja bez povratka


[You must be registered and logged in to see this image.]

Senke (foto: sxc.hu)

Da li si ikada imao osećaj da sa nekim razgovaraš a da te sagovornik ne razume, ne zbog drugačijeg jezika ili različitih običaja, nego prosto za inat, kao jeziva ravnodusnošt koja izbija iz ledenog pogleda jedne krute i kaljave kulturne baštine prepune bogaza i prosvetiteljskih namera predaka?

Da li si se ikada osetio duboko ponižen i ispljuvan izrazima sažaljenja i lažnog saosećanja ljudi oko tebe samo zato što ono što hoćeš da kažeš na jeziku starosedelaca deluje kao idiotsko trabunjanje, nevešto sricanje petogodišnjaka?

Da li si se ikada osetio kao stranac u sopstvenoj zemlji, putujući uzduž i popreko kroz predivne predele kojima je teško naći poređenje ma gde krenuo po svetu, u zemlji gde se ljudi dele na one koji jesu i one koji nisu iz našeg plemena, partije, kluba, kraja ulice,i gde se reči pohvale daruju štedro, kao hleb u vreme najveće gladi ili u vreme užasne pošasti nekakve - stisak ruke?

Da li si ikada osetio na sopstvenoj koži jezu kako ti puzi niz kičmu od suma papirnih novčanica, i njihov miris koji ti govori samo jedno – sve ima svoju cenu, pa i ljubav? Naslovne stranice časopisa, udarni programi televizije koji izgledaju kao našminkana predgrađa, manikirani travnjaci, morsko plavi bazeni, parkinzi nalik na sajam automobila i sjaj filmskih diva neskriveno, bez pretvaranja, bez okolišanja ti sruče u lice da čovek vredi samo onoliko koliko poseduje u novcu.

Da li te je ikada izluđivala pomisao da živiš u zemlji koja kao da ti ne pripada, kao da su je uzeli pod svoje nekakvi surovi gorštaci, sputali je najžilavijim omčama, razdelili svojim rođacima a ostatak bacili u grotlo istorije da se više nikada ne pojavi na svetlu sadašnjeg trenutka?

Govor je deo našeg krvotoka, reč je otrov i lek, vatra i melem, nož i cvet; otrovna reč može da zagrize duboko u meso srca. Nežna reč-gvozdena vrata otvara. Tepanja tvoje majke dok te je povijala su rečnik tvoje duše. I dobro i loše jedino na tvom jeziku imaju potpuni smisao.

Da li si ikada imao osećaj da si se iznenada našao u holivudskom filmu, u nekakvoj jeftinoj priči iz predgrađa u kome se glavni junak u jednoj od početnih scena blentavo cereka u lice korpulentnom muškarcu srednjih godina koji mu u prolazu lakonski dobaci: Fuck you?U nastavku scene naš junak se okreće svojoj životnoj saputnici i pun ushićenja joj saopštava: Zamisli rekao mi je “j... se” a meni je to zvučalo tako super.

Da li si nekad sreo ljude kojima je važnije uživanje u duvanu nego zdravlje sopstvene dece?

Da li si možda primetio kako pak neki drugi ljudi smatraju da je najpravilnija ishrana za njihove potomke ona koja sadrži ogromne količine šećera, masti i supstanci koje samo alhemičari mogu da definišu?

Da li si ikada bio u situaciji da gledaš kako ljudi oko tebe proždiru hrpe nečega što liči na hranu samo zato što je cena koju su platili niska a količina koju mogu da pojedu neograničena?

Da li ti se ikada učinilo da su ljudi koji vode razne države i narode krvni srodnici?

Da li si ikada primetio kako je svet okrugao, kako svi mi balansiramo po istom konopcu raspetom iznad ambisa postojanja, sa jedne strane početak, sa druge kraj a ispod sve ono što život jeste ili bi mogao da bude. Iste želje, ista nadanja, isti strahovi i čežnje, ista glad za priznanjem, respektom, statusom, ista neprestana potraga za srećom ma šta ona značila svakom od nas?

Jedina glad koja je neutaživa je glad za ljubavlju. Jedina bol koja je neizlečiva je bol od neuzvraćene ljubavi.

Neko reče ako treba da biram između dva zla izabraću ono koje nikada nisam probao.

Život je najistinitiji u malim stvarima, običnim, svakodnevnim susretima, najlepši u dugogodišnjim prijateljstvima, prvim ljubavima, mirišljav u lokalnim pekarama, siguran u prepoznatljivim ulicama, pouzdan u starim drugovima, topao u porodičnom zagrljaju.

Zašto je to tako teško bilo zadržati?

P.S. Napomena autora: Namera mi je bila da podelim sa vama ono što osećam putujući svetom, bez želje da isprovociram negativne reakcije. Sve ono što nije moglo da stane u redove ovih tekstova nalazi se negde između njih. Mnogo toga iz gore navedenog i prethodno napisanog je sažetak onoga što je pisac čuo, video i naučio od naših ljudi koje je sreo na ovom Putovanju. Među njima su i komentari koje sam pročitao na stranicama ove rubrike. Ja sam samo pokušao sve to da sažmem i uobličim što sam bolje mogao.

Dragan Petrović, SAD

Postovani druze Jovi,
ovaj tekst bi se po meni, mogao nazvati " Mudrosti zivota".
Onaj ko je prosao i doziveo svoju zemlju pa prosao i doziveo ceo svet, zna koliko istine ima u ovim redovima.
Tako mi je, recenia jedne pesme ostala u secanju: ...." kada zivot uopznamo, nam jos samo jesen pruza.....".Covek je najveci deo svoga zivota u potrazi za sobom i svojim zivotom. Kada ga stvarno upozna je u "godinama" i shvati da je zivot skoro prosao.


Valter

Postovani druze Dene

Nov sam na fourumu pa se jos upoznajem sa temama i uopste sa mogucnostima foruma i nacinom rada foruma ali jedino mogu da kazem ukratko da sam sve osetio sto ste naveli u vasoj prici jer i ja sam 17 godina bio u inostranstvu ali ceznja za nasim podnebljem je bila toliko jaka da sam bukvalno sve napustio na tome zapadu i vratio se ovde prije 3 godine,patio sam sve te godine u inostranstvu i razmisljao mnogo puta kada cu se vratiti za stalno,dani prolaze brzo tamo u inostranstvu prije nego trepnes prodjose sve te godine a u glavi uvek moja Juga.Za stalno vratiti se nisam znao kuda i kako?kako napustiti ipak donekle neku( laznu) sigurnost zapada i onda sam se odlucio.Sve ili nista.Evo mene sada u jednom malom selu kod Subotice na pravom salasu.Moja prica bi bila duga,preduga i sto se inostranstva tice i sto se tice rata i posledica rata u mom rodnom gradu Vukovaru.Vratio sam se i postao seljak na salasu i zadovoljan sam i prezadovoljan,izabrao sam Suboticu i okolinu jer je po mome misljenju Subotica naj multikulturalniji grad bivse juge sto se moze i proveriti.Da se razumemo,volim sve gradove,celu bivsu Jugu ali nakon odredjenih analiza dosao sam do zakljucka da bi za mene kao Jugoslovena(otacsrbin majka hrvatica) odgovarala ova okolina gde su 38,47% madjari,25,93%srbi,11,24%hrvati,10,95%bunjevci,5,76 % stanovnika koji se izjasnjavaju kao jugosloveni i ostatak su makedonci,albanci, bosnjaci.Nisam se pokajao.Zivim na salasu u prirodi bez stresa,seljak sam a bio gradjanin ceo zivot.Treba samo biti cvrst u odluci.Odrekao sam se materijalizma i lazne sigurnosti zapada.