Pročitajte i ove zanimljive tekstove

First topic message reminder :

Metaforički prikaz raspada SFRJ...

Hrvatska i Slovenija su se vrlo pokvareno i nadasve prostitutski ponijeli prema SFRJ.
U njoj su našli utočište i zaštitu od agresivnih susjeda(Talijana, Nijemaca, Austrijanaca, Madžara, Turaka...) te su se u njoj razvijale i napredovale. Kad su se okolni susjedi primirili i civilizirali te kad su se ove, malo prije spomenute prostitutke osokolile, odjebaše one svoga dobročinitelja(SFRJ) i pohitaše u susret bivšim silovateljima, a današnjim makroima sa Zapada.
S druge strane, Srbija i Crna Gora su se ponijele kao uvrijeđeni patrijarhalni muževi koji nisu mogli ponijeti ravratnost tih prostitutki, pa onda udri po njima: šakom ,nogom, rukom...
Prostitutka Slovenija je prošla samo neokrznuta u tom sukobu, dok je prostitutka Hrvatska prošla gore zato što je ona atraktivnija (zato što ima široku p....-čitaj more ) od svoje razvratne prijateljice.
Međutim, ni kriva ni dužna, najviše je stradala djevojka iz BiH sa velom.
Ona jadna nije znala što bi, priključiti se razvratnicama ili ostati u zajednici kod: uvrijeđenog, ljutog i sada već poprilično bijesnog patijarhalnog muža .
Djevojku sa juga iz Makedonije, kojoj se taj razvoj situacije nije niti malo sviđao, počinju drpati mladići sa kapicama (Albanci) prijeteći joj ako ne da malo p....(čitaj teritorija ) da će bit krvi i bez menstruacije i da joj nikakvi always ulošci neće pomoći, ako ne da malo p...... (teritorija), a tu su i mladići sa juga iz kolijevke civilizacije (Grci) koji bi je prekrstili i ime joj promijenili.
Za to vrijeme, sa sigurne udaljenosti strane djevojke i strani mladići zadovoljno trljaju ruke zajedno sa domaćim djevojkama i mladićima("komunistima",ustašama, četnicima, balijama jednom riječju kapitalistima... ) kojima će pripasti sva imovina posvađane obitelji, koja će ih, još k tomu, sutra dan moliti za koricu kruha.
Sve se ovaj moj metaforički prikaz može sa makro sfere preslikati i na mikro sferu.
Naime, ljudi ko ljudi: nezahvalni, nedosljedni, lažljivi ,licemjerni, skloni manipuliranjima i preuveličavanju svojih vrlina i tuđih mana, kao i preumanjivanju svojih mana i tuđih vrlina, proračunati, pokvareni... (no nisu, naravno, svi takvi ,al..... ) se druže s nekim dok imaju interesa, a poslije kad ga iskoriste:
"Čao bao, ko te zvao!"
To se odnosi na one razvratnice gore....
I referendum o samostalnosti bio jedna velika manipulacija budući da je pitao jeste li za konfederaciju (SLO, HR-prijedlog) ili federaciju (SR, CG-prijedlog), a prijedloga BiH i MK tj. nešto između ova dva ekstrema nije bilo , te je 96% reklo za ovo prvo ....
Dakle, to znači da tih 96 % nije bilo protiv Juge, a to se poslije i pogotovo danas prezentira drugačije i bezočno i besramno te nadasve beskrupulozno manipulira i laže s time ....
E moji južni Slaveni, a što ste blekasti (blesavi) Nije uzalud naš drug Tito neprestano kao papiga ponavljao: "Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zjenicu oka svoga!" Ali, vi ga niste slušali i shvaćali (za)ozbiljno...
Zato vam i je danas ovako kako je- NIKAKO.
STOGA, PORUKA GRAĐANIMA BiH, CRNE GORE, SRBIJE, VOJVODINE, KOSOVA I MAKEDONIJE:
BOJKOTIRAJTE PROIZVODE SLOVENIJE I HRVATSKE, JER AKO ONE NISU HTJELE JUGOSLAVIJU I ŽIVJETI SA VAMA U NJOJ , ZAŠTO BISTE VI SAD KUPOVALI NJIHOVE PROIZVODE -NEMOJTE IZ PRINCIPA I IZ DOSTOJANSTVA PA NEK SLOVENSKE I HRVATSKE PROIZVODE KUPUJU NJIHOVA "BRAĆA" NIJEMCI I IRANCI
Ja sam se npr. zavjetovao, da dok se ne obnovi SOCIJALISTIČKA Jugoslavija (kapitalističku Jugu, ne želim ), neću da kupujem kapitalističke proizvode rušitelja SFRJ secesionista: Hrvatske i Slovenije te agresora: Srbije i Crne Gore
Pod mojim embargom jedino nisu proizvodi iz Makedonije i Bosanski proizvodi. (cevapi, burek, Travnicki sir itd,)
A ako bude Juge u budućnosti, glavni grad joj treba biti SARAJEVO, a pomoćni SKOPLJE tj. oni koji su Jugu najviše voljeli i najviše zbog nje propatili..
Nikakvi sececionistički Zagreb i Ljubljana , niti agresorski Beograd i Podgorica ne smiju doći u obzir...
Znam da će vam ovo izgledati čudno, al ja sam, kao Dalmoš (Dalmatinac ) jako dišpetožasta (inatna, prkosna) osoba i ovaj moj embargo se neće ukinuti, dok se ne ispune, gore navedeni uvjeti....
Znam da ovo nije u duhu bratstva i jedinstva , ali ukoliko želimo opet Jugoslaviju, ovo je jedan od preduvjeta za nju jer dok god svatko ne plati svoj dio krivnje (Hrvati i Slovenci na ovaj način), a Srbi i Crnogorci na drugi način....
(UKIDANJE REPUBLIKE SRPSKE-GENOCIDNE TVOREVINE NASTALE NA ZLOČINU NAD HRVATIMA I MUSLIMANIMA OD STRANE SRBA!, TE KAŽNJAVANJE SVIH ZLOČINACA KAKO PODSTREKAČA KAKO NAREDBODAVACA TAKO I IZVRŠITELJA A NE BORAVKOM U HAŠKIM VILAMA UZ SAV KOMFOR KOJEG NEMAJU NI SREDNJE STOJEĆI NESTAJAJUĆI STALEŽ (ZBOG OVE POLITIČKE STOKE) U JUGI, VEĆ U ZATVORIMA GOLOG OTOKA BEZ IKAKVOG KOMODITETA TE POVRATAK SVIJU NA SVOJA OGNJIŠTA
Tek onda tada može bit Juge ...
A što se tiče (R)EVOLUCIJE, povijest je pokazala i dokazala da je revolucija kudikamo brža i efikasnija od evolucije, no da nije bilo revolucije, ne bi bilo niti evolucije, ne bi se čovjek niti civilizirao još...
No, još će puno vremena proći dok se čovjek ne i humanizira, zato je i propala SFRJ jer je bila daleko ispred svog vremana, vremana u kojem su ljudi svijeta općenito LICEMJERI i KRETENI , a onih NORMALNIH JE JAKO MALO i ti uglavnom sjede i pisu ovakve gluposti poput mene...
Haj u zdravlje Balkanska stoko j...... te ko te stvorio....

Preuzeto sa Udruženje Josip Broz Tito - Bihać / Naša Jugoslavija

[You must be registered and logged in to see this link.]

RADIO – STANICA CK KPJ



Sredinom jula 1941. godine član OK KPJ za Čačak Ratko Mitrović dao je zadatak Timotiju Radojčiću, članu CK KPJ iz sela Dučalovića, pod Ovčarom, u Dragačevu, da što je mogućno brže obezbedi smeštaj za nekolicinu drugova koji treba da obavljaju neke vrlo odgovorne i poverljive poslove. Kuća koju odaberu ne sme biti upadljiva i treba da je, po mogućstvu, udaljena od puta.



Radojčić se odlučio za kuću Vidosava Ćebića, koji je bio u zarobljeništvu u Nemačkoj, a čija je žena živela u Ovčar – Banji.



Nekoliko dana kasnije Ratko Šibinac, takođe član Partije iz sela Rtara, dobio je poruku da odmah ode u Čačak kod sestre Ratka Mitrovića, Olge, radi važnog zadatka. Od Olge je dobio upustva da sačeka jednog druga koji će doći vozom iz Beograda. Prema dogovoru, Ratko je čekao pred gradskom mlekarom preko puta železničke stanice. U rukama je držao kvinsliški list Novo vreme i tobož pažljivo ga čitao. Ovalš, preko novina držao je i svoju kapu. Dok je voz ulazio u stanicu Šibinac je prekinuto čitanje i nezainteresovano pratio užurbane putnike, kaon i onda kada se voz zaustavio. Prošlo je svega nekoliko minuta, pa se jedan čovek pojavio pred njim i ovalš ga dohvatio za rame. Kao da je želeo da ga nešto upita. Šibinac je u tom trenutku izvadio crvenu olovku iz džepa i počeo nešto da piše po novinama. To je bio znak da je javka ispravna.



Putnik iz Beograda je u stvari bio kurir CK KPJ, Šibinac ga je odveo u selo Kulinovce, nedaleko od Čačka, gde je tog dana bio Ratko Mitrović. Kurir je doneo nalog za OK komiet da se nabave tri ispravna automobilska akomulatora, a kako je Ratko saopštio da će nova, najvažnija pošiljka stići za nekoliko dana. A s njom i nekoliko drugova.



Posle toga Šibinac se vratio u svoje selo. Već sutradan je u selo i Ratko Mitrović i naredio mu da pronađe jedna volovska kola, te ode u Čačak, u Pivarsku ulicu, kod Dragana Vrančića, član OK, od koga će preuzeti neke važne stvari i doterati ih u Dučaloviće. Po cenu života nije smeo dopustiti da stvari uz put budu oštećene ili da padnu neprijatelju u ruke.



Šibinac je odmah s Radojčićem volovskim kolima krenuo za Čačak. Na ulazu u grad Radojčić se odvojio, a Šibinac otišao u Pivarsku ulicu. Tamo je našao Vranića. Ovaj je s jednim čovekom nešto razgovarao na ulici, na kojoj su stajala kola s upregnutim konjima. Posle kratkog razgovora, iz konjskih kola je pretovareno nekoliko velikih punih ranaca u volovska kola, pa je preko njih naslagano dosta sveže kukuruzovine za volove.



Pozdravivši se s Vranićem, Šibinac je pošao natrag, u Dučaloviće. Obilazeći neprimetno glavne ulice, on je, s volovima koje je terao ispred sebe, posle oko pola sata izašao iz Čačka. Na izlazu iz grada, nedaleko od stare kafane »Belvi«, sačekao ga je i Radojčić, pa su obojica nastavili put. No kada su stigli u selo Parmenac, nekoliko kilometara udaljeno od Čačka iznenada se pojavio komandir žandarmetrijske stanice u Markovici, narednik Radomir Janković, koji je peške išao iz Čačka. Čim je video Šibinca, koga je inače poznavao, pridružio im se i, dakako, ne pitajući niti šta ima u kolima, niti da li će volovima biti teško, popeo se na kola.



Timotije je bio bio naoržan pištoljem, koji je nosio u unutrašnjem džepu kaputa, pa je kada im se žandar priključio, išao, za svaki služaj, pored samih kola, stalno držeći na oku neželjenog saputnika. Bio je spreman da interveniše ako žandar slučajno ni u snu nije moga pomisliti da se »njegovi« seljaci usuđuju baviti ma kakvim opasnim poslom. On je samo s vremena na vreme jedva po koju progovorio, i to o najobičnijim i najbezazlenijim stvarima iz sela. Ili bi kratko prokomentarisao gledajući niz put i oko njega: »Lepa ova kuća«; »Vidi se, dobar domaćin«; »Dobro rodila ova kruška«...



Pokazalo se, čak, da im je on dobrodošao. Kada su prolazili kroz selo Beljinu, iznenada su se sreili s omanjom kolonom nemačke motorizovane jedinice. Žandar je vojnički pozdravio Nemce, sedeći, ne ustajući sa kola. Oni su otpozdravili ne zaustavljajući se i ne raspitujući šta seljaci voze u kolima. Pa što bi im i bili sumnjivi kada je žandar sa njima? Tako je žandarmerijski narednik Radomir Janković, hteo – ne hteo, bio sasvim sigurna pratnja prilikom transportovanja ove važne pošiljke CK KPJ.



Pred stanicom narednik se skinuo sa kola, a Timotije i Šibanac su nastavili put. U Dučalovićima su istovaril rance i sakrili ih u selu, pošto je ranije tako bilo dogovoreno. Posle nekoliko dana njih dvojica su ponovo otišli u Čačak. Sada su otud dovezli nešto namirnica kojih nije bilo dovoljno u selu i dva kreveta s posteljinom. U međuvremenu je Mihajilo Zlatić, poznat po nadimku Miš, već bio doveo preko obućarske zadruge »Napredak« u Čačku – »turiste« i Beograda i oni su se smestili u usamljenu kuću pod Ovčarom, radi »odmora«.



Uskoro je u Dučaloviće opet došao i Ratko Mitrovič. Pozvao je Šibinca i Radojčića i, u prisustvu »turista«, kazao im da donesu rance. Njih dvojica su se vratili u kuću i doneli rance koje su nekoliko dana pre dovezli iz Čačka.



Ratko Mitrović ih je obavestio da su dovezli akumulatore i delove radio – stanice CK KPJ, a onda ih upoznao s »turistima«: Pavlom Savićem, profesorom, njegovom drugaricom Brankom i sa Čedom Makedoncem*, radio telegrafistom. Savić je ranije dobio nalog da organizuje rad radio – stanice, a pri polasku na »letovanje« Aleksandar Ranković mu je predao šifru.



Sledećih dana – sve je bilo obično, svakodnevno.



Radio – stanica je radila pod Ovčarom sve dok joj nisu oslabili akumulatori, a onda je prenesena u školsku zgradu u Lisi. U toj školi je radio mladi učitelj Vitomir Vulović. On je bio napredan čovek i već se nalazio u Dragačevskoj partizanskoj četi. Ali je vraćen u Lisu, pod izgovorom da nastavi rad u školi čim za to bude pogodne prilike. Svake noći su Pavle, Branka, Šiinac, Radojčić, Čedo Makedonac i Vitomir nosili radio – stanicu u topionicu antimona na Bukovici da bi napunili akumulatore. Veza je i tu održavana u jedan čas po ponoći. Posle toga su šifre i šifrovane poruke ušivane u pojas Šibinčevih pantalona, a on ih je nosio u Čačak i predavao Ratku Mitroviću, od koga je primao nove poruke i vraćeo se u Lisu. Osoblje radio – stanice i njeno obezbeđenje živeli su kao porodica, uvek zajedno.



Ali radio – stanica, odnosno ljudi koji su je opsluživali nisu ostali neprimećeni. Četnici su jednog dana opkolili školu. Bila je prva polovina septembra. U školi se održava sastanak. Jedino je Vitomir bio odsutan. U jednom trenutku on je uleteo u školu i povikao: »Opkoljeni smo!« Pred vratima školske zgrade stajo je s pištoljem u ruci samozvani lučko – lišanski vojvoda Milić Milićević, rezervni kapetan.



-Svi koji ste unutra – izlazite! – viknuo je Milićević.



Prvi je izašao Vitomir, a poslednja Branka, koja je kao »domaćica« ostala nešto duže u kuhinji. Ona je bila vrlo snalažljiva i hladnokrvna žena. Zastala je da još jednom pogleda, da nije ostao kakav trag. Kada se pojavila na vratima, Milićević je povikao:





-Izlazi, ti ženska veštice!



Trenutak je bio kritičan. Bombe i pištolji u džepovima, ali je četnika isuviše. Radio – stanica se morala sačuvati. Pavle je prvi reagovao:



-Nema smisla da nas maltretirate. Mi smo svi rodoljubi i hoćemo da se borimo protiv neprijatelja...



-Ja u Lisi nikoga ne poznajem. Ja sam komandant Lise. Komuniste ne trpim!... Neću da vas vidim ovde. Do jedanaest časova da ste se izgubili iz Lise!



Naredio je pretres svih prostorija škole. Pretres je poverio Nikoli Šuluburiću Krdžu, ondašnjem opštinskom blagajniku. Nikola je o tom događaju ispričao:



»Milićević je nabusit ušao u opštinsku zgradu i u kancelariji se obratio tadašnjem predsedniku Tihomiru Joloviću:



-Znaš li ti koga držiš?



A zatim se okrenuo meni:



-Zašto me nisi obavestio koji su to stranci? Znaš li da su u školi komunisti?



Naredio mi je – ped školom – da mu predam sav propagandni materijal koji pronađem. Za pretres sam izabrao Vitomira Jovovića i Nastasa Borovića; u njih sam imao poverenja. Pozvaosam Vitomira Vulovića da prisustvuje pretresu. Vitomirov pištolj smo sakrili u brašno, a neke stvari pod tavan. Kada je sve bilo završeno, izašao sam pred komandanta i raportirao:



-Gospodine kapetane, pretresao sam sve od poda do krova. Nisam našao ništa!



Milićević je naredio još jedanpud da svi do jedanaest časova napuste Lisu. U škoi je ostavio jednu desetinu četnika i mene...«



Pavle, Čedo i drugovi izneli su zakopanu radio – stanicu i uputili se ka Bukovici. Obavestili su Mića Matovića u Ivanjici šta se dogodilo. Javili su i Ratku Mitroviću u Čačak. Na Bukovici su stanicu natovarili na jedna seoska kola sa još nešto namirnica, ponajviše brašna i otišli u Ivanjicu. Tamo je Pavle Sakić, kao »sumnjiv, u nekakvom mantilu i bez oznaka ni četničkih ni partizanskih«, bio uhapšen. Kada je nesporazum otklonjen, po nalogu Miće Matovića, sekretara komiteta KPJ za srez moravički, stanica je prenesena na Bukovicu. Tamo su je obezbeđivali partizani Moravičke čete pod komandom Milana Bujoševića. Njemu je Mate Ujević dao zadatak da »čuva i sačuva važne drugove i važni materijal« i da se ne interesuje mnogo o tome šta oni rade. Bujošević je postupao kao dobar vojnik – i niti se interesovao, nitije znao šta je čuvao. Posle desetak dana, po naređenju Matovićevom, Bujošević je sa svojom desetinom sproveo radio – stanicu i drugove koji su je opsluživali – preko Radaljeva i Trešnjevice na Divljaku, zatim preko arilja u Virovo, u kuću Milojka Ćirjakovića. Odatle je radio – stanica prenesena u Čačak, u OK, zatim opet preko Arilja u Užice, u VŠ NOPOJ, gde je stigla 26. oktobra 1941. godine. Kako su u to vreme četnici držali Požegu, to se Pavle Savić s radio – stanicom i pratiocima uputio preko Godovika i Rečica, a Branka i Čedo peško do Požege, pa onda vozom u Užice. Savićevoj grupi u Užicu pridružio se podoficir veze Veljko Dragićević, koji je britanskom podmornicom, s kapetanom Hadzonom i majorom Ostojićem, došao u Crnu Goru, a kasnije ostao u VŠ, dok su druga dvojica otišla na Ravnu goru.



Rad radio – stanice CK KPJ u Užicu takao je normalno. U vreme koje je bilo odreženo za održavanje veze emitovani su signali, odašiljanje i primane depeše. U Užicu je radio – stanica primala i prve telegrame. Telegrame je dešigrovao Pavle, a odašiljao ih i primao radio – telegrafista Čedo Makedonac.



Prilikom eksplozije u trezorima Narodne banke u Užicu, 22. novembra, radio stanica je bila oštećena. Čedo Makedonac je poginuo, a Pavle Savć zadobio teške opekotine. Timotije Radojčić je 23. novembra dobio objavu, koju je potpisao Tito, da ide na lečenje svojoj kući u Dučaloviće. Iako oštećena, radio – stanica je radila sve do 29. novembra. Dužnost radio – telegrafiste je preuzeo Veljko Dragićević i vršio je sve do pogibije, u vreme nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944. godine.





_________

* Sa Čedom Makedonem – sa Sedeskom Kostovskim

ISPISNICI



Gomile četnika bile su pritisle Užice. Pojavile su se već i iznad samog Sarića osoja. Središte Užičke republike bilo je u opasnosti. Iz grada su upućene rezerve, poslednja odbrana. Među njima i četa železničara, omladnici...



-Kuda su zapucao, mali? – upita Svetozar Milošević, borac Železničarke čete, mladića ispred sebe.



-S tobom, čile. I ispred tebe, ako hoćeš – odgovori besprizoni

petnaestogodišnji dečak Nikola Batković Muki, skoro četiri puta mlađi od Svetozara.



-Dobro, dobro. Vidim da si ispred mene. Nego, kuda si pošao?



-Na Sarića osoje.



-Pa, mi sedimo na Sarića osoju!



-Znam i ja za toliko. Idem na Trešnjicu.



-Daj tu pušku ovamo, pa idi kući. Šta hoćeš ti na Trešnjicu, balavče?



-Idem, čile, da berem kruške. Jesen je, vidiš i sam.



-Čuješ li, mali, šta ti govorim: daj tu pušku ovamo!



-Pazi, majku mu!



-Čuješ, mali!? Ozbiljno ti kažem – daj pušku, pa marš kući!



-Ne sviraj, čile, molim te.



-Eto ga sad! A znaš li ti da je na Trešnjici ceo dan i noć borba s četnicima. Poginućeš kao kruška s grane!



-E, to, vidiš, nisam znao. A ja pošao da berem kruške, kazao sam ti...



-Oca ti mangupskog! Šta sve znaš?



-Dosta, čile! Zaveži. Zar ne vidiš da se primičemo frontu? Čuješ li kako pucaju?



-Neka neka. A, bogati, čiji si ti?



-To ni ja tebe nisam pitao!



-Ajde, ajde. A znaš li da rukuješ puškom?



-Jok!



-O ljudi! – planu Svetozar. – Ovakvog mangupa nisam video. I on da mi ratuje! Povedu decu u borbu – da se čovek prenerazi. Još ti ne da ni progovoriti... Znaš li ti, đavole, da je ovo meni četvrti rat? Je li, mangupe, ha?



-Meni je, čile, tek prvi... Nego šta ti je to u džepu?



Muki se naljuti gledajući u flašicu koja je virila iz džepa Svetozarevog.



-Rakija! – reče mirno svetozar.



-Vidim, vidim. Staklena municija...



-Ovo je rat, mangupe jedan! I ne mešaj se u tuđa posla. Nuči najpre da pucaš.



-Neće biti, čile, samo rat. Ovo je naša NOB!...



-Ajde, balavče, zaveži. Ti ćeš me učiti šta je rat.



-Polako, polako, čile! Ne vređaj partizane!



-I ti si mi neki partizan: čudna mi čuda – veća puška od vojnika...



-Pa, neka je i veća. Ali videćemo se gore, na Trešnjici.



Već toga dana njih dvojica su bili zajedno u streljačkom stroju na Trešnjici. Muki pored Svetozara.



-Sagni glavu, čile! Odneće ti šajkaču. Vidiš li koliki si?



-Ćuti i ne brini se za mene. Samo gledaj šta ja radim, pa se uči. Nemoj se udaljavati... Ovamo, mali. Idemo na desnu stranu.... Požuri... Sagni se...



-Čile, lezi!



-Šta si se već uplašio? Trči do onog džbuna... Okreni se gore. Umeš li napuniti pušku?... Pazi kad pucaš, pritegni pušku. Malo ćemo se ukopati...



-Nisam lud! Samo se mrtvi ukopavaju.



-Opet on! Ne larmaj kad govorim. Podmetni ovaj kamen ispod glave...



-Šta će mi kamen?



-Uzmi, kad govorim. Lezi!



-Uh, ala biju, majku im! Oćemo li i mi pucati?



-Polako. Čuo si da se ne puca bez komande.



-Bre, čile, samo melješ – kaže mu Muki.



-Kao da se plašiš, mali? – upita Svetozar.



-Plašim se – prvi put priznade Muki.



-Ne boj se. Ja sam s tobom. – reče Svetozar i namesti šajkaču.



-Pazi, čile, da ti ne zakuju šajkaču za glavu – opet će Muki.



-Joj, mangupe, mangupe.



-More, čile, ne vređaj partizana.



Svetozar izvadi polić.



-Vreme je da se čika Svele malo potkrepi. Ajde, bože pomozi!



I prekrsti se.



-Pa, pobogu čile, partizani ne veruju u boga!



-Ja verujem!



-Ne možeš biti partizan ako veruješ u boga. Ili, onda idi u četnike.



-A, sa kim se ja ovo bijem, đavole rogati, nego sa četnicima? Šta prtljaš? Nego, zdrav si!



-Bogami, čile, partizani ne piju.



-E, vala, Svetozar je pio još u balkanskom ratu, pa ostao živ.



-Čile, lezi!



-Šta vičeš? Zamalo ne prosuh rakiju. Ajde, povuci malo i ti, šta se praviš čistunac?



-Živeli, čile! – povika Muki iznenada.



I čuknu bocu o kundak. Ona se rasprsnu u komade. Rakija se začas prosu.



-Izvini, čile. Slučajno mi udari kundak u polić!...



U to četnici navališe s desnog krila. Začu se komanda:



-Brza paljba!



-Pazi ga, pazi ga, čile! Ččetnik iz sena...



-Ćuti, mangupe! Ne govori.



-Čile, udri.



-Ne brini se za čika Svela, nego lezi. Kud si poleteo?... Ovamo! Zakloni se, pogodiće te...



-Pucaj, čile, a manje pričaj.



-Polako, mali.



Streljački stroj ustade i pođe na juriš. Tek što su krenuli, Svetozar se zhvati za ruku.



-Šta ti bi, čile? Pogodi te?



-Polako, mali. Nije ništa. Ruka! Samo malo...



-Uh, ide mnogo krvi. Ne boj se čile. Zamotaćemo...



-E, mangupe moj, kako bi mi sada valjalo ono malo rakije. A ti mi razbi polić...



Sutradan su partizani već ušli u Požegu. Ranjeni Svetozar se opet našao među borcima. Najednom zapita drugove oko sebe:



-Vala bogu, šta li bi s onim malim? Nisam ga video od juče. Čudo jedno. Tek uzelo pušku, a bije se bolje od mene iako mi je ovo četvrti rat. Jeste, ljudi, časti mi, prosto me sramota pred njim. Neće ni da se zakloni. Pravi mangup, ali volim ga kao moga tođenog Žarka. Kud li se izgubi, mangup jedan? I grešio sam juče, stalno gunđam i psujem dete...



Za vreme mitinga u Požegi, dok je Milinko Kušić pozivao Požegine da se pridruže partizanima, neko se gurkao ka Svetozaru. Mukijeva ruka uhvati ga ovalš za rame.



-Pogledaj, čile!



-O, gde si se bio izgubio?



-Evo, došao sam.



-Šta to nosiš?



-Našao sam onu tvoju staklenu municiju! Evo, odlična šljivovica. Onaj polić sam ti razbio na Trešnjici, a sada vraćam duplo.



-Video sam da imam posla s mangupom....



-Ranjen si, čile. Voliš rakiju. I vraćam ti ceo litar. I zfrav si mi, čile!



-Takvog te volim! I od boga ti zdravlje, mangupe! Nisam ni znao da ću u ovom ratu naći takvog »ispisnika«!...



To reče Svetozar i prihvati flašu koju mu dodade Muki, prinese je ustima i grlić zaklokota nekoliko puta.

BRANITI TREŠNJICU
DO POSLEDNJEG ČOVEKA...



Krajem oktobra u Užicu i drugim slobodnim gradovima i mestima bilo je malo partizanskih jedinica. Sve su bile na frontu. Četnici su, naprotiv, mnoge svoje odrede držali u pozadini. Malo ih je bilo na frontu. Noću, krijući od partizana, izvlačili su svoje snage s položaja. Njihov je cilj bio – Užice. Skupili su veliku »vojsku« i sa svih strana pošli na grad: iz Požege, od Karana prema Tatincu, preko Tvrdića, Gorjana, Sevojna i Krčagova, od Čajetine i sa zlatibora, od Bajine Bašte...



U Užicu je bio samo Dragačevski bataljon Čačanskog odreda i Radnički bataljon po radionicama. Četnički plan je nekoliko dana brižljivo pripreman. Kapetan Ignjatović (četnički komandant Požege) išao je čak na Ravnu goru da bi s Dražom ugovorio sve pojedinosti napada. Okupio je najviše žandara i zločinaca. Pre polaska, četnicima su u Požegi držali govore oficiri Glišić i Ignjatović. Ipak, otvoreno nisu smeli reći kuda ih vode. Nisu imali poverenja u ljude kojima komanduju. Seljacima koje su uz put silom poterali rekli su da idu u Užice – na paradu! Seljačkoj pronicljivosti to nije bilo dosta, jer u Užice se ide drumom, a ne brdima kuda su ih četnici gonili. Onda su četnici manjali taktiku. Jednima su govorili da idu na ustaše kod Višegrada, onima pak koje su od Čajetine vodili na Užice objašnjavali su da žure na front kod Kraljeva, a onima iz Bioske i Bajine Bašte – na Valjevo!



Tih dana Užice se danonoćno spremalo na odbranu. Računalo se i na to da četnici mogu prodreti u grad – imali su mnogo snaga. Zato su pred svim važnijim zgradama, štabovima i ustanovama bile pojačane i dograđene barikade od kamena, peska i drveta, koje su, u svome strahu od partizana još Nemci izgradili. Sve što je moglo nositi pušku naoružalo se. Niko se nije odvajao od oružja. Mnogi su obavljali razne poslove, ali su svakog časa bili spremni da ih ostave i brane svoj grad.



A grad kao da nije spavao. Oko ponoći Aleksandar Ranković je s komandantom mesta Vukolom Dabićem obilazio straže, razne objekte i ustanove kako bi proverio budnost i spremnost za eventualne borbe u samom gradu. Manje jedinice ili njihovi delovi držali su položaje na bajinobaštanskom drumu ispod Kadinjače, prema Čajetini, Bioski, Staparima, Buaru i Sevojnu. Jer grad je bio blokiran sa svih strana.



Kuda četnici nameravaju sa svojim mnogobrojnim snagama koje su okupljali, VŠ je brzo odgonetnuo. Jednoga dana u štab Užičkog odreda utrčala je Mileva Đurđić i predala pismo Sretenu Žujoviću, koji se tamo zatekao. Žujović je brzo pročita pismo i, iznenađen, odmah upitao Želja Đurića:



-Ko je ova drugarica? Može li joj se verovati?



Željo je objasnio da je drugarica terenski radnik. A pismo je bilo dragoceno, jer ga je napisao Andrija Mirković, jedan od užičkih gazda. On je u pismu molio četnike da što pre stignu u Užice i da im on, pored mnogo čega drugog, poklanja milion i po dinara!... Istog dana popodne VŠ je pao u ruke i vrlo poverljiv akt komande mesta u Kremni; u njemu se jedna šuma iznad samog Užica određivala četničkim jedinicama za zborno mesto!



Sukob sa četnicima »visio je u vazduhu«. O tome Radivoje Jovanović Bradonja iznosi:



»Ujutro 30. oktobra došao je kod mene jedan kapetan – solunac, star i sed čovek. Nosio je propisnu oficirsku uniformu s kapetanskim epoletama, ali s petokrakom i trobojnicom na kapi. Čiča mi je pričao da je intendant jednog od čačanskih bataljona, da ima dva sina u partizanima. Došao je da da »deci« (kako je zvao partizane svog bataljona) nabavi malo duvana i drugih stvari. U Požegi su ga četnici skinuli s voza i tukli. Rekao mi je da je baš jednog od njih, koji su ga tukli, video malopre na ulici. Odmah sam naredio jednu patrolu koja je pošla sa čičom da četnika uhapsi. Na saslušanju je ovaj četnik izjavio da je došao da prenese direktivu za napad. Četničke grupe ubačene u grad imale su da dejstvuju kao peta kolona. Tačno je označio datum i čas napada na Užice – sutradan u noć, u tri časa. I borba na Trešnjici odista je počela tačno u to vreme...«



I pre dolaska ovog starog ratnika u partizansku komandu mesta znalo se da četnici spremaju napad, znalo se otprilike i dan kad oni misle da udare na Užice. Tako je i ovaj podatak uzet s najvećom ozbiljnošiću, već i stoga što se primetilo da se toga dana po gradu vrzma dosta besposlenih ljudi u seljačkim odelima. Već kod nekolicine takvih koji su prvi pretresani pronađene su bombe u džepeovima. Bilo je jasno da su ubačeni kao peta kolona. I ubrzo su svi smnjivi pohapšeni.



Iz ovih i drugih podataka bilo je jasno da četnici spremaju tajni napad na partizansko Užice.



Po nalogu VŠ i GŠ za Srbiju, štab Užičkog NOP odreda preuzeo je nekoliko, pre svega političkih, akcija da bi sprečio napad pojedinih četničkih grupa na Užice. Tako su na nekoliko četničkih zborišta upućeni politički radnici sa delovima jedinica: u Rožanstvo, Mačkat i Palisad – Dobrilo Petrović i Milivoje Ječmenica, u Ljubiš i Zbojšticu – Ljubodrag Đurić i Vojko Petrović, u Kremne – Slobodan Sekulić i Vitomir Čvorović, u Strapara – Borisav Jokić, u Biosku – Ljubivoje Pajović. Na improvizovanim zborovima politički radnici su uporno objašnjavali mobilisanim četnicima da ih na partizane, u napadu na Užice, vode užičke gazde. Posle tih govora većina četnika se razišla svojim kućama. Uglavnom, napad na Užice sa svih strana, sem od Požege i Karana, onemogućen je političkim sredstvima.



Kada je četnički napad na Užice već bio neizbežan, munjevitom akcijom razoružana je četnička komanda mesta u Užicu, koja se nalazila u vojnoj zgradi kod crkve, svega oko dve stotine metara udaljena od sedišta VŠ. Postalo je suviše rizično držati naoružanu četničku grupu u Užicu i to na tako osetljivom mestu.



Dušan Jerković, komandant Užičkog odreda, bio je zauzet borbama kod Valjeva, pa je drug Tito naložio Radivoju Jovanoviću da objedini dejstvo svih partizanskih snaga koje su branile Užice.



Prvog novembra jedna jaka četnička kolona uspela je da prodre do sela Karana. Tu ju je dočeokao Dragačevski bataljon (bez jedne čete), koji je na vreme pohitao iz Užica. Njemu su u pomoć stigle Druga užička i Druga požeška s položaja kod Valjeva. Četnici su bili brzo zaustavljeni i protivnapadom rzbijeni – što zarobljeni, što naterani u bekstvo.



Pošto je njihova desnokrilna kolona za napad na Užice bila razbijena, četnici su odlučili da sa svojom najjačom grupacijom iz Požege prodru preko Trešnjice što pre u grad.



Četnici su brižljivo pripremali napad na Užice. Jedan od požeških četničkih glavešina, kapetan Glišić, o tome je govorio na sudu:



»Pozvao me je Ignjatović s aerodruma u Požegu i pokazao mi plan napada na Užice koji je napravio kapetan Milorad Mitić. Pitam ga da li ima ovlašćenje od Draže Mihajilovića. Mitić je pokazao ovlašćenje. Ali, za svaki slučaj, pošto je pitanje delikatno, odlučeno je da je odem na Ravnu goru i da još jednom razgovaram s Dražom. U rzgovoru Draža je rekao da se napad izvrši, pa ako kasnije partizani budu pravili pitanje, on će reći da su požeški četnici to učinili na svoju ruku...«



Mitić je u to vreme boravio u Užicu i mnoge detalje rasporeda ustanova dobro je znao. Tako se jednoj četničkoj koloni, po Mitićevom predlogu, naređivalo da preko Krčagova i Dovarja upadne u trezore i zgradu VŠ, da se pohapšeno stanovništvo zatvara u zgradu gimnazije. Znao je, čak, i da komandant Jerković stanuje na Carini. Mitić je i sam učestvovao u tom napadu »kao strelac«, kako je 1943. godine sam naveo u svojoj »autobiografiji«. Prva četa Užočog partizanskog odreda, pod komandom Boška Vidakovića, vodila je žestoke borbe na Trešnjici. Drugog novembra četi je stiglo naređenje iz Užica:



»Ostati na Trešnjici i braniti položaje do poslednjeg čoveka...«



Situacija je bila veoma teška: četa je imala oko 90 boraca, a od Požege napadala je grupa od oko 1.000 četnika! Da bi koliko – toliko učvrstila svoj položaj, četa je poslala jednu svoju destinu, koju je predvodio Lune Milovanović, da se ukopa na okuci puta kod Pjevčeve mehane. Uveče 2. novembra na Trešnjicu je stigao vod Rudarske čete Kopaoničkog odreda. Sve do svanuća četa Užičana ostala je na Trešnjici. A kada su je četnici zaobišli s obe strane, putem od Požege i od Pjevčeve mehana, Prva užička se ukopala i počela utvrđivati za kružnu odbranui. Brdo Trešnjica je dominiralo okolinom, pa su partizani odlučili da ne napuštaju položaj. Radivoje Jovanović je stalno tražio pojačanja iz Užica, makar i mala, samo da borci vide da pomoć ipak stiže. Ali VŠ nije raspolagao rezervama. Aleksa Dejović, jedan od tada već istaknutih mladih boraca radnika, jurio je motociklom svakog časa iz Užica na Trešnnjicu i vraćao se s vestima o tome kako se razvija situacija. A položaj je bio više nego kritičan, jer su četnici već stigli na tri kilometra od grada!



Tokom dana četa nije mogla da izdrži pritisak. Već je imala osam poginulih i deset ranjenih boraca. Vod rudara, koji je bio došao u pomoć, imao je velike gubitke. U takvoj situaciji ona se morala spustiti s Trešnjice na Lokvu i put koji od Pjevčeve mehane vodi ja Užicu da bi se tu kružno branila. U najkritičnijem trenutku je došla u vezu s komandantom odreda Jerkovićem i od njega dobila dosta municije, koje je bilo gotovo sasvim ponestalo.



Kasnije je iz Užica upućen još jedan kamion municije. On je stigao na bojište baš u vreme kada su četnici vršili najjači pritisak i uspeli da zbace partizane s Trešnjice. Vozač kamiona koji je dovezao municiju nije ni znao tačno gde su čiji položaji, pa je išao na mesto gde je i ranije istovario municiju. Tako je odjedanput upao među šubare. Nekoliko četnika je udarcima kundaka napravilo kvar na kamionu, pa je vozilo stalo. Tako je municija bila zaplenjena. Četnici su likovali misleći da je sva municija koja je bila upućena partizanima pala u njihove ruke. Međutim, to je bio samo jedan deo. A uz to – četnicima nije pošlo za rukom ni da ovu municiju skinu s kamiona, a već su se morali povlačiti. Situacija se tako munjevito menjala.



U to vreme na Trešnjicu stižu Dragačevski bataljon i deo Radničkog bataljona iz Užica. S Dragačevcima, pod Kapelanovom komandom, bio je i jedan protiv avionski mitraljez većeg kalibra koji je dejstvovao sa kamiona. Još ranije su partizani taj mitraljez od mila prozvali »topče«. Njegovo dejstvo je imalo jak moralni uticaj u toku borbe.



Četvrta užička četa, čiji je komesar bio Milisav Lile Topalović, bila je najpre stigla na Šerelj, da iznad Gorjana zaustavi nadiranje četnika prema Užicu. Četa nije uspela da se održi na Šerelju, pa je dobila naređenje da se povuče na Trešnjicu. U toj noćnoj pometni zalutao je i bio zarobljen sa nikoliko boraca komesar čete Topalović, ali se, zahvaljujući svojoj snalažljivosti, spasao za vreme četničkog odstupanja s Trešnjice.



Dolazak pojačanja, naročito Železničarske čete Radničkog bataljona, na Trešnjicu bio je od velikog značaja. Upravo, železničari su najpre bili iz Užica upućeni u Sevojno, pa pošto su tamo rasterali četničke snage, krenuli su na Trešnjicu. Vodili su ih komesar Božo Radaković i komandir Mihailo Milivojević. Četa je iz Sevojna brzo izbila na lokvu, kod Erića kafane, u vrlo razvučenom streljačkom stroju. Železničari su svi bili u svojim bundama i delovali su kao otresiti i iskusni vojnici. Tada je među četnicima, koji su u to vreme već bili stigli čak pod Čakarevo brdo, nastala pometnja: i od naleta partizana, i od ove nove »crne vojske« koja je nadirala s bokova. Z toj situaciji je pred železničare izbio komandant Jerković i iz sveg glasa vikao:



-Napred, drugovi, pobeda je naša!...



To je bilo u samo svitanje. Glavni deo borbe odigrao se noću. Bio je to ljut i žestok okršaj. Napd partizana bio je neizdrživ. Poginulo je toliko četnika da od njihovih leševa kamioni nisu mogli proći putem od Lokve prema selu Ponikovici u Pjevčevoj mehani. Preko 400 četnika je zarobljeno i sprovedeno u Užice.



Njihovi ostaci su, zahvaćeni panikom, pobegli ka Požegi.



Tako je propao ovaj najopasniji četnički napad na partizansko Užice.





»Navešću vam samo jedan primjer, jedan slučaj koji nikada ne mogu da zaboravim. Iz vremena kada su nas 1941, u Srbiji, četnici napali s leđa, a Nijemci od Valjeva, i kada je protiv nas već mjesec dana tekla borba u njemačkoj i ustaškoj ofanzivi. Mi smo tada već bili napustili opkoljavanje Valjeva i Nijemci, koji su nas potisnuli, približavali su se Užicu. U to vrijeme napao nas je D.M. sa svojim četnicima. Šta sam u toj situaciji mogao da radim? Imao sam kod Užica omladinske čete sa blizu dvije stotine omladinaca i omladinki i riješio sam da ih pošaljem na Trešnjicu, tamo gdje je ona raskrsnica za Užičku Požegu i Užice. Četnici su tu već bili stigli, a imali su nekih osam stotina ljudi. Nevjerovatno, reći ćete, ali dvije stotine omladinaca razbilo je te četnike. U paramparčad su ih razbili u borbi koja je trajala svega nekoliko sati...« - rekao je Tito.

DRUGO OSLOBOĐENJE POŽEGE



U školi u Zdravčićima, pod svetlom škiljave petrolejke, sedeli su oko stola Bogdan Kapelan, Slobodan Sekulić, Momčilo Smiljanić, Dušan Jerković, Radivoje Jovanović Bradonja i još nekoicina partizanskih komandantata i komandira. Pravili su plan kako da oslobode Požegu. Jer četnici, do nogu potučeni na Trešnjici, nisu se zaustavljali sve do ove varošice. Dok su u toku noći jedinice prikupljene, Kapelan i Bradonja su živo raspravljali kako da najure četnike iz Požege. Kapelan je govorio, ustajao, šetkao i vatreno obrazlagao svaki svoj predlog.



-Kamion sa »topčetom« treba da ide putem i što žešće da dejstvuje. To će imati jako moralno dejstvo...



Bradonja, s beretkom na glavi i jedini s bradom među partizanima, šarao je očima i odobravao Kapelanu...



Tek što se razdanjivalo kada su čete hitale na položaje. Magla se spustila, gusta kao pomrčina. Sa četnicima još nigde dodira. Kada se magla podigla, pred partizanima se ukazao most na Skrapežu. Izgledalo je – ni tamo nema nikoga. Četnici su se, verovatno, posakrivali. Partizanske čete skrenule su s puta levo i desno. I malo docnije nastaju prve čarke. Četnici se javljaju. Tu su, znači. Nisu pobegli. Kapelan je imao pravo kada nije dao svojim komandirima da idu pravo putem u Požegu. Ne valja biti ludo hrabar i neobazriv. Sad treba pričekati dok čete zauzmu zgodnije položaje i dok se spreme.



...Čudna je sudbina ove Požege. Sada u noj gazduju trojica kapetana: Ignjatović, Glišić i Marjanović. To je i najveće mesto na slobodnoj teritoriji koje su skoro mesec dana držali četnici. Dosad je varošica često menjala vlast.



...Sećam se Požege još od 22. septembra. Komandant Užičkog odreda Dušan Jerković rano izjutra beše raširio kartu na ploči betonskog propusta kraj mosta na Đetinji. I davao je četama zadatke da se privuku što bliže Požegi. Mile Neorović ode žurno u Gorobilje da se pobrine za snabdevanje jedinica. Požeška, Ariljska i deo Dragačevske čete su išle u Požegu, a četnici, koje su ovde Nemci doveli, razbežali se. Požega je bila slobodna. Jednoga dana dok smo se odmarali pored same Požege, kraj puta prema Užicu, naiđe Milena Spasojević. Mlada, vesela, nasmejana – pevušila je. Išla je odvažno putem iz Zdravčića. Žustra i temperamentna devojka, učenica učiteljske škole – sad je već bila član Partije. U komandi Požege videh Ljubinka Pantelića. Prekucavao je »Istoriju SKP(b)«. Miletu Milovanovića sreo sam sa zavijenom glavom. Ranjen je? Ne, nosio je poštu, pa se srušio s motocikla. Reče mi da je u komandi čio da su Dragačevci najdisciplinovaniji. Slavko Međedović i Dragoslav Mitrović došli su ovih dana sa svojom četom u požešku kasarnu. Videh ih kako žurno s ostalim uređuju svoje prebivalište. Ko zna za koliko dana?



...I onda kasnije, u oktobru, svega nedelju dana posle napada na Kosjerić, dok smo se tukli s Nemcima na frontu kod Kraljeva, čulo se: četnici s Ravne gore napali Požegu. Partizani nisu hteli da od toga prave krupan događaj. Predlagali su da se i u Požegi formira zajednička komanda kao u Čačku i Užicu. Četnici nisu pristajali. Hteli su da budu sami. Zavladala su trojica kapetana – pod Dražinim skutom. Nastalo je čudno vreme. Požega se pretvorila u busiju, njeni četnici u pljačkaše. Partizani pošalju transport muinicije i oružja ua Kraljevo, Valjevo, Čačak ili Milanovac – četnici zaustave, zaplene ili, koji put, s teškom mukom propuste. Iz Čačka krenu vagoni namirnica i hrane za Užice i pasivne krajeve – požeške siljedžije to sve zaplene, pa na Ravnu goru! Šta sve VŠ nije činio da se izglade nesporazumi. Jedanput je Sreten Žujović s Ješom Popovićem, članom OK KPJ za Užice, išao na pregovore. Na mostu na Skrapežu četnici nisu hteli da ih puste. Najzad, Ješa su zaustavili, a samog Žujovića sproveli s bajonetima na puškama u četničku komandu. Tada je na pijaci nekakav četnik čim je na Žujovićevoj šajkači video petokraku zvezdu, nasrnuo na njega. Četnici su ga ipak odbranili. U ime VŠ Žujović je tražio da njihova komanda postavi zahteve VŠ o hrani ili oružju, pa da se sve to razmotri i da im partizani pomognu koliko mogu. Posle mnogo zapleta i natezanja napravljen je sporazum. Četnici su ostali u Požegi. Partizanima je bio dopušten slobodan prolaz i transport kroz mesto.



Mada su četnici neprekidno terorisali stanovništvo Požege i okolnih sela, narod se nije dao pokolebati. Četnici su imali zatvor ne samo u Požegi nego i u selima Bakonici, Glumču, Zdravčićima. Ali nigde nisu imali većeg uticaja. Na primer, u Godovik i Rečice skoro nisu smeli da privire. Pa i u vreme masovne mobilizacije pri napadu na Užice nisu mogli ni silomk okupiti više od 1.000 naoružanih ljudi. A partizani su odmah posle povlačenja Nemaca iz Požege, bez ikakve mobilizacije imali već oko 2.000 boraca.



Među ovim događajima oko Požege zanimljivo je i ti ako je čitav Dragačevski bataljon prošao kroz nju dok su je četnici držali. Sećam se dobro. Bilo je to 26. oktobra. Bataljon od preko 300 boraca išao je s kraljevačkog fronta preko Guče u Užice. Vodili su ga Bogdan Kapelan i Milojko Ćirjaković. Oni su odlučili da oružje ostave u Virovu kako u Požegi ne bi izazvali nepotrebne teškoće. Bio je to veliki rizik – uvesti ceo bataljon u Požegu, i to baz oružja. Za svaki sličaj, Milojko Ćirjaković, kao ugledni čovek u ovom kraju, telefonom je iz Arilja govorio s kapetanom Glišićem u Požegi. Upravo, Glišić je ranije izjavljivao da bi želeo da se sretne s Ćirjakovićem, pa je ovaj to sada iskoristio. U razgovoru u požeškoj kasarni Glišić je govorio Ćirjakoviću da je partizansko vođstvo krivo za sukube. Ćirjaković je odgovarao da je to mogućno, jer on ne poznaje situaciju, bio je na opsadi Kraljeva, pa će o tome govoriti u Užicu. Glišić je obećao da će dopustiti prolaz Dragačevskom bataljonu kroz Požegu za Užice. Borci su poneli samo bombe, a starešine pištolje. Međutim, četnici im ni tako nisu dali prolaz. Pred Požegom su sve zaustavili.



-Skini pištolj, pa onda prođi – tražili su četnici od Kapelana.



-Neću! – odvrati Kapelan. – Svi drugi mogu položiti oružje, a komandant samo kad pogine! Ako bih vam dao pištolj, značilo bi da nemam vojske. A bataljon je, ovo ga, pred nama...



Čitav sat je ostao Ćirjaković u Požegi. Najzad se vratio. Naše bombe i pištolje četnici su u šatorskim krilima na leđima preneli kroz Požegu. Mi smo uz put pevali kao nikad ranije, pa i kada smu ušli u varošicu. Međutim, četnicima koji su sprovodili bataljon to je dosadilo. Zabranili su pesmu. Mi smo poslušali, ali smo onda počeli da zviždimo arije naših pesama. Nisu nam dali da prođemo glavnim ulicama, nego periferijom. Ali narod se i tamo okuplajo oko nas, mahao na sa vrata i prozora, upućivao nam poljupce. Tako je partizanska požega javno prkosila četnicima. Kapelan ni tada nije moga da odoli svom temperamentu i uzviknuo je:



-Šta možemo kad nas narod voli!



Na stanici su nam četnici vratili bombe i pištolje.





Silan je bio naš kaomandant Kapelan. Omiljen i poznat u ovom kraju, mada je rodom bio Bosanac. Uvek je nosi bosanski koporan, izvezen, ukusno skrojen. Po tome su ga i poznavali i u narodu. Još kada je toga leta nailazio s vojskom kroz sela, narod je izlazio pred njegove partizane. A kada se čulo: »Ide Kapelan« - sve mu je hitalo u susret. Borci Dragačevskog bataljona su već tih dana pevali o njemu vojničke pesme. Jedna os njih je i ona »Dođi sejo, vidi Kapelana...«, u kojoj je brat zvao sestru da izađe pred partizane, da vidi komandanta Kapelana, jer ko zna kada će drugi put za to imati prilike, pošto komandant vodi bataljon na Čačak i Kraljevo... I sve što su Dragačevci učinili u Kraljevu – to je bilo učinjeno pod njegovim rukovodstvom, najviše njegovom zslugom. Samo kad bi se čule Kapelanove reči: »Napred, partizani!«, svaki borac bi se odvajao od zemlje... A šta je sve učinio na Karanu i Trešnjici! Kako je junački odolevao suludim napadima četnika...



A sad, u napadu na Požegu, Kapelan je komandovao sa sedam četa Dragačevaca i Užičana. I nijednog trenutka nije prestajao da priprema svoje čete:



-Broćiću! Puškomitraljez popenji na seno. Opali još koji rafal, nek četnici budu uvereni da je ispravan... Duško, daj mi tri kurira...



Borba je već uveliko krkljala, ali se sporo napredovalo. Četnici su iskopali rovove iza Skrapeža i plotunima brišu iznad same zemlje. Oka ne daju otvoriti. Iz Rasne nastupaju Užičani. Čuju se eksplozije i tamo oko Đetinje. A ipak se napred teško probijamo. Nije to šala – trojica kapetansa brane svoju »prestonicu«. Kapelan je nestrpljiv. I sam ide od strelica do strelica duž fronta. Šalje kurire:



-Vidi zašto je zaostao Pajović!



Kurir se vraća posle destak minuta i javlja da je komadir ranjen. Kapelan šalje i drugog kurira:



-Javi Ratku da brže ide napred. Ne sme se više ležati...



A tamo je kuvalo kao u kotlu. Četa je dejstvovala iz većeg kanala pokraj puta. Ko god je pokušao da prođe napred, bio je ranjen ili je poginuo.



Na levo krilo napada upućene su dve čete – jedna užička i jedna požeška, kojima su komandovali Momčilo Smiljanić i Miladin Popović – da zaobiđu Požegu i iz Glamuča i Bakionice napadnu četnike u varošici. Već je prošlo podne, iz Bakaonice je dopirao samo zvuk klarineta koji je svirao pesmu »Spremte se, spremte četnici...« O baš kada su tamo odjeknuli plotuni, kada je vatra počela oživljavati na svim položajima, iz Požege je krenuo putnički automobil prema Užicu. Kada je prešao preko mosta na Skrapežu, ruka iz njega mahala je belom zastavom. Bio je to Dražin »ambasador« u VŠ kapetan Mitić. Tražio je pregovore.





Sad bi hteli pregovore kad već ulazimo u Požegu, a toliki nam ljudi izginuli! Hteli bi da oni, za svaki slučaj, ostanu tamo. Neće dok smo mi živi. Kad uđemo u Požegu – pregovaraćemo!...



Borba je trajala skoro ceo dan. U jeku okršaja Vlade Radovanović doveo je oko 40 boraca iz Godovika i Rečica i sa njima učestvovao u oslobađanju Požege. Gubici veći nego na Trešnjici. Već je stigao izveštaj da je Kapelan poginuo pred samim Skrapežom. Išao je, onako po avici, slobodno i hrabro, ne zaklanjajući se. Neprijateljski mitraljezac sručio mu je čitav rafal u grudi i stomak. Opasač je bio sav iscepan. Poginuo je i komandir njegove Druge čete Ratko Paretanovič, tek što je prešao reku. Pao je i Miladin Popović, komandir čete i zamenik komandanta Užičkog bataljona. Sve sami komandiri, komandanti. Ranjen je i Sreten Žujović. I sad četnici hoće pregovore!...



Bataljoni i čete partizana kidišu. Padaju ranjenici. Četnički plotoni brišu. Brane su u Požegi očajnički. A partizansko »topče« čije nišandžija bio Mihajilo Tomić, učitelj, stalno rešeta po kasarni i krovovima kuća u kojima su četnici utvrdili svoja automatska oruđa. Obruč oko Požege se steže, sve je uži i čevršći. Pod jakim pritiskom ptpor, najposle, jenjava. Četnici se povlače. I partizani ulaze u varošicu. Malo kasnije iz gomile naroda razležu se povici: »Živeli partizani!«... To su naše čete razbile vrata prepunog zatvora iz kojeg su pokuljali zatvoreni partizani i pozadinski radnici.



Naposletku se Požega oslobodila trojice četničkoh kapetana.



A mi dadosmo žrtve. Pogibe i naš omiljeni Kapelan. Posle borbe Milojica Pantelić i Sredoje donesoše tužne vesti:



-Na Trešnjici je poginuo skojevac Srećko Cvetić, a Mile Dostanić je teško ranjen...

ČETA SLOVENACA



Komadanje Jugoslavije među okupatorima – Nemcima, Talijanima, Mađarima i Bugarima – pogodilo je sve jugoslovenske narode. Nekoga više, nekoga manje. Prvih meseci okupacije verovatno je Slovencima bilo najteže. Mnoge porodice iz Štajerske, Gorenjske i drugih krajeva proterane su sa svoje zemlje, sa svojih ognjišta, u Srbiju. U srpskim gradovima i selima, pa i u užičkom kraju, mnogi Slovenci našli su svoj novi dom. Seljaci, radnici, građani. Omladina Srbije – primali su ih kao svoje. Delili su dobro i zlo.



U ustanku isto tako nije bilo podvajanja. Slovenci su odlazili u partizanske jedinice sa svojim novim susedima, prijateljima. Bilo ih je u svakoj četi Užičkog, Čačanskog, Kraljevačkog i drugih odreda. Tukli su se u svim okršajima: na Kraljevu, Valjevu Gornjem Milanovcu, kao da su u svojoj Sloveniji. Okupator je svuda, i ovde u Srbiji, bio isti – hteo je da uzme sve, da spali imovinu, da ugasi sve živote.





Na sastanku Slovenaca prognanih u Srbiju, sredinom oktobra 1941. godine u Užiccu pokrenuta je akcija da se formira Slovenačka partizanska četa. U svom drugom broju, od 21. oktobra 1941. godine, Borba je donela na slovenačkom jeziku ovaj proglas:



Slovenci, domovina zove



U trenutku kada je pobesneli nemački nacizam svim sredstvima svojeg krvničkog zanata nasrnuo na Sovjetski Savez, slovenački narod je potpuno svestan da je došao odlučujući čas. Slovenci su svesni da je udarac protiv Sovjetskog Saveza udarac u kičmu čitavog Slovenstva. Jedinstveni kao retko kad u svojoj istoriji, Slovenci su se prihvatili oružja i digli se protiv ugnjetavača. Kao drugde po okupiranim zemljama, i u Sloveniji je osnovan NOF. Taj front je u isti mah zahvatio sve narodne slojeve. Bez obzira na političko ubeđenje, u tom frontu sarađuje sada 14 političkih grupa, prožetih samo jednom mišlju: s l o b o d a. Na čelu fronta stoji NOO.



Slovenački NOF je organizovao i formirao slovenačke partizanske odrede, koji sada već s mnogim velikim uspesima vode ogorčenu borbu protiv okupatora, i nemačkog i talijanskog, na čitavoj teritoriji porobljene Slovenije. Slovenače partizanske odrede vodi partizanski štab koji je imenaovao NOO.



Glavni štab slovenačkih partizanskih odreda je podređen VŠ NOPOJ i ima u tom štabu i svog zastupnika.



Kod te akcije, koja ima za istoriju Slovenaca odlučujući značaj, treba pre svega istaći radosnu činjenicu da se s oružjem u ruci bore na slovenačkoj teritoriji samo slovenački partizani. Drugih naoružanih grupa tamo nema, jer su slovenački partizani organizovani u bratskoj slozi svih slovenačkih političkih grupa.



U trenutku kana nam akcije slovenačkih partizana vraćaju nade na blizak povratak u Sloveniju, mi u Srbiju prognani Slovenci moramo se upitati: šta je sada naš zadatak? Da li smemo i dalje čekati da nam slovenački partizani sami vlastitom krvlju, boreći se pod najtežim uslovima, otvore vrata za povratak u domovinu? Ne!



Naša sveta dužnost je da se svi mi sposobni muškarci odmah počnemo pripremati u slovenačku partizansku četu koja će se osnovati na teritoriji oslobođene Srbije. Što nas bude više i što pre se prijavimo, pre ćemo moći priskočiti u pomoć braći u domovini.



Muškarci koji za borbu nisu sposobni, slovenačke žene i devojke širom Srbije, pomozite! Agitujte za ulazak u slovenačku četu – stavljajte se, svako prema svojim sposobnostima, na raspoloženje partizanskom pokretu!



Niko ne sme zanemariti svoju istorijsku dužnost. Vreme kolebanja i bilo kakve bojazni je za nama. Po našim delima će nas suditi istorija slovenačkog naroda.



Slovenci u Srbiji, odazovite se pozivu porobljene domovine!





Jedne novembarske večeri, tačnije, noću 4/5. novembra 1941. godine, grupa Slovenaca u slobodnom Užicu okupila se na sastanku u zgradi gimnazije koja je u to vreme bila pretvorena u kasarnu. Te noći slobodno Užice dobilo je jednu četu boraca više – četu Slovenaca, koja je nosila ime »IVAN CANKAR«. I to u vreme četničkih napada na grad.





Na sastanku su bili i obični borci i članovi CK KPJ. Među njima i Edvard Kardelj Bevc i Ivan Maček Marija. Maček je dugo, potanko objašnjavao cilj formiranja čet i njen zadatke. Trebalo je skupiti sve Slovence rasute po raznim jedinicama u Srbiji, a naročito one na slobodnoj teritoriji, pridobiti ih za borbu protiv okupatora. Jedan od glavnih zadataka čete bio je da se u akcijama po Srbiji vojnički uvežba, naoruža, prekali, a zatim, kasnije – preko Bosne i Hercegovine – ode u Sloveniju i tamo se pridruži slovenačkim partizanima.



Te noći izabran je komandi kadar na demokratski način. O pojedinim predlozima se raspravljalo. Za agitprop su, na primer, bila predložena dvojica – Žene Dolhar i Milenko Šober. Tako je izabran i komandir čete Albin Pibernik, radnik iz jeseničke železare, predratni komunista i ugledni partijski radnik. Još godine 1937. uspostavio je kanal za slanje španskih dobroljaca preko Karavanki u Austriju. U Srbiju, u Arilje, došao je s transportom slovenačkih iseljenika, zajedno sa ženom Julkom i dvaneaestogodišnjim sinom Albinom. Onda je stupio u Požešku partizansku četu. Julka je još pre rata jedno vreme boravila u Sovjsetskom Savezu i tamo pohađala partijsku školi, a u zemlji je vrlo aktivno radila kao partijski radnik. U to vreme dok je Slovenačka četa boravila u Užicu rukovodila je partijskim i skojevskim radom.



Oskar Šavli, profesor iz Maribora, koji je izabran za komesara, takođe je ranije radio u agitropu MK. Četi se priključio tek u prvoj ofanzivi, prilikom povlačenja iz Užica. Za njegovog zamenika izabran je Pavle Žaucer..



Jedan od vodnika bio je Vinko Zevnik, koji je u samom početku usanka dospeo u užički kraj. Najpre se borio u Prvoj ariljskoj četi, gde su ga borci zbog njegove hrabrosti i borbenosti nazvali Viktor. Sa četom je bio u svim borbama od Užica, odnosno od Karana do Pranjana. Od tada se ponovo borio u Ariljskoj četi.



Drugi vodnik bio je Viktor Dobrila.



Pravnik iz Maribora Žane Dolhar vodio je agitprop. Rođen je u Celju. Zajedno s Milenkom Šoberom bio je zadužen za prikupljanje ljudi u četu na područjo Čačak – Gornji Milanovac.





Četa je osnovala i svoju partijsku ćeliju i skojevsku organizaciju. Članovi Partije su bili: Albin i Julka Pibernik, Žane Dolhar, Anton Božec i Pavle Žaucer, a članovi Skoja: Milenko Šober, sekretar, Simon Petrovič, Franc Salamnon, Neva Majcen, Vinko Telban (primljen u Skoj posle akcije u Pranjanima), Vlasto Volheim i Rado Pejovnik.





Četu su najvećim delom sačinjevali borci koji su se već borili u raznim srpskim partizanskim jedinicama, većinom na užičkoj teritoriji. Iako su Nemci prvenstveno iseljavali intelektualce i bogatije seljake, u partizane su otišli pretežno radnici, tako da su u Slovenačkoj četi – od ukupno 58 boraca – bila samo tri intelektualca, nekoliko studenata i seoskih omladinaca.



Svega dca dana posle formiranja, četa je učestvovala na velikoj proslavi godišnjice oktobarske revolucije u Užicu – u velikoj povorci i na mitingu u gradu, a uveče je prisustvobala kulturnoj priredbi u bivšem Sokolskom domu. Četa je nosila transparente i crvenu partijsku zastavu. Sledećeg juta stiglo je naređenje da treba ići na položaj u pravcu Karana i Metaljke, odakle su nadirali četnici i hteli da za zauzmu Užice. Tog dana žestoka borba se vodila na Metaljci, na brdu koje se nalazi između Užica i Karana. Metaljka je samo tog dana nekoliko puta prelazila iz ruke u ruku. U protivnapadu na četničke snage, kojima je komandovao kapetan Račić, Slovenačka četa, sa Drugom i Četvrtom užičkom, sačinjavala je desnu kolonu, koja je nosila glavni udar. Njena dejstva je potpomagao jedan teški mitraljez koji je bio postavljen na kamion. U prvoj oštroj borbi protiv grupe četnika Slovenačka četa je osvojila i prvi trofej – jedan puškomitraljez (bilo je to i njeno prvo automatsko oružje), a zarobila je četvoricu.





Sledećeg dana četa je, zajedno s ostalim jedinicama Užičkog odreda, nastavila napredovanje prema Kosjeriću. U ranim jutarnjim časovima stigla je na greben između Crne Gore i Crnokose, gde ju je dočekala puščana vatra. Borci su zauzeli položaj na putu pored obližnjih kuća. Iz jedne kuće na suprotnoj strani pua, sa jednog uzvišenja, takođe je otvorena vatra na Slovence. Za to uzvišenje, koje se nalazilo na strmom bregu i dominiralo celim terenom, borba se vodila skoro ceo dan. Slovenci su najpre pokušali da se probiju u pozadinu kuće dejstvujući bombama. Ali nisu uspeli. U tom okršaju ranjen je desetar Franc Bogataj, koji je zatim sam otišao prema Užicu, u bolnicu. Odlučeno je da se kota zauzme na svaki način. I kada je juriš, preduzet zajedo sa Zlatarskom četom, uspeo, tek onda se ustanovila tragična zabuna: tukli su se ceo dan sa svojima, s jednom partizanskom jedinicom. Nesporazum je bio toliko tragičniji što su i jedni i drugi imali gubitke.



Borba se vodila za Pranjane. Kada je pala komanda za juriš, borci su nazadrživo poleteli napred uprkos jakoj neprijateljskoj vatri. Među prvima je jurišao Viktor Zevnik, koji je baš ovde pokazao ne samo veliku ličnu hrabrost već i izvanredni smisao za komandovanje. Odmah nakon uspešnog juriša, pošto je četa bila raspoređana na položaju, među borce je stigao komandant Bobić i sve ih pohvalio.





Bobić je pre rata bio aktivni oficir u Mariboru. U Rušama se upoznao sa kćerkom upravitelja škole Črnka, čija je porodica, izgleda, bila iseljena u Kosjerić. Tamo se Bobić ponovo sreo sa Črnkom i pbadve upraviteljeve ćerke su pod njegovim uticajem otišle u partizane. Obadve su poginule u borbi. Janja 1942. godine u Bosni, bila borac Beogradskog bataljona.





Za vreme borbi u okolini Pranjana, pored još dvojice boraca, poginuli su otac i sin Volheim. To je zaista bio težak dan za četu, ionako brojno malu: četiri mrtva, dva ranjena i trojica nestala.





I u drugim borbama u naletu neprijataljske ofanzive učestvuje slovenačka četa. I one čete koje su stigle na Uvac došle su u znatno smanjenom brojnom stanju. Među njima treba istaći Slovenačku četu, koja je u doba formiranja imala do 80 boraca, pa je tokom borbi za odbranu Užica od četnika i Nemaca pretrpela znatne gubitke. Iti gubici su povečani tokom borbi u doba povlačenja, kod Čajetine i Draglice, te je od ove čete stiglo samo tridesetak drugova. Neki njeni borci kasnije odlaze u Prvu ili Drugu proletersku brigadu. A dobar deo, i to nešto kasnije, stiže u Sloveniju i tamo nastavlja borbu započetu u Srbiji, u Užičkom kraju.





Četa je bila omiljena među jedinicama u Užičkoj republici, a poznata naročito po svojim iznvanredno disciplinovanim borcima.

HARI ŠIHTER – IZ POSAVINE



Posavski borci, pored mnogih drugih, pamte iz avgustovskih dana prve ustaničke godine mršavog, vitkom mladića pegavog lica i jako plave kose, koji je bio Nemac po narodnosti.



Ko je taj mladi Nemac? Otkud on među partizanima? To su se u početku mnogi pitali, osobito mladi borci.



Policija ga je uhapsila zbog sabotaže i ubzo je bio osuđen na smrt. Ali, on je sam izazvao neku veštačku bolest, pa je upućen u bolnicu, odakle je pobegao, ppreko neke veze – u posavske partizane.



Bio je to avijtatičarski potporučnik, mlad, tak stupio u život – Hari Šihter, rodom iz Berlina. U početku mu je na neki način odgovarao rat, kao neka vrsta pustolovine. Ali kada se se sukobio s nemačkom vojskom, našao se na drugoj strani. Iako je bio još intelektualno nazreo, u prvim danima među partizanima počeo je zrelije da rasuđuje. Hroničar beleži šta je govorio tih dana:



-...Ali ja sam Nemac i osećam se drukčije nego vi. Vi ste pušli protiv tuđina za svoje oslobođenje, a ja sam došao u sukob sa svojim narodom. Nije to isto. Ali, sada sam s vama, i ostaću uz vas. Ostaću, u to budi siguran. Znaš, ja se borim za Internacionalu – rekao je to i pogledao me značajno, kao neko derište koje izgovara veliku reč čiji pravi smisao i ne razume...





Štab odreda je utvrdio da je Hari upućen u partizane sasvim normalnim putem, preko pouzdane veze, da je već proveravan. Ali, ipak, drugovi mu u početku, samo u početku, nisu baš sve verovali. Još od prvih čarki u borbi pokazivao se vrlo hrabrim, uletao je u opasnosti, ali se i izvlačio. Još tada su drugovi za njega govorili da je brz kao lisica i da se nalazi na nepoznatom zemljištu kao retko ko drugi. Sa istim žarom napadao je na nemačke kamione, na nedićevce i ljotićevce. Njegovi drugovi pamte kako je bio neumoljiv i tvrd u borbama i govorio:



-Niks polako, niks natrag...



U to vreme Hari je kao i drugi posavski partizani položio zakletvu – na vernost borbi naroda. Za njega, Nemca, bilo je to neobično, nije znao srpski jezik, pa je zakletvu polagao na nemačkom jeziku, a prevodio mu je književnik Jovan Popović, tada takođe borac Posavskog partizanskog odreda. Kad mu je književnik u početku pročitao reči – »da će se boriti boriti protiv okupatora za oslobođenje srpskog naroda«, Hari je odvratio – da se ne bori samo za srpski narod. A kad mu je književnik pročitao sledeću rečenivu:



»...Jer se na taj način borim i za oslobođenje i svog naroda i svih porobljenih naroda...«, Hari se smirio. Jovan Popović je zabeležio taj trenutak Harijeve partizanske zakletve:



»Pred čitavim strojem, uzbuđen i zbunjen, i pomalo zamuckujući, Hari, jedan od retkih sinova nemačkog naroda koji je pošao ovim putem, ponavljao je za mnom tekst zakletve. Kod onih reči o srpskom narodu, začas me je nepoverljivo pogledao, da mu ne podvalim. Ali kad je izrekao i reči o svom narodu, lice mu se ozarilo, pa je čvrsta i uverljiva izraza na licu, završio zakletvu, da će dati život u borbi protiv fašizma da nikad neće izneveriti...«



Po hrabrosti brzo se pročuo ne samo među borcima, nego i u narodu. Znale su za njega i seljanke i posavska deca. Znao je da kad čuje zvuk avionskog motora da se popne na drvo i da ozgo, slušajući, javlja da li nailazi »štuka« ili transportni avion, da li se treba sklanjati ili ne.



U mnogobrojnim borbama koje su vodili Posavci, Hari se pokazao sve hrabriji i odvažniji. Uletao je u gužve, sačekivao u zasedama,tukao precizno, hrabrio druge. A nije voleo da se i njegovom junaštvu govori. Smatrao je da drugi, kasnije, treba o tome da daju sud. Voleo je da bude bombaš. Istakao se u bombaškom upadu u Ub. I mnogo puta, u više borbi. On je valjda prvi bivši vojnik Trećeg Rajha koji je, kao partizan i borac protiv fašizma, dobio pohvalu VŠ NOPOJ, u kojoj je zapisano:



»Izražavamo naše priznanje i pohvalu za primernu hrabrost partizana Posavskog partizanskog odreda Harija N., bivšeg nemačkog vojnika. Osaim više hrabrih pothvata, Hari se naročito istekao kad je sam u motornom čamcu, sa puškomitraljezom u ruci, zarobio na Savi jedan putnički brod sa više neprijateljskih vojnika i oficira sa većom količinom hrane za opsednutu nemačku vojsku u Šapcu.«



U mnogo borbi borio se Hari. U velikim borbama prve neamčke ofanzive u Srbiji. Posavci su se tukli po ravnici, po brdima, uzmicali. Pobeđivali, trpeli poraze. Ginuli. U jednom okršaj pao je i vojnik Hari Šihter, borac Posavskog partizanskog odreda.



»...Borio se do poslednjeg daha. Kada sam mu prišao i pridržavao ga, pogledao me je široko otvorenih očiju bez obrva i s mukom se nasmešio, kao da mi je namignuo: Hari niks natrag...«



Tako je komesar čete Bogdan opisao poslednje Harijeve trenutke.



Pored mnogih boraca Posavaca, i zajedno s njima, pao je i Hari Šihter, jedan od malobrojnih sinova nemačkog naroda. Pao je za slobodu srpskog ali i istovremeno i za slobodu nemačkog naroda.




»AUGUST« HELER – SA OPSADE KRALJEVA



Sredinom septembra 1941, u selu Rakovi, nedaleko od Čačka, pojavio se vojnik koji je sam samcat išao od kuće i tobož kontrolisao kućne liste. Meštani su obavestili Milenka Nikšića o ovom čudnom nemačkom vojniku. Kad se susreo s partizanskom patrolom koja je krenula da ga zarobi – ovaj čudni nemački vojnik se predao i krenuo u partizanski logor u selu Milićevcima.Tamo je izjavio da se zove August Heler, da je član Komunističke partije Austrije, da je odžačar iz Linca i da hoće da se bori protiv fašizma!...



U to ustaničko vreme mnogo ko je pokušavao da meša prste oko narodnog ustanka. Nemci, ljotićevci, nedićevci i drugi pokušavali su na razne načine da ubacuju svoje ljude u partizanske redove. Zato nije neobično što ljubićki partizani nisu poverovali priči ovog nemačkog vojnika. Hteli su da ga provere na delu. U početku su mu odredili da nosi rezervnu cev puškomitraljeza. On se svakod dana pokazivao kao disciplinovan vojnik, dobro je učio naš jezik i izvršavao svaki zadatak. Međutim, posle oslobođenja Gornjeg Milanovca i Čačka, on se požalio – da je tužan što nema oružja. Komanda čete je odlučila da mu da oružje, pa mu je pred četnim strojem, pomalo svečano, predata puška. Bio je, pored ostaloog, i veliki veseljak, pa je zbog toga stekao simpatije drugova. Borci su ga zvali na svoj način Avgust, umesto August.



Prva ljubićka četa u kojoj se borio i Heler, početkom oktobra, sa drugim jedinicama Čačanskog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«, upućena je na opsadu Kraljeva. Tamo je ona vodila teške borbe.



U noći između 14. i 15. oktobra vod partizana u kome se nalazio i August Heler, popularni Avgust, upućena je da pređe Zapadnu Moravu i Ibar kod mosta Kamidžore i napadne nemački jak bunker. Vod boraca prešao je i Moravu i Ibar, koji se u blizini mosta ulivao u Moravu, i napali nemački bunker. Bombaši su zasuli bunker bombama, ali su Nemci pružili veliki otpor. Heler je nekoliko puta na nemačkom jeziku pozivao Nemce da se predaju. Ali, odgovora nije bilo. U stvari, fašisti su se i dalje tukli. Pred zoru partizani su se morali povlačiti. Međutim, u noći i gustoj magli grupa boraca u kojoj su bili Mile Lončarević, Bogoljub Ostojić, Dimitrije Platinić, Drgiša Milovanović i August Heler – Avgust zalutala je i kada se podigla jutarnja magla našla na velikoj čistini, na pravom brisanom prostoru. Kako je u to vreme naleteo jedan nemački avion, grupa je potrčala prema obližnjoj ciglani, jer drugog zaklona u blizini nije bilo. Avion je bacio nekoliko bombi i pogodio ciglanu. Tom prilikom poginulo je svih pet boraca Prve ljubićke čete među njima i Heler.



Narodni muzej u Čačku, među svojim brojnim eksponatima čuva i ratnu fotografiju grupe boraca Prve ljubićke čete, među kojima je i august Heler. Isto tako, na spomen – ploči u Ljubiću, pored drugih imena palih boraca, zapisan je i Helerovo ime.






JOZEF ŠTUMPF IZ BRANDEBURGA



Neobična je životna, a posebno ratna priča o Jozefu Štumpfu, »čistokrvnom Nemcu« iz Brandeburga. On je rođen u Pazovi, ali kako mu je majka umrla na porođaju, stric iz Brandeburga ga je uzeo u svoju kuću. Tamo je odrastao, školovao se, postao zanatlija. Ali, po ubeđenju antinacista, godine 1933. bio je strpan u koncentracioni logor. Odavde je uspeo da pobegne, najpre u Austriju, pa u Jugoslaviju. Godine 1938. zaposlio se u selu Grošnici kod Kragujevca – na vodovodu. Bilo je tamo i drugih Nemaca, ali oni su većinom radili za Gestapo. Jozef je bio pošten borac. Ostao je i Grošnici da radi i posle nemačke okupacije. Kad mu je jednog julskog dana došao poziv da se javi nemačkoj krajskomandi u Kragujevcu – odlučio se da beži. Geastapou više nije hteo u ruke.



Požalio se omladincu Rakici Jankoviću koga je dobro poznavaoi Rakica ga je odveo – u šumu, kako mu je rekao. U štab Kragujevačkog partizanskog odreda u Gledićkim planinama nisu mu mnogo verovali – nisu mu dali oružje. Čitava dva – tri meseva je bio pod prismotrom. U stvari, sve do prve nemačke ofanzive, do povlaenja delova partizanskih snaga sa teritorije Užičke republike.



U povlačenju prema Sandžaku i Kragujevački odred je vodio borbe, upadao u četničke zasede, tukao se s nemcima. Jednog dana, dok su Nemci i četnici nadirali, Štumpf je bio određen da sa jednom desetinom štiti odstupnicu.



-I tada sam bio bez oružja! Otpisan – sećao se kasnijih dana Štumpf. Onda, u zasedi, dobio sam jednu podnudu koju bi možda svako drugi prihvatio, ali ja nisam. Prišao mi je, naime, desetar i rečai.



-Švabo, od ovog nema ništa. Hajde da se vratimo u Kragujevac. Ako naiđu Nemci, ti ćeš reći da su te silom poveli i da sam te ja spasao. Ako budu četnici, isto ću ispričati ja. Rekoh da prihvatam, jer siguran sam bio da sam rekao suprotno da bi me odmah likvidirao. Zavaravao sam ga...



-Samo, rekoh, da uzmem ranac i da se napijem vode. Zatim pođoh kao da ću to uraditi, a iza prvog grma smustim se u šumu, u pravcu u kome je krenuo odred. Ispričao sam sve komandantu i drugovima. Polse prvih borbi poverovali su mi, mein Gott. Unbrzo, postao sam komandir minobacačkog voda, jer sam poznavao to oružje. Zatim, prekomandovan u Prateću četu. I tako iz borbe u borbu...

JOHAN PAN – IZ KRAGUJEVCA



Još jedan Nemac po imenu Johan, a po nadimku Pan, bio je odista veliki čovek u ustaničkoj 1941. godini u Srbiji, odnosno u vreme fašističkog divljanja u Šumadini, u Srbiji, Jugoslaviji.



Oktobra 1941. Johan Pan, podoficir nemačkog Vermahta, upućen je iz Niša u Kragujevac, zatim u selo Grošnicu. Tamo je dobio zadarak da presuje seno u bale i da ga sa železičke stanice transportuje u razne pravce. Delovi Kragujevačkog partizanskog odreda napali su železničku stanicu u Grošnici 28. sptembra i tom prilikom zapalili desetak plastova sena na senjaku. Pan, kako pamte svedoci tog događaja, nijednom rečju čak nije grdio partizane. On je zavoleo mnoge ljude, naročito radnike koji su bili određeni da rade na senjaku, sprijateljoio se sa mnogima iz obližnjeg sela Stanova.



Međutim, u vreme kragujevačkog pokolja Pan je pokazao svoje pravo ljudsko i antifašističko lice. On se, pre svega, uspešno založio za to da Nemci ne dovedu u Kraljevo na streljanje nijednog njegovog radnika. Čak je teško ranejnog pravnika Aleksija Markovića, rodom iz Šljivovca previo i sakrio na svom senjaku (koga je pronašao neki gestapovaci i streljao sutradan).



Čim je čuo za početak streljanja u Kragujevcu, Pan je odjurio sa tri špeditera u grad i, pod izgovorom da mu treba radna snaga da obavi poslove koje mu je naredila viša komanda, počeo da izvlači ljude iz kolone koje su Nemci odveli na streljanje. Tako je uspeo da izvuče vše od dvadeset ljudi. Sutradan je opet sa tri špeditera došao pred barake gde su zatvoreni Kragujevčani čekali – red na streljanje. Pan je razjurio ljotićevske stražare i utovario oko 30 ljudi na špriditere. Odeo ih je sa stratišta i gotovo polumrtve, izgubljene iznosio na senjak.



Kad su saznali za to, eseseovci iz Kragujevca su ga pozvali na odgovornost, ali ga nisu mogli kazniti jer je pripadao višoj komandi.



Kratko vreme je prošlo posle ovih događaja, Johan Pan je po nalogu svoje komande morao da se vrati u Niš. On se od svojih prijatelja u Grošnici i Kragujevcu rastao ljudski: odveo je svoje radnike na perifeeriju grada u jednu kafanu da se pozdrave. Tamo je zapalio tri sveće streljanim u Kragujevcu, pa pozvao radnike da minutom ćutanja odaju poštu. Čak su neki od radnika zapantili i nekoliko rečenica iz njegovog oproštajnog govora:



-Rat će se brzo završiti! Kad budete slobodni, setite se mene. Ako iz ovog rata živu glavu iznesem, doseliću se ovde, da zajedno sa vama živim...



Sutradan je došao u selo Stanovo, pa su u kafani Dragomira Minića oprostio s narodom tog kraja.



Na rastanku Johan je delio prijateljima svoje fotografije. Te fotografije mnogi i danas čuvaju.



Johan Pan se vratio iz Grošnice u niš. Odavde je otišao u partizane i poginuo – za slobodu srpskog naroda. Ali, i za slobodu i pravednioji život, njegovog naroda.






PARTIZANSKE BOLNICE





U danima pred ustanak 1941, po zadacima KPJ, počele su pripreme i za obučavanje mladih bolničarki u pružanju prve pomoći i nezi ranjenika. U Šapcu i susednim mestima obučavanje mladih bolničarki počelo je još u maju 1941. U nekoliko grupa u samom gradu obuku je pohađalo oko 60 žena i devojaka. Ilegalni bolnički kursevi u Užicu radili su u junu i julu. Pohađalu su ga uglavnom devojke – članovi Partije, SKOJ-a ili simpatizeri Partije. Do stvaranja Prve užičke čete pet takvih kurseva završilo je rad. Prve polaznice kurseva bile su: Mara Kusturić, Justina Vivot, Danica Milosavljević. Stanka Laktović, Vita Gutman, Vera i Nada Matić i druge. U Čačku je omladinka, član KPJ, Stanislava Terzić Cala organizovala nekoliko kurseva prve pomoći u svojoj kući, a pohađale ih: Dragana Todorović, Dobrila Klisarić, Nada Majstorović, Zora Saraga i druge...



Svuda, gotovo u svim mestima, u selima i gradovima, priprani su novi mladi kadrovi za negu i lečenje ranjenika. Uporedo, priključeni su: zavoji, lekovi, vata i druge medicinske potrebe. U prvim ustaničkim danima, kada gotovo posle svake borve imi i novih ranjenika, nastaju i prve partizanse bolnice, najpre prihvatne, onda stalne ili pokretne, a kasnije, u oslobođenim mestima, stalne bolnice. Avgusta te goine, Mačvanski partizanski odred ima svoju prihvatnu bolnicu na padinama Cera, a krajem meseca ona se smešta u konake manastira Čokešine. Ona već tada ima 37 kreveta za teške ranjenike dok su lakši smešteni po kućama.



ZU oslobođenom Krupnju uređene su bolnica i ambulanta koje su počele vrlo brzo raditi. Već toga meseca u bolnici se lečilo oko 70 ranjenika. Tamo već vredno rade dr Dimirije Pitović, Nikola Čobeljić, Tamara Gavrilovna i Rakela Levi, kao i 4 bolničarke i 12 bolničara.



Doktor Miša Pantić i dr Dragan Jovanović vodili su sanitetsku službu Valjevskog partizanskog odreda u Podgorini i u Kolubari. Jedna manja ambulanta jeoš u julu je radila u jednoj kolibu u planini Sokolji, a mana bolnica u selu Mratištu.



Sredinom septembra počinje raditi i bolnica Kragujevačkog odreda. Jednom smelom akcijom odred je zaplenio kompletan inventar i instrumente u bolnici Ravni Gaj kod Kragujevca, pa je formirana bolnica u selu Dulenima. Sa bolnicom iz Ravnog Gaja u partizane su došli dr Voja Dulić, bolničarka Bosiljka Vukanović Čarna i bolničar Spasoje Janjević, koji su organizovali rad partizanske bolnice.



Kraljevački odred imao je svoju prvu bolnicu smeštenu iznad sela Kamenice, a prihvatnu ambulantu u selu Kruševivi. Bolnica kod Kamenice bila je smeštena u šumarskoj kući i raspolagala je sa 37 kreveta. Pored dr Gojka Nikoliša koji je organizovao bolnicu, u njoj su radili: Danica Jasnić, Milka Trajilović, Jela Jovanović – Radosavljević, Danica Lazarević i druge. Odredska ambulanta, u novembru, bila je u selu Roćevićima.



Posle oslobođenja Užica, štab Užičkog odreda počinje organizovanije raditi na uređenju bolnica. Sutradan po oslobođenju grada 34 lekara potpisala su naredbu kojom se određuje da sve zdravstveno osoblje mora ostati na svojim radnim mestima. Nekoliko dana kasnije, naredbom od 1. oktobra, upravnik određuje da se »fijaker od danas upotrebljava za prevoz teških bolesnika iz varoši u bolnicu, i to isključivo sirotinje«. Naredbom od 7. oktobra – dvojici lekara i jednom medicinaru odobrava se hrana u bolnici, jer su se odrkli plata:



»Pošto su se dr Ćernić Mirko, njegova žena Marija i Škofič Milko pristali da rade u bolnici bez plate, to im sa današnjim danom pripada hrana u bolnici,te će ih ekonom ove bonice za danas staviti na hranu sa sledovanjem kao i ostalom osoblju, a za šta će se pobrinuti štab narodnooslobodilačkog odreda«.



Pored bolnice u Krčagovu, u zgradi gimnazije otvorena je ambulanta za lakše ranjenike. Nekoliko dotadašnjih zdrevstvenih ustanova objedinio je dom zdravlja. I Dom Crvenog krsta je pretvoren u bolnicu. Početkom novembra u zgradi Poljoprivredne škole u Sevojnu otvorena je velika bolnica kapaciteta oko 400 ležaja, namenjena prvom redu teškim ranejnicima.



U oslobođenom Čačku je formirana bolnica koja je lečila ranjenike iz borbi kod Kraljeva, Rudnika i Gornjeg Milanovca. Jedna ambulanta otvorena je na železničkoj stanici, a druga u bivšoj Palilulskoj ulici. U selima Gornja i Donja Gorevnica takođe su formirane manje bolnice, kako bi se izbegla moguća bombardovanja bolesnika smeštenih u gradovima.



Bolnica u Gornjem Milanovcu radila je prvih slobodnih dana ovog grada. Uskoro je formirana i bolnica u obližnjem selu Savincu. Prvi šumadijski odred smestio je svoju bolnicu u varošici Rudniku.



Sve ove i druge bolnice radile su pod teškim uslovima,sa malo lekara, bolničara i bolničarki, sa oskudnim lekovima i drugom opremom. Ali, na sve strane obučavaju se nove bolničarke koje preuzimaju najveći teret nege sve većeg broja ranjenika.



Užički radnici napravili su i poseban sanitetski voz sastavljen od ambulante, kupatila i ležaja za ranjenike. Voz je vie puta prevozio ranjenike od Vardišta i od Gornjeg Milanovca u najbliže bolnice.



Rad u bolnicama i lekari i drugo osoblje shvataju ako najhumanije obaveze. Često se radi danonoćno, često u nekoliko smena uzastopno. Počinje da se stvara kult ranjenika, u želji da se izleče najhrabriji borci i da se ponovo vrate na front. Pored teških i napornih obaveza mnogi rukovodioci, među njima i komandanti, komesari, obilaze ranjenike u bolnicama. Vrhovni komandant Tito obilazi ranjenike u bolnici u Sevojnu.



Sa velikom nemačkom ofanzivom počinju i velike nevolje partizanskih bolnica i ranjenika. Ugrožavaju se pojedina područja, nastupa okupator. Bolnice su prinuđene da se povlače, da se sele. Ispred nemačke kaznene ekspedicije u Mačvi i podrinju seli se bolnica iz Čokešine, već krajem septebra – preko Cera u Rađevinju, u selu Šljivovu, zatim u Krupanj, pa u Užice. Krajem septembra seli se i bolnica Posavskog odreda. Odavde se, volovskim zapregama, 23 teška ranjenika peko Seče Reke i Kosjerića transportuju u Užice. Na Pašinoj Ravni četnici napadaju partizansku bolnicu, zarobljavaju ranjenike, ali uskoro ih oslobađa jedna četa Posavskog odreda. Ta izmučena bolnica uskoro stiže u Rogačicu, nešto kasnije u novoformiranu bolnicu na Zlatiboru.



Počele su uzmicati i druge bolnice, naročito bolnice Kragujevačkog i Prvog šumadijskog odreda.



Od prvih ranjenika iz ovih bolnica formira se i bolnica na Zlatiboru. Verovalo se da tamo okupator ne može prodreti, da će ranjenici biti bezbedni. Brzo, vrlo brzo, tamo se prazne pojedine vile, bivši domovi, formita se bolnca.Stižu ranjenici. Najpre desetine, pa stotine. Počinju – da kuljaju. Nešto oskudnim transportom motornim vozilima, zapregama, a lakši ranjenici i peške. Iz Čačka ranjenici se evakuišu vozom, kao i oi iz Kragujevačkog Prvog šumadijskog. Počinju i izvlačenja renjenika i iz bolnice u Sevojnu. Poslednjeg dana Užičke republike, 29. novembra pre podne, voz sa ranjenicima stiže u Užice. Nadeću avioni. Voz »beži« u železničke tunele pod starim srednjovekovnim gradom – od napda avijacije. Tamo, u mraku, hrabre bolničarke dele čaj ranjenicima. I onda, voz kreće do Kremna. Tamo se ranjenici iskrcavaju, odlaze u seoske kuće.



Zlatibor, svi njegovi kapaciteti, punisu ranjenika i izbeglica. Kad je stigla poražavajuća vest 29. novembra uveče – da su Nemci ponovo zauzeli Užice, na Zlatiboru počinje velika drama. Počinje trka za spasavanje ranjenika. Jedini pravac je – Uvac i dalje Sandžak. Ali, odmah iza Zlatibora, iz Kraljeve vode (danas Partizasnke vode), gde je bila bonica na Zlatiboru, puta više nema. Samo vrletne staze. Nema puta ni za vozila, ni za zaprege. Samo za pešake i konjanike.



A na Zlatiboru je ležalo preko dve stotine teških ranjenika. Za njih spasa nije bilo.



Odavde se kreće sve što može. Najviše peške. Poneko konjem. Poneko na nosilima, poneko opet uz pomoć svojih drugova. Rukovodstvo ustanka, među njima Tito i Krardelj i šev saniteta VŠ dr Gojko Nikoliš, u magnovanju i teška srca, sa tragikom preživljavaju, odlučuju da ostave ranjenike. Verovali su – Nemci će poštovati Ženevsku konvenciju i poštedeće ranjenike.



Međutim, kada je otišlo sve što sve što se na bilo koji način moglo kretati, ostalo je oko 150 teških, nepokretnih ranjenika sa nekoliko bolničarki.



Uskoro, oko podne 30. novembra, i ovde su dospeli fašisti. Za njih, za ubice, nije bilo nikakvih međunarodnih konvencija i normi koje su poštovali. Na najzverskiji način ti zverovi u ljudskom obiliku, fašistički okupatori, poubijali su teške ranjenike, ali ih, pošto su izneli iz kreveta, gazili gusenicama tenkova.



Iapk, i pored te velike tregdije, više stotina ranjenika, uspelo je da se povuče sa Zlatibora. Stigli su oni na oslobođenu teritoriju između Uvca i Lima – na Zlatar. Mnogi su ovde negovani kraće vreme ili lečeni i izlečeni. Oni teži – stigli su čak u bolnice Vaškovu i na Durmitoru.



U magnovenju, kad su nalazili nemci, na Zlatiboru se ubio teški ranjenik učitelj iz Rađevine Čeda Milosavljević. Ranjenog Sretena Žujović, čkana VŠ, preneli su u Sandžak. Teško ranjenog radnika Radomira Sovrovića Sovra odneli su u vojničkom kazanu sa Zlatibora. Ostavili ga pred Uvcem, pa ga ponovo odneli u Rutoše. Tamo su ga četnici zarobili, pa uskoro partizani oslobodili. Onda je stigao čak na Durmitor. Od Nove Varoši do Drurmitora pod njim su se četiri konja – od tereta – promenila.



Ranjenik Sredoje Tomić teškom mukom je, uz pomoć drugova, pomalo konjem, stigao do u Radojinju. Odatle se jedva dokoturao u svoje selo Močioce. Tamo su ga zarobili četnici, predali Nemcima, a ovi odveli u logor Mauthauzen. Teško ranjen i opečen prilikom diverzije u trzorima narodne banke u Užicu, Mihajilo Mladenović Ćoro u najvećim mukama je dospeo do žUvca, a odatle su ga dvojica drugova, noću, po smetovima vratila u selo virovo kod Arilja. Celo vrme rata krio se i bezuspešno lečio. Tek po oslobođenju je operisan i izlečen. Mali kafedžija sa vrhova Palisada Veljo Jovanović, poznak pod nadimku Otrov, u svojoj kafanici sačuvao je 13 ranjenika. U dogovoru sa ranjenicima, rako je prvim nemačkim patrolama da su to četnici. U prvom trenutku to je pomoglo. Posle nekoliko dana, Nemci su ih sve odveli u Užice. Ipak, i odavde se spaslo više od polovine.



No ranjenici iz Kremna nisu se spasli. Nemci su ih sve zarobili, pa ili pobili ili odveli u Užice, gde je većina nastradala.



Toga dana kad su nastradali ranjenici na Zlatiboru, 30. novembra, Tito je naredio da se oslobodi preko 300 nemačkih zarobljenika. Nemci – fašisti to nisu ocenili kao akt humanosti. Oni su poubijali zarobljene teške i ranjenike na Zlatiboru.



To je bio genocid najteže vrste.

»UŽIČKA VLADA« 1941.



U prvoj ratnoj godini su narodnooslobodilačka borba i narodna revolucija u Srbiji imala više zvezdanih trenutaka. Vrtlog rata, ustanka, bespoštedna borba protiv surovog okupatora, mobilizacija svih sanga u borbi za oslobođenje zemlje, razvijanje novih organa vlasti bili su značajni istorjijski događaji. U tim masovnim gibanjima, formiranje Glavnog NOO Srbije ili »užičke vlade«, kako se taj odbor ponekad naziva, svakako ima izuzetan značaj. Prema prvim, istina, nerazrađenim i do kraja nedefinisanim njegovimkorekturama i nadležnostima i prema vizijama njegovih inicijatora, trebalo je da Glavni odbor predstavlja najviši organ vlasti u Srbiji.



Glavni odbor nema svoju vremenski i po događajima spektakularnu prošlost, ali ipak, sam njegov nastanak i delatnost zrače kao dragulj u našoj oslobodilačkoj borbi. Prostrana oslobođena teritorija u Srbiji, pre svega u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, odnosno Užička republika, prostirala se od Drine skoro do Velike Morave, od Save do Sandžaka i blizu Kosovske Mitrovice. Sva teritorija u tom prostranstvu sem većih gradova, bila je slobodna. Najveći deo slobodnog dela stanovništva vodio je borbu protiv okupatora. Veliki deo privrede, uključujući i saobraćaj, industriju, a osobio poljoprivredu, organizovano je radio za ratne potrebe, i to najviše zaslugom NOO. U skoro svakom oslobođenom mestu, seli i u gradu, već su duže radili organi vlasti., razumljivo, ne svuda s istim uspehom. Dragojlo Dudić u svom »Dnevniku« pisao je i o NOO u Krupnju, kao jednom od prvih i najstarijih u Srbiji: »Prvi dekret nove vlasti u ovom mestu naređuje ukidanje svake druge stare vlasti. Ovim dekretom ukinuta je vlast sreskog načelstva, opštie i žandarmerijske stanice u Krupnju. Sreski sud, poreska uprava, katastarska sekcija obustavljaju rad do završetka oslobodilačke borbe. Dekret dalje naređuje zapisnički pregled imovine svih državnih nadleštva i konfiskaciju državnog novca kod poreske uprave policijskih vlasti. Sem toga, dekret naređuje obrazovanje Narodne straže kaoizvršnog organa nove vlasti i čuvanja lične imovine i bezbednosti građana. Ova strađa sastavljena je od ljudi iz partizanskog odreda zbog toga što su se u mestu pojavile krađe...«



Značajna iskustva u svojoj aktivnosti već su imali organi vlasti u Tžicu i susednim mestima. To se postiglo pre svega zahvaljujući tome što je tamo sve: i privreda, i politička delatnost, i život najvećeg broja brđanina, prešlo na »ratni kolosek«. Na drugoj strani, u Užicu su radili najviši i najodgovorniji organi oslobodilačke borbe, počela je da izlazi nova štampa, koja se takođe bila potpuno stavila u službu oslobodilačke borbe, pa je sve to na razne načine, u raznovrsnim vidovima, doprinelo da se organi vlasti brže i snažnije razviju, da se bogate iskustvom, da stiču prakcu. Najzad, Borba je donela niz izuzetno značajnih napisa o suštini organa vlasti, o njihovoj aktivnosti ( od kojih je najznačajni Kradeljev od 19. oktobra 1941. »NOO moraju postati istinski privremeni nosioci narodne vlasti«). Gradski NOO u Užicu je svojim dalekosežnijim odlukama već ušao u uistoriju naše nove vlasti. To su one odluke koje je citirao i drug Tito na Petom kongresu KPJ: o moratorijumu dugova radnog stanovništva, o platama radnika, nameštenika i službenika, o pomoći neuposlenima, o stvaranju mogućnosti za upošljavanje izbeglica. U ovom gradu već su se istinski revolucionarno počeli razvijati i delovati organi vlasti. Radnici na železnici i u ložionici izabrali su radničke poverenike. U najvažnijem privrednom i vojnom objektu, u fabrici oružja i municije, ukinuta je funkcija upravnika i formirano kolektivno rukovodstvo od četiri čkana. U tkačkoj radionici je došlo do promena u sastavu upravnog odbora akcionarskog društva, pa su izabrani poverenici i komesarijat. NOO sela Trnave, nedaloko od Čačka, tražio je odobrenje od Komande mesta u Čačku – i dobio ga – da podeli deo tamošnjeg manastirskog imanja siromašnim seljacima i bezemljašima. Za manastirska imanja u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koja su bila prilično velika, ustanovljeni su komesari.



Bilo je još mnogo poslova koje je trebalo svršiti, akcija koje je trebalo pokrenuti, obaveza koje je trebalo ispuniti. A naročito je trebalo rešavati teške probleme koje je nametala oskudica. U oslobodilačkoj borbi naroda Srbije bilo je akumulirano četvoromesečno iskustvo koje je valjalo dalje razbijati, kanalistai, uopštavati. »Osnovna zadaća Partije na oslobođenoj teritoriji jeste brzo izgrađivanje vlasti, i to odozgo gore...« U Užicu je 7. novembra formiran i Okružni NOO. Rukovodstvo ustanka ocenilo je da je potrebno i dalje izgrađivati organe vlasti do vrha. Tako je 16. novembra 1941. u Užicu obrazovan Glavni NOO Srbije, kao najviši organ narodne vlasti u Srbiji. U njegov sastav su ušli: predsednik Dragojlo Dudić,sekretar Petar Stambolić, Nikola Grulović – poverenik za trgovinu, Mitar Bakić – za finansije, Jovan Popović i Mitra Mitrović – za prosvetu i kulturu, vlada Zečević – za šumarstvo, Milentije Popović – za saobraćaj, Mirko Tomić- za zdravlje i snabdevanje, i Josif Tulić – bez resora.



Političko rukovodstvo je nastojalo da u ovaj odbor uvede i neke istaknutije i naprednije rodoljubive građanske političare. Pokušaj da se uvede Dragoljb Jovanović, predstavnik levog krila Zemljoradničke stranke, nije uspeo. Jednostavno – zato što je Jovanović odbio da se izvuče iz svog skloništa u Beogradu. Pokušaj sa doktorom Ivanom Ribarom takođe nije uspeo zato što u to vreme nije bilo mogućnosti prebaciti ga na oslobođenu teritoriju. Tako je Glavni oddbor bio sastavljen, izuzev Vlade Zečevića, od komunista – starijihi iskusnih revolucionara.



Delatnost Glavnog odbora bila je kratkotrajna: formiran je 16. novembra, a prestao je da radi 29. novembra – kada je slobodnu teritoriju, a s njom i Užice, neprijatelj ponovo zauzeo u svojoj prvoj ofanzivi. Pa ipak, ona je, za ondašnje privredne i političke prilike, bila izuzetno bogata i nobično značajna. Po svemu sudeći, osnovna i sveukupna delatnost Glavnog odbora bila je posvećena prganizaciji života na oslobođenoj teritoriji, rešavanju privrednih problema i oživljavanju i jačanju političkog života. Jedan od tih rvih važnijih akcija bilo je savetovanje s predsednicima sreskiih NOO iz užičkog okruga. Na njemu je bilo reči o snabdevanju građana, naročito solju, u kojoj je vladala velika oskudica, zatim o oezbeđenju stočne hrane za zimu i slično.



Druga krupnija akcija Dlavnog odbora bila je inicijativa za konferenciju u Užicu s predstavnicima radikala, demokrata i zemljoradnika radi omasovljavanja NOP-a i jačanja jedinstva naroda u oslobodilačkoj borbi. Konferenciji su prisustvovali: Edvard Kardelj, Mitar Bakić, Milinko Kušić, dr Dušan Nedeljković, prota Vitomir Vidaković i drugi.



Sličnu inicijativu Odbor je pokrenuo i u Čačku, gde je najpre održan zajednički sastanak predstavnika Komunističke partije, Radikalske, Zemljoradničke i Demokratske stranke na kojem se govorilo o jedinstvu u borbi protiv okupatora. Sutradan je u Čačku održan masovan zbor građana. »Od svoga oslobođenja naš grad nije imao veće i lepše manifestavije nego što je bio današnji veličanstveni zbor narodni...« pisala je Borba od 20. novembra 1941. »Nije bilo Čačanina koji se nije priključio ogromnoj povorci – toj velikoje živoj snazi – koja je u postignutom jedinstvu svih narodnih partija, manifestovanom na ovom zboru, videla najveću zalogu odlučne borbe protiv okupatora i zalogu sigurne pobede.« Na zboru su predstavnici svih partija koje su predhodnog dana imale zajednički dogovor.



Svedočenja prote Vlade Zečević, člana »užičke vlade« i poverenika za šumarstvo, osobito su znimljiva:



»Radim u resoru zajedno sa starim revolucionarom i borcem još iz okotbarske revolucije u Rusiji Nikolom Grulovićem. Tek smo se upoznali. Radeći sa mnom on u isto vreme proučava i moj način rada, a naročito u sprovođenju konkretnih mera koje mu nisu do kraja jasne, a još manje opravdane i ubedljive... Oko transpota robe železnicom od Čačka do Užica i dalje prema Višegradu takođe dolazi do sukoba između mene i Nikole. Ja sam bio izdao nalog da se svi vagoni natovareni raznom robom ostavljaju na usputnim stanicama od Užica prema Višegradu, a da se samo lokomotive vraćaju po druge natovarene vagone i sve tako dok se sva orba ne izvde iz gradova i varošica – da ne vi pala u ruke neprijatelja. Ovakvo naređenje prevršilo je meru strpljenja kod Nikole... I rekao mi je: »Da ti kažem, druže Vlado, otvoreno i u lice – tebe je uhvatila panika«. Na kraju je Grulović išao kod Tita da bi ga on ubedio u opravdanost takve odluke, jer je sa njom ranije bio upoznat i dao svoju saglasnost.«



Dalje je Zečević zapisao:



»Sećam se, na primer, ovakve pojedinosti. Ulazi u moju radnu sobu Mitar Bakić, ministar finansija, i još s vrata počinje malo šaljivo, malo ozbiljno:



-Ti mi, pope Vlado, mnogo tražiš novca na razne nabavke. Znaš, treba malo i štedeti, ne moramo baš sve plaćati, mogu te rđe trgovačke dati i nešto priloga za ovu našu borbu?



Ja fa onda ubeđujem da plaćamo veće količine masti, slanine, brašna, šećera, soli, tekstilne robe, gasa i drugih namirnica i da to treba platiti, a da opštinski i sreski NOO prikupljaju priloge o kojima on govori...«



Znali su ne samo pop Vlado i Mitar Bakić nego isvi drugi »ministri« da treba štedeti, da se treba saćuvati sve što se može, jer su potrebe fronta, a i naroda bile velike. Zečević opet piše kako je bio primoran da odbije zatev železničara:



»Došla je jedna veća delegacija železničara da traži odobrenje za seču šume za ogrev. Onih dana bila nam je neophodna pomoć železničara – i našao sam se na muci da li da izdam odobrenje samo za železničare. Odlučio sam se – ne, jer mi je bilo vrlo dobro poznato sa koliko volje rade gradski i sreski NOO u Užicu i kako se uspešno rešava snabdevane građana svim potrebama... Odbijajući zahtev apelovao sam na njihov patriotizam i zavšio rečima – da svako bukovo stablo čuva po jednu partizansku glavu. Nisam ih ubedio i zato su otišli da se žale sekretaru Peru Stamboliću, ali im ni on nije uvažio žalbu.«



Najupečatljivija i »najromatičnija« je ova pojedinost iz Zečevićevih zapisao o radu u Glavnom NOO Srbije:



»I ja i mnogi naši borci mislili smo tada da će se rat završiti pobedom saveznika već 1941. – 1942. godine. Otuda sam kao ministar za snabdevanje u užičkoj vladi mašao, želeo i verovao da ćemo te zime ući u oslobođeni beograd, za koji smo znali da je bio bez hrane i ogreva. Zato smo i spremali da kompozicije vozova i zaprežnih vozila krenu u Beograd sa dosta masti, slanine, pšeničnog brašna i ogrevnog drveta za građane Beograda.«



Glavni odbor je raspolagao većim delom novčanih sredstava koja su zaplanjena u trezorima Narodne banke prilikom oslobođenja Užica. Mitar Bakić, poverenik za finansije, dodeljivao je ta srestva pojedinim odborima za otkup hrane, tekstila i drugih potreba, te za plate radnika i službenika.



U Istorijskom arhivu u Čačku sačuvana su dva dosta oskudna dokumenta iz kojih se, makar donekle, može shvatiti deo aktivnosti Glavnog odbora. Upravo, delovodni protokol Gradskog NOO u Čačku je »obradio« je ta dva dokumenta. Dopisom zavedenim pod br. 612, Glavni odbor traži podatke o brojnom stanju zanatstva, trgovine i industrije, a dopisom br. 613 naređuje da se pristupi organizovanju rada u svim fabrikama i industrijskim preduzećima. U Arhivu se takođe nalazi oskudan dokument u kojem se kaže da je Odbor izdao upustvo svim oslobodilačkim odborima »Da izvrše popi tekstila, štofova, šajaka, konca, platna za rublje, kože, đonova, zatim šivaćih mašina, radionica i zanatskih radnji koje se bave izradom odeće ili obuće.«



Kako se lako da zaključiti, glavni zadatak Odbora bio je razvijati što više razgranatijih delatnosti radi snabdevanja vojnih jedinica i stanovništva najnužnijim potrebama za život. Drugi zajključak je da se u to vreme veoma mnogo štedilo i da se sa tako malo sredstava, s mao dobra i robe, s malo radne snage, tehnički neznatno opremljene, ipak postizalo mnogo, čak izuzetno mnogo.



Stvaranje Glavnog odbora za Srbiju označava završetak jedne značajne etape razvoja političkih odnosa u Srbiji. Ono je utoliko značajnije što pada u vreme veoma oštrog sukoba partizanskih jedinica s četnicima Draže Mihajilovića.



Bez obzira na to što je aktivnost Glavnog odbora bila veoma kratka i što on gotovo i nije mogao razvijti svoj rad, sama činjenica o njegovom stvaranju o visokom stepenu razvoja do kojeg je ustanak u Srbiji došao. I kad god se kasnije govorilo o Užičkoj republici s njenom vojskom, pa i vladom, onda se pod tom »vladom« nije smatrao samo Vrhovni partizanski štab već i Glavni odbor za Srbiju. A to je imalo krupnog političkog odjeka u 1941. i kasnijih godina, naročito zbog toga što je oslobodilački ustanak u Srbiji postigao velike uspehe.



Nakon zauzimanja oslobođene teritorije poginuli su predsednik Dragojlo Dudić i član Odbora Josif Tulić. Ostali su se povukli s partizanskim jedinicama. Iako je kratko vreme radio, Glavni odbor je održao kontinuitet s Antifašističkom skupštinom Srbije nastalon 11. novembra 1944. godine, u novim uslovima.

UŽIČKA BORBA



Polse nastanka slobodne teritorije, čije je središte postalo Užice, stvoreni su i uslovi za izlaženje slobodne štampe. Od prvog oktobra u Užicu već počinje izlaziti list Vesti, kao organ štaba Užičkog NOP odreda. Vesti su izlazile od 17. oktobra u svojih 15 brojeva donosile napise o prvim borbama okupatora u užičkom kraju, o stvaranju i radu organa vlasti, značajne dokumente iz tih dana itd. Od 19. oktobra Vesti ustupaju svoje mesto organu KPJ Borbi, koja se pojavljulje posle deset godina, jer je i ona bila ugašena u danima šestojanuarske diktature.



»U ovoj herojskoj borbi koju danas vode naši narodi Borba treba da bude ona spona koja će povezivati sve narodne snage u jedan NOF. Borba treba da bude organizator svih narodnih snaga za postignuće jednog velikog cilja – nemilosrdne borbe protiv okupatora i njegovih proterivanja iz naše napaćene otadžbine, za postignuće potpune slobode naših naroda u svojoj oslobođenoj otadžbini...« - pisao je Tito na prvom broju Borbe.



U Užicu je tih dana bila stvorena veća štamparija – od dotadašnjih štamparija Romanovića i Miloševića iz Užica, kao i nekih mašinai drugih delova štamparija dopremljenih iz Čačka i Gornjeg Milanovca.



Redakcija lista je bila smeštena u zgradi hotela »Palas«, a prvi urednik bio je Edvard Kardelj. Kasnije, u redakciji su radili još i Mitar Mitrović, Mirjan Stanilović, Vladimir Dedijer, dr Dušan Nedeljković i drugi. Prvih dana štamparija je bila smeštena u prostorijama bivše Romanovića štamparije, a administracija lista je radila u prostorijama bivše prodavnice »Bata«.



Organizovati štampariju u ondašnjim uslovima nije bilo lak. U mnogo čemu se oskudevalo. Rukovodilac štamparije Milovan Popović Crni, jedan od najboljih grafičarskih radnika u Užicu, s ostalim radnicima borio se s mnogim teškoćama. U štamparijiji su radili i ovi grafičari: Milovan Savić, braća Miodrag i Živorad Koružići, Toma Babić, Milan Drinčić, Milija Đorđević, Dragan Nešković, zatim ondašnji šegrti Branko Dragić i Prvoslav Baćković. Nešto docnije iz Čačka su stigli grafičari Aco Božić, Miki Petrović i Pero Bakić, iz Posavskog odreda Dušan Jakovljević, dokje s odbeglim robijašimaiz Sremske Mitrovice došao i grafičar Borko Radovanović. Kasnije su na rad u štampariji upućivani i drugi grafičari i knjigovesci iz drugih jedinica. S grafičarima su prvih dana radili i vlasnici štamparija.



Mada je u ondašnjim uslovima rad na tako zamašnom poslu kakav je bio izdavanje jednog velikog lista kao što je Borba izistkivao naprezanje snaga i sredstava, pogotovu što se radilo ručno, svaki zadatak je bio obavljen na vreme. To se moglo obezbediti zahvaljujući pre svega tome što su grafičari bili napredni ljudi, vredni i umešni radnici, koji su već prvih dana okupacije i u štamparijama koje je oduzeo neprijatelj štampali partijske proglase i letke. Događalo se čak i to da su partijski proglasi štampani uporedo s naredbama feldkomandanture u Užicu, iako je u to vreme specijano zaduženi gestapovski oficir svakog časa dolazio u štampariju. O svakom nemačkom proglasu ili naredbi kojuje trebalo štampati bio je obavešten OK Partije, preko Želja Đurića ili Vitomira Čvorovića. Tako je partijska organizacija imala vremena i mogućnosti da svoje članove i simpatizere upozri na mere koje nemačka komanda namerava da preduzime, pa čak i to osujeti. Ovo je uspevalo, pre svega, zbog toga što su grfičari bili odvažni ljudi. Tako je, ugledajući se na njih, petnaestogodišnji šegrt Baćković jedne noći doneo je u štampariju pištolj koji je usrd grada uspeo da skine s pijanog nemačkog oficira.



Štamparija je na taj način izrasla u dosta jako preduzeće za ondašnje uslove. Većina radnika je radila po cele dve smene. Pa je bilo slučajeva da poneko od radnika noću, usled silne zamorenosti, zaspi za mašinom, stojeći. A mnogi od njih nisu ni odlazili kućama na spavanje.



U to vreme su i nemački vojnici često nadletali Užice. Kako je postojala opasnost od bombardovanja, i grafičari su često morali udaljavati iz štamparije za vreme uzbua, ali su se na njih toliko navikli da su docnije za vreme naleta aviona ostajali na poslu, za mašinama, pored regala. A uz njih je uvek stajalo oružje, jer su i grafičari, kao i ostali radnici u celom gradu, pripadali Radničkom bataljonu.



U štampariju, među radnike, često su dolazili i članovi CK KPJ i VŠ. I drug Tito je dolazio nekoliko puta. Kako se seća grafičar Svić, prvih dana rada u štampariji je jedno pre podne došao neki drug srednjeg rasta, u suknenim pantalonama, i tražio nekoga iz redakcije. Kako nije bilo nikoga od članova redakcije, raspitujući se za uslove i mogućnosti rada. Kasnije je zatražio hartije i seo za sto. Nešto je podugo pisao, a pri polasku rekao radnicima da rukopis predaju prvom članu koji dođe s porukom da se štampa u Borbi. Rukopis je bio potpisan inicijalima T.T.



Drugog susreta seća se grafičar Miodrag Koružić. Susret je vezan za napore kolektiva štamparije da dođe do boje koje je bilo nestalo. Kad su iscrpene zalihe štamparske boje, pokušalo se da se crna boja dobije mešanjem drugih boja. Tako je nekoliko brojeva Borbe štampano mrkom (braon) bojom, ali su i te zalihe bile potrošene. U pomoć redakciji i štampariji priskočio je i profesor Pavle Savić. On je odredio specijalnu formulu za pravljenje boje od fine čađi i nekih drugih elemenata. U tu svrhu u jednu praznu sobu stavljen je veliki sanduk obloženom platnom, na koje je trebalo da se hvara čađ od podloženog luča. Pri takvom postupku, sanduk se pregrejao i zapalio. I došlo je do požara. Radnici u prvom trenutku nisu shvatili šta se događa. Nekolicina ih je istrčala napolje pred štampariju i pucnjima alarmirala požar, dok su drugi pokušali da ugase vatru. Ubrzo je stiglo i nekoliko drugova iz redakcije i VŠ. Među prvima je bio i drug Tito. Požar je brzo ugašen.



Nešto docnije u štampariju su, ilegalnim kanalima iz Beograda, prispele veće količine rezerve prave štamparske boje, pa je nastavljeno redovno štampanje lista.



Zbog opasnosti od bombardovanja, štamparija je preseljena iz centra grada na periferiju, u pomoćne prostorije Narodne banke u Koštici. Tamo su uslovi za rad bili bolji. Moglo se raditi s manje smetnji. A oružje je i ovde bilo pored radnika naslonjeno, uz regale.



Na užoj slobodnoj teritoriji u Srbiji postojala je i dopisnička mreža. Kuriri su dolazili iz raznih krajeva i donosili vesti i pisma za redakciju. Često su tih dana i partijski aktivisti – agitatori, po povratku u Užice, dolazili u redakciju Borbe da bi nekome ispričai novosti koje su saznali u mestima ili jedinicama gde su bili. Naročito su često dolazili dopisnici sa jedinica sa fronta. Ponekad su ih pisali i obični borci. Mladi borac Požeške čete Miodrag Marjanović, rodom i sela Radovaca, uputio je redakciji svoje dve pesme, napisane popularnim desetercem, o borbama partizana protiv četnika. Obe su objavljene u Borbi. Pesmu »Boj na Zavlaci«, koju je ispevao partizan Srećković, borac Rađevske čete Valjevskog partizanskog odreda, Borba je objavila u svom svečanom broju od 7. novembra, posvećenom proslavi oktobarske revolucije.



U svojih devetnaeast brojeva Borba je u Užicu zabeležila mnoge značajne događaje iz tih jesenjih dana 1941. Pisala je o borbama koje su vođene ne samo u užičkom kraju i Srbiji nego i o onima u Bosni, Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Dalmaciji... Pisala je o velikoj proslavi oktobarske revolucije, o okružnoj partijskoj konferenciji u Užicu, o radu narodnih odbora, o zborovima i mitinzima.



List je izlazio u deset hiljada primeaka i stizao u mnoge krajeve oslobođene i neoslobođene teritorije. U nekim mestima Borba je i preštampavana. Bila je postala najtraženiji i najčitaniji list.



Neposredno pre napuštanja Užica, krajem novembra, evakuisana je i štamparija borbe. Mašine s najnužnijim materijalom stigle su na Palisad. Tamo, u Kremnića kafani, počelo je slaganje 19. broja Borbe, na smanjenom formatu, veličine osmine tabaka. Dok su slagači dovršavali uvodnik lista, nemački avioni su bombardovali okolne zgrade, pa je štamparija odmah bila demontirana i upućena u selo Doborselicu. Zbog nadiranja Nemaca, ni u Dobroselici nije bilo moguće nastaviti štampanje Borbe, tako da ni već pripremljeni, 20 broj lista nije dovršen ni izdat.



Dalje izvlačenje štamparije bilo je onemogućeno, pa su mašine i ostali materijal sklonjeni podrum kovačnice seljaka Stankovića. Ni kasniji pokušaji da se štamparija izvuče iz Dobroselice, kada je VŠ boravio u Radojni, nisu uspeli. Mada su za ostavljenu partizansu štampariju znali jedino kovač Stanković i seoski sveštenik, nju su docnije otkrli četnici i odvukli je sa Zlatibora.

KOMESAR RATKO



Čačak je oslobođen. Samo nekoliko dana kasnije se sve njgovo stanovništvo sleglo na gradski trg. Ceo Čačak. Čuli su – danas će govoriti Ratko Mitrović, politički komesar Čačanskog partizanskog odreda »Dr Dragiša Mišović«. Čačani njega dobro znaju. I ne samo Čačani nego i sva okolina, sva sela oko Morave. Danas je petak, pazarni dan, pa se skupilo i mnoštvo seljaka. Svi su čuli da će Ratko govoriti. I žele da ga čuju.



Znaju da je narodni borac. Jer to je onaj student iz Jezdine koji je dobro poznavao čačanski zatvor. Često je bio hapšen, ali je uvek brzo izlazio iz zatvora. Znali su policajci da pripada Komunističkoj partiji, ali nikad nisu mogli naći neke ubedljive razloge da ga zadrže u zatvoru.



Reči komesara Ratka dosad su mnogi već slušali. Slušali su ga u Ivanjici, u Dragačevu, u ljubićkim i trnavskim selima. Na bezbroj skupova.



I danas je trg usred Čačka prepun naroda. I četnici, u povelikoj grupi, došli su da ga čuju. Na ribini pokraj velikog tornja i zvučnika stoji visok, mlad čovek u narodnom odelu. Na glavi šajkača. Nosi opasač i na njemu pištolj. Torba preko jednog, dvogled preko drugog ramena. Skromno vojnički izgleda. A skromno se i drži. To je komesar Ratko. Dok govori često podiže desnu ruku i stiska pesnicu. Govori staloženo i nenametljivo. Čas povisi, a čas snizi glas.



»Čačani! Cela Srbija, cela Jugoslavija je pošla u boj protiv fašizma! Mi već napadamo na Kraljevo. Naši odredi su pred Valjevom i pred Šapcem... Možemo li mi, Čačanim ostati kod kuće i čekati?...«



-Ne možemoo!... – odzvanja iz hiljade grla na trgu.



»Ko se još nije odlučio neka ništa nečeka. Vreme je da se ide u boj!...«



-Živeo Ratkooo!...



I tako se stalno prolamaju povici na čačanskom trgu dok govori komesar Ratko. On seče kao nožem. Čačani odobravaju. Potpomažu. Vidi se – to čine od sveg srca.



Sutradan, a i po podne, osetilo se da je na velikom zboru govorio komesar Ratko. Stalno dolaze novi i novi borci. Hoće na front. Hoće u miliciju. Da idu na radove. Slušali su Ratka i sramota ih je da sede kod kuće.



Pripreme za ustanak bile su tokom leta Ratkvo prvo i najvažnije zanimanje. Sav se predao poslovima Partije i oružane borbe. U prvoj polovini jula organizovao je smeštaj i rad radio – stanice CK KPJ u selu Dičalovićima, u jednoj usamljenoj zgradi. Onda, išao je iz sela u selo na sastanke komunista i građana, pripremao borce za zadatke koje dolaze. Neumoran je bio u razgovorima, nepresušan u kristalno jasnim objašnjenjima. Stizao je na mnoge zborove u oslobođena sela i varošice. Njegove govore slušalo je i staro i mlado. Nekoliko puta postideo je i četničke oficire dovedene »do zida«, otvoreno im rekavši da »jedu gibanice i pečene piliće – umesto da pripremaju narod za borbu protiv okupatora«.



Jednog dana su Nemci napravili veliki prodor iz Kraljeva. Nadirali su tenkovima. Grmele su njihove štuke i strmoglavile se iznad sela oko Kraljeva. Gorele su kuće i druge seoske zgrade po Čibikovcu, Drakčićima i Ružića brdu. Nemi su uništavali i palili sve pred sobom. Pred takvom silom partizani su se povlačili sve do visova iznad Musine reke. Bilo je i pometnje naručito u onim jedinicama koje su prvi put tada bile u jakom okršaju. Bilo je jedinica koje sus e tada našle čak i u Mrsaću, pa i blizu Samaile.



Tada se ovde, na frontu, našao i komesar Ratko Mitrović. On je u isto vreme bio i član OK Partije i član Operativnog štaba koji je komandovao jedinicama u opsadi Kraljeva. Radio je u Čačku i boravio na frontu. Kako je kad trebalo. Sada, u najkritičnijem trenutku, bio je na frontu. I to na njegovom najeosetljivijem delu. Ovde gde je još malo trebalo pa da se odstupanje naših jedinica pretvori u bežanje. Na samom Ružića brdu. I tu gde je Ratko došao, tu je front stvarno i stao. Partizani su pružili jaki i organizovan otpor. I sad su se počele prikupljati i ostale jedinice koje su se bile dalje povukle.



Jedna četa Dragačevskog bataljona bila je odstupila do iza Mrsaća. Nije imala dodira s ostalim jedinicama bataljona. Čim je saznao da se u blizini nalazi Ratko, njegov drug s Beograskog pravnog fakulteta, komandir čete Duško Đurđević je odmah napisao kratko pismo komesaru odreda u pitao šta da učini sa četom kada je toliko daleko odstupio. Očekivao je grdnju i prekor, ali umesto toga, komesar je odgovorio jednsostavno i čovečno:



»Neka se drugovi odmore, pa ćemo sutra svi zajedno porazgovarati kako ste se držali u borbi...«



Bilo je to neočekivano razumevanje za ljude, za njihove napore. Jer, odista, pre ovog događaja imali su velike i mnogobrojne okršaje u kojima su se odlično tukli. I sad za ovu jednu grešku, za nesnalaženje u neizvesnoj situaciji, komesar ih nije hteo čak ni prekoreti. Gledao je u njima pre svrega ljude, još mlade i neiskusne borce.



Sedmi novembar četredeset prve u Čačku nije slavljen kao dan Oktobra. Za Čačane je to bio dan žestke borbe protiv četnika koji su bili opkolili grad. Na Ratkovu inicijativu, partizani su pokušali na sve moguće načine da speče sukob koji je u Čačku već bio počeo. U kritičnom trenutku Ratko je i Gornje Ježevice uputio pismu majoru Đuriću – da dođe na pregovore radi obustavljanja sukoba. Ovaj je to odbio... Organizovana povorka Čačana da iz grada krene prema kasarni u kojoj su se bili utvrdili četnici. Mada je padala kiša, skupilo se mnoštvo ljudi, žena i dece, i mladih i odraslih. Kada su četnici razoružavali partizasnke pregovarače, Ratko je naredio da se u Čačku razoruža cela četnička komanda mesta! Tako su četnici bili primorasni da puste partizane koje su zarobili. I, najzad, Čačak se odbranio od četničke najezde. Sutradan, 8. novembra, Ratko je pred oko 400 zarobljenih četnička govorio o izdaji njihovih vođa i pozvao ih da se pridruže partizanima u borbi za slobodu naroda. Deo zarobljenika je priišao partizanima. Svi ostali su pušteni kućama. Ratko je naredio da se svima da sledovanje hleba, iako su i partizani oskudevali.



Koliko je komesar Ratko bio preokupiran poslovima govori i podatak da je telefonom kumovao sinu Gvozdena Uzinovića, borac iz Dragačevca, davši mu svoje ime – Ratko. Nije mogao da nađe vremena da ode kod kuma Gvozdena, koga je inače venčao!



U danima agonije Užičke republike Ratko je nastojao da pređe u ilegalnost. Međutim, četnici su ga zarobili 5. decembra u selu Ježevici, na mostu Dolovi. U prvom trenutku četnici ga nisu prepoznali, jer je on pomoću lažne legitimacije gotovo uspeo da se spase. Međutim, naišao je jedan četnički komandir koji ga je prepoznao, pa je Ratko vezan i zatvoren. Sutradan su ga predali Nemcima u Čačku.



Dolazili su mu u zatvor u Čačak – ljotićevci, među njima i pop Bulić, nagovarali ga da se odrekne komunizma.



-Nikad se ne bih odrekao ideja za koje sam se borio... – odbijao je Ratko odlučno.



A već 10. decembra nemački vojni zapovednik Srbije izveštavao je komandanta Jugoistoka da su »četnici, koji su odani vladi, ubili bivšeg komandanta mesta u Čačku i uhvatili komunističkog komesara...« Sutradan, 11. decembra, Nemci su spremili ritual na velikoj pijaci u Čačku – pogubljenje jednog od najpopularnijih Čačana i partizanskih boraca Ratka Mitrovića. Išli su toliko daleko u svojoj obesti, a i četnici s njima, da su naredili da na pogubljenje mora doći i Ratkova rodbina, pa i deca njegove braće. Sa gubilišta Ratko je prkosio okupatoru. Sa istog onog mesta odakle je donedavno pozivao Čačane u boj protiv okupatora, samo nekoliko trenutaka pre vešanja je klicao:



-Živela majka Rusija, Živela slobodna Srbija, Smrt fašizmu!...



Takav je bio komesar Ratko Mitrović, student prava iz Jezdine. Skroman i jednostavan, u narodu neobično omiljen. Čovek koji je umeo da i neodlučne mase povede za sobom u najveći okršaj.

DUŠAN JERKOVIĆ I MILINKO KUŠIĆ



Mnogim Užičanima, predratnim i ratnim generacijama, ostale su u sećanju dve upečatljive ličnosti, dva neumorna organizatora ustanka i revolucionara – komandant Užičkog partizanskog odreda Dušan Jerković i politički komesar Milinko Kušić. Mlade posleratne generacije poznaju njihove likove s istorijski fotografije legendarnog Radničkog bataljona, postrojenog pred komandom odreda uoči polaska na Kadinjaču – komandant i komesar stoje na barikadama i govore bataljonu koji će sutradan ceo izginuti....



Dušan Jerković i Milinko Kušić bili su među najistaknutijim neimarima Užičke republike.



...Na početku vihora prvog svetskog rata u selu Ogaru u Sremu rodio se u porodici Jerković budući učitelj, rezervni oficir, proslavljeni komandant i narodni heroj Dušan Jerković. U Učiteljskoj školi u Šapcu spremao se za poziv koji je voleo svim srcem. Diplomirao je 1934, zatim se školovao u školi rezervnih oficira, a posle dve godine je otišao u učiteljsku službu, najpre u slo Kostojeviće, pa u Jelovik kod Bajine Bašte, pod šumovitom Tarom. Mada je to bila sasvim nova i drugačija sredina os njegovog rodnog Srema, mladi učitelj se brzo i lako sprijateljio i sa seljacima gorštacima i sa decom iz tih planinskih krajeva. Lako je sklapao prijateljstva i uspešno radio u školi i u narodu. U svim slobodnim trenutcima bio je sa narodom – i sa starijima i sa omladinom. Nešto kasnije otišao je na službu u Fakoviće, u istočnu Bosnu, s druge strane Drine. U to predrevolucionarno vreme postalo je, 1939. godine, član Komunističke partije. Neumorno i uspešno je radio u naprednom učiteljskom pokretu, u poznatoj kulturnoj grupi »Vuk Karadžić«. U kratkotrajnom aprilskom ratu 1941. borio se kao rezervni oficir. Nešto kasnije opet se vratio u istočnu Bosnu na učiteljevanje. Kada je planuo ustanak, mladi učitelj nije mirovao. Želeo je oped da se nađe među prijateljima pod Tarom. Jednoga dana odlučio se na lukavstvo. Došavši iz Bratunca na most na Drini koji su čuvale ustaše, rakao je stražaru da mora hitno u Bajinu Baštu jer mu je majka tamo u bolnici. Varka je uspela. I uskoro 3. avgusta, i on je sa najnaprednjim Račanima na Sokolini, kod sela Besarovine. Toga dana je formirana Račanska četa Užičkog partizanskog odreda. Od toga dana Dušan Jerković je njen komandir. Više od mesec i po dana Račani, koje predvodi Jerković, tuku se sa žandarima i Nemcima i oslobađaju ceo srez. Osnivaju se organi vlasti, počinje sva privreda raditi za borbu protiv okupatora.



A početkom septembra, na savetovanju rukovodilaca okruga užičkog u selu Gorobilju, Jerković je izabran za komandanta Užičkog odreda. Od toga dana on komanduje svim četama i, uz prisnu saradnju Milinka Kušića, komesara odreda, Želja Đurića, sekretara OK KPJ, Slobodana Penzića Krcuna, zamenika komesara i člana PK Skoja, starog komuniste Ljuba Mićića i drugih, šalje u bojeve čete i uskoro bataljone, postaje jedan od najodgovornijih rukovodilaca koji predvode narod užičkog kraja u borbi protiv okupatora.



Među prvima je imao čast da čestita slobodu Užičanima, da dočeka u oslobođenom gradu članove CK KPJ, vrhovnog komandanta partizanskih odreda Tita, da učestvuje u formiranju organa vlasti, da daje upustva radnicima u fabrikama i radionicama kao kao da mobilišu što više ljudiu proizvodnji, da pomogne organizovanje vojne privrede kako bi i front i pozadina bili snabdeveni najprečim potrebama za život i uspešnu borbu. I u najtežim u najkritičnijim trenutcima vodio je jedinice u borbu. Mada je često morao biti u Užicu, na raznim skupovima, na stanicama, primati izveštaje jedinica, slati naredbe četama i bataljonima, Jerković je stizao na sve frontove gde su se borile jedinice odreda: pred opsednuto Valjevo, na Karan u Trešnjicu, na položaje od Požege i Metaljke do Pranjana. Za vreme kratkog predaha u borbi, komandant Jerković bi se često našao među borcima. Voleo je i umeo s njima da govori, da zapeva, da se našali. Jednoga dana, pred borbu u Pranjanima, dok su se jedinice iskupljale i odlazile na polazne položaje, Jerković je sedeo s grupom boraca jedne užičke i jedne dragačevske čete. I tiho, sa mnogo sluha i osećanja, poveo je makedonsku revolucionarnu pesmu:



Bolen leži Mile Popjordanov,

Nad glavu mu sedi stara mu majka...



Borci su prihvatili. Sve se pretvorilo i jedan glas. I tako samo nekoliko minuta. Onda je Jerković, opet jednostavno i upečatljivo, poveo dugi razgovor, govoreći borcima da dobro čuvaju municiju, da sačuvaju svaku čahuru ako mogu, jer to dosta koristi našoj fabrici oružja, da dobro nišane, da se zaklanjaju u borbi. Kaže borcima – nije dovoljno biti samo hrabar, mada je to veoma važno, nego treba biti i vešt, treba se umeti tući. Zato im je savetovao da svaki slobodan čas iskoriste da nauče da što bolje rukuju oružjem kako bi sigurno gađali neprijatelja...



Delio je radosti svih pobeda i uspeha sa svojim radnicima. Osećao gorčine neuspreha, poraza. Sa svojim najbližim saradnikom Milinkom Kušićem, komesarom odreda, delio je svaki sudbinski trenutak. Uvek se s njim dogovarao za svaku odluku. Njih dvojica su stali na barikade 28. novembra 1941. pred Štabom odreda i odatle ispratili Radnički bataljon na Kadinjaču, kao poslednju odbranu Užica. S bataljono užičkih proletera otišao je i Jerković – u prvi borbeni red. I tamo, na tom legendarnom brdu, poginuo sa gotovo celim bataljonom, braneći Užice, poput spartanskog kralja Leonide, koji je pao braneći Termopile sa svojom vojskom...



Okupartori i sluge njihove zajedno su doneli poginulog Jerkovića u Užice i izložili ga mrtvog na pijaci. A posle nekoliko dana spalili su ga. Scena, tog hladnog decembarskog dana, bila teža od janičarske. Na Dovarju, brdašcu iznad Užica, gori telo. Suri šinjeli s okovratnicima i kukastim krstovima cerkaju se oko vatre dok se ugljeniše telo i kosa partizanskog komandanta. Najednom – eksplozija na lomači! Pucnji iz vatre! I pometnja među šinjelima. Eksplodirala je ručna bomba i nekoliko puščanih metaka koji su ostali u Jerkovićevom kožnom kaputu.



U počast partizanskom komandantu!



Nekoliko dana ksanije na Dovarju je spaljeno i telo komandanta Užica Vukole Dabića. U crkvenim knigama sveštenik je ubeležio podatke Dabićeve. U rubrici »primedbe« zapisano je: »Opojao zemlju«.



... Selo Sveštenica, čiji se obronci spuštaju u Ivanjicu, dobro je poznatao iz ustanka. Osim Miljka Savića »najčitanijeg seljaka u Srbiji« i istaknutog socijalističkog borca, Ljuba Savića, urednika Radničkih novina, koji je predvodio i Pola Lafarga, Vladislava Savića, inžinjera, novinara i delegata na Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske partije, Sveštica je našem vremenu i našem oslobodilačkom ratu dala još jednog velikana, prekaljenog revolucionara Milinka Kušića, kojim se ponose ne samo moravički kraj i Užice nego i čitava Srbija.



Milinko je rođen 11. aprila 1912. Majka Milica umrla je svega šest dana posle porođaja, a otac Radovan posle dve godine kao regrut u Štipu. Deda i baba po majci starali su se o Milinku u predali ga jednoj ženi da muona zameni majčino mleko. Stričevi su na svaki način želeli da isključe Milinka iz nasledstva kako bi prigrabili i deo imanja koji je njemu pripadao. Zahvaljujućo upornosti njegovog dede Mladena, koji je »četrdeset puta odlazio peške u Čačak na sud«, nasledstvo je sačuvano. Milinkov ujak Dobrosav Popović, sindikalno organizovan radnik, prvi mu je počeo ulivati napredne ideje. Osnovnu školu je završio u Ivanjici, a gimnaziju u Čačku. Iako je bio jedan od najboljih đaka, njegova popularnost naročito je porasla tek 1930. Tada je društvo »Fidak« iz Beograda raspisalo konkurs s temom o miru. U konkursu su učestvovali učenici svih viših razreda gimanzija i učiteljskih škola u Srbiji. Komisija čačanske gimnazije ocenila je Kušićev rad kao najbolji. Milinko je svoj lični život, život ratnog siročeta, povezao sa strahotama rata i njegovim posledicama i tako upečatljivo obradio temu da je fascinirao i komisiju Srbije, pa je osvojio nagradu. Šalju ga, za vreme školskog raspusta u Pariz, gde je pred dobitnicima nagrada iz drugih zemlaja čitao svoj rad na francuskom jeziku. Oduševljeni predsednik francuske opštine Erio predao mu je posebnu medalju.



Kada je završio gimnaziju, iako ratno siroče, želeo je da studira medicinu, ali je odbijen, jer su »sva mesta bila popunjena«. Završio je filozovski fakultet, pa se upisao na prava. Na beogradskom univerzitetu počeo je njegov pravi politički rad. Tamo se, uz Iva Lolu Ribara, na studenskim skupovima i debatama, na mitinzima, istakao kao darovit govornik i neoustrašiv borac protiv klasnog neprijatelja.



Svaki njegov dolazak u moravički kraj značio je veliki događaj. Naročito za omladinu, koju je najviše okupljao i s njom radio. Godine 1936. u Ivanjici je na zbor Mihajila Glavnića, prvaka Zemljoradničke stranke doveo većinu šumljanske omladine s transparentima kojima su traženi zaposlenje, hleb, brisanje seljačkih dugova, železnicu kroz moravički kraj. On je poveo i akciju omladine i naroda protiv potpisivanja konkordata. Omladinsko društvo »Javor« je do Kušićevog dolaska u Ivanjiccu bio u rukama reakcionarnih intelektualaca. Od 1938. »Javor« prelazi u ruke napredno orjentisane omladine. U mnogim sekcijama radi i sam Kušić, ali posle svake priredbe policija ga predvodi na saslišanje.



Milnko je postao vrlo popularan kod omladine. Bio je jdnostavan i nenamestljiv, umeo je da lako priđe svakom čoveku, mladom i starom, i da s njima o svu govori. Za kratko vreme »Javor« bio je uz njega, mada je reakcija na sve načine pokišavala da to onemogući. U vrme dizanja ustanka, 93 stalna člana »Javora« postali su borci ili pozadinski radnici.



Neumorno je radio i međ kožarskim radnicima, odlazio na njihove sindikalne skupove. S Matom Ujevićem iz rudnika Lisa nastojao je da od seljačkih elemenata koji su postojali radici postepeno stvara klasnosvesne borce.



Godine 1938. uhapsila ga je Spcijalna policija u Beogradu pa je osuđen na godinu dana robije, koju je izdržao u Mariboru. Iz zatvora su ga stražarno doveli u Ivanjicu. Na autobuskoj stanici čekala ga je ivanjička omladina i otpratila ga do zatvora. Iako su mu ruke bile vezana, Milinko je bio ponosit. A od zatvora, kada je oslobođen, s masom omladine krenuo je svojoj kući.



Pod teškim uslovima nastavio je svoj revolucionarni rad. Uskoro je otišao u Niš ujaku Dobrosavu. Tamo je radio sa Svedtozarom Vukomanovićem Tempom u niškoj partijskoj organizaciji, najviše među radnicima. Iz Niša je slao propagandni materijal u Ivanjicu preko Dragiše Mićića iz Raščića. Jedanput je nešto od tog materijala uhvaćeno na Ivanjičkoj pošti, pa je i Milinko u Nišu uhapšen. Tamo je izdržao neverovatne muke: policajci su mu kleštima kidali nokte, lomili zube, tukli ga čitavu jednu noć da bi im otkrio druge komuniste sa kojima je sarađivao. Međuti, on ni glasa nije puštao iz sebe. Onda je sproveden u Ivanjicu. U ivanjičkom zatvoru je nastavio svoj politički rad sa zatvorenicima, pa se tih dana iz zatvora često mogla čuti pesma, što je za Ivanjicu i za policju bilo čudo svoje vrste. Grupe omladincasu često dolazile pred zatvor, a mnogi Ivanjičani su mu slali razne pakete s hranom, voćem i drugim ponudama preko Mića Rajkovića i Momira Pričevca. Kada je trebalo da se za njega garantuje, sakupljeno je 170 potpisa samo u šumljanskoj opštini. Kada su ga sproveli iz Ivanjice, žandar Đunović, komandir stanice, nije ga pustio u autobus, nego ga je svezao s jednim nenormalnim čovekom i sproveo do Požege. U Beogradu, pošto ga je zloglasni Sud za zaštitu države osudio na godinu i ri meseca zatvora, Milino je sudijama u oči rekao:



-Sudite vi mene na godinu dana, a ja ću vas na dvadeset!



Zbog tih prkosnih reči osuđen je na još tri meseca robije.



Na robiji je nastavio politički rad. Pisao je drugovima u Ivanjici da nastave započeti posao.



Po povratku s robije, maja 1941, država je već bila kapitulirala, okupator poseo zemlju. Milinko je došao u Ivanjicu, ali se ubrzo povukao u ilegalnost. Postao je član OK za Užice. Učestvovao je u odlučivanju o dizanju ustanka i u moravičkom kraju, formirao Moravičku partizansku četu. Stizao je neumorno na sve skupove. Noćima i danima je pešačio od Kopaonika, preko Golije esto do Zlatara i Zlatibora. Postao je politički komesar Užičkog partizasnkog odreda. Prvi je Užičanima čestitao slobodu njihovog grada. U Užicu je okupljao čete i bataljone i slao ih na front. Ostvarao je partizanske zborove i parade, proslavu oktobarske socijalističke revolucije, sarađivao s organima vlasti, s partizanskom privredom; doživljavao je radosti pobede i tuge poraza. S proleterima iz zapadne Srbije stao je u borbeni stroj u Čajniču 1. marta 1942. kao politički komesar Druge proleterske brigade.



Prešao je s proleterima u Bosansku krajnu. Uskoro je postao komandant I krajiške brigade, pa zatim politički komesar IV krajiške divizije, i stekao veliku popularnost u narodu. Tamo se teško razboleo od pegavog tifusa. Pri visokoj temperaturi, u nervnoj krizi izvršio je samoubistvo 1943. godine u Majkića Jarpi.



Tako je prestalo da kuca srce velikog revolucionara, jednog od najprekaljenijih boraca koje je Srbija dala u oslbodilačkom ratu, proletera Milnka Kušića.

KADNINJAČA



To je poginuo bataljon ceo.



...Užice 28. novembra 1941. Grad je uznemiren – Nemci navaljuju sa svih strana. Oklopni i sanitetski voz odvlače ranjenike ka Kremnima u Mokroj Gori. Kroz grad jure kamioni, promiču konjske i volovske zaprege – sve puno sanduka municije, bombi i opreme – i preko Đetinje zamiču zlatiborskim putem. Kolone izbeglica napuštaju grad. Pred zgradom štaba Užičkog odreda postrojen je Radnički bataljon. Fransuski šlemovi, šajkeače, radnički kačketi; bluze »partizanke« i puške »partizanke«. Na čelu bataljona, kraj brigade, vije se partizanska trobojka s petokrakom. Bataljon čeka naređenje za pokret. Oko radnika, koji su pre sat – dva bili na svojim radnim mestima, u tkačnici, puškari, krojačkoj i obućarskoj radionici, okupile su se njihove drugarice i deca. Došli su da ih isprate. Žene su snuždene, zabrinute. Stoje po strani. Znaju – Nemci su blizu. Biće velika borba. A deca obilaze oko stroja. Zaviruju, zagledaju u partizane, u puške, puškomitraljeze, šlemove. Kupe se oko zastave. Zastavnik glavom poziva kočopernog mališana – sigurno mu je sin, - grli se s njim i ljubi ga. Mali nešto pita i rukom pokazuje na zastvu, pa se vraća u svoje društvo.



Dok je stroj čekao, komesar zanatske čete Velisav Stanković izdvojio je po naređenju Slobodana Penzića Krcuna, Ostoju Kovačevića i Milorada Blafojevića. Njih dvojicu Krcun je odredio da sprovedu dva kamiona sa teretom u Čajetinu.



Kada se na zgradi štaba otvoriše vrata, žagor odjednom prestade. Zamre dečje čavrljanje. Iznad barikada promakoše radnicima tri dobro poznate glave. Odjeknu komanda. Šlemoovi se poravnaše sa šajkačama. Duge cevi »partizanki« dođoše u jednu liniju. I sve se utiša. Samo se čulo brujanje kamiona, topot konja i kloparanje zaprega. Na barikade se popeše komandant odreda Dušan Jerković, malen čovek, ozbiljan u svakoj prilici, u kratkom kožnom kaputu, i politički komesar Milnko Kušić, mršav, očito premoren, ali prav kao strela. Stasati Andrija Đurović, omiljen komandant bataljona, stade na čelo stroja.



Milinko Kušić izađe pred bataljon:



-Drugovi, situacija je teška. Naše Užice je u opasnoati. Nemci nadiru od Ljubovije. Odlučili smo da Radnički bataljon pošaljemo na Kadinjaču. Imamo poverenja u vas.. Vi, drugovi, treba da zaštitite povlačenje naših ranjenika, Vrhovnog štaba, Centralnog komiteta... Noćas će stići i drug komandant Jerković. Ne dajmo, drugovi, naše drago Užice... Srećan vam put!



Stroj se okrenuo i pošao skladnim koarakom. Odjeknula je pesma. Ceo bataljon je pevao onu omiljenu koja se rodila s ustankom, tu u Užičkoj republici:



Podigla se užička nahija

Protiv besnih nemačkih dahija...



Žene su iše za strojem i pored njega. Nešto su uz put dobacivale proleterima, savetovalae ih. Deca su trčkala s obe strane. Tako, dok se stroj nije popeo na Terazije. Tada, u prvi sumrak, žene su se vratile. Zavlačile su glave u marame i jecale.



Noć. Pesma je umukla. Kolona ćutke korača. Zima. Mraz steže. Po mraku kolona stiže u šume ispod Kadinjače. Po uvalama i rupama partizani lože vatru da se malo ogreju i odmore. Nemci su još daleko. Komandant šalje obezbeđenje i patrole duboko napred.



Nema nikakvih vesti ni sutradan. Užice se evakuiše. Nemci nadiru od Valjeva i Čačka... komandant izlazi na ivicu šume. Pred njim se pružila talasasta, gola Kadinjača. Ispod samog grebena vijuga put, pravi velike lukove i prelazi na drugu stranu između dva balaga uzvišenja, pa ulazi u ogorelu gustu šumu, tamo gde se noćas bez sna odmara Radnički bataljon.



-Ovde će biti dobro – reče Jerković pokazujući na zemljište. – Nemci moraju drumom. Ne idu oni daleko od čvrste podloge. Tako su uvek radili kad su pravili ispade iz Valjeva i Kraljeva. Drže se puteva i vuku topove i tenkove.



-Na onaj ćuvik. Ispod trešnje, namestićemo top. On će pred sobom imati čitav put prema Zaglavku... A na ovaj brežuljak desno, malo ispod groblja – da namestimo »švarcloze«. On će moći da kosi ceo prostor s obe strane puta. Municije ima dosta. Mitraljezi su vešti i hrabri...



-Druže Andrija, Radnički bataljon rasporedi s obe strane, ispred topa i mitraljeza. Neka drugovi naprave zaklone koliko se može. Ima tu panjeva, kamenja, drveća. Mogu iskopati i roviće. Neka se dobro pribijaju uza zemlju...



Andrija krenu da razvodi čete po položaju. Određivao je mesto svakom borcu, davao savete, upozoravao na vatru.



Uskoro se Radniči bataljon kao zmija uvijao po Kadinjači: ispod ćuvika, oko puta, iznad uvala. Desno su bili Posavci i Šumadinci – delovi dve proređene čete. Proleteri su brižljivo kopali roviće, ređali kamenje i drva za grudobrane, podešavali naslone, ispružali »partizanke«, nišanili, dopunjavali puške, privlačili fišeklije i torbice s municijom na desni bok, zavirili u bombe...



Toga jutra Radivoje Jovanović Bradonaja, povlačeći se iz Rogačice sa dve desetkovane čete, iz Duba se telefonom javio VŠ u Užicu. Tito ga je uputio na Kadinjaču da pojača odbranu sa tog pravca sa jedinicama koje su već bile posele položaje »u vidu potkovice«, s obe strane puta, u podnožju prevoja prema Zaglavku. Novodošle čete su postavljene na krila odbrambenog položaja.



Postavljen iza umetrenih drva, top se jedva primećivao. »Švarcloze« i još tri mitraljeza bili su spremni. Dve stotine užičkih proletera, dve destkovane čete Posavaca i Šumadinaca, top i četiri mitraljeza, nekoliko »zbrojovki«, Jerković, Đurović, Boro Marković i Bradonja – čekali su jake snage 342. nemačke divizije, oko 3.000 fašista, koje su se valjale iz Ljubovije s mnogo topova i ko zna koliko čelika na svakog vojnika.



Već je bilo dobro odjutril kada je iz šume, iznad položaja, sav zadihan dojurio osmatrač Mijo Laković i raportirao Jerkoviću, zastajkujući zadihan, posle svake reči:



-Idu... druže komandante! U Zaglavku se zaustavila neka dugačka kolona... Ne vidi se dobro...



Đurović šalje prema Zaglavku patrolu, koji vodi omladinac Brane Stoji. Izviđaci zalaze u šumu i privlače se brzo do iznad samog sela. Posle dvadesetak minuta patrola se vraća i izveštaa:



-Nemci, druže komandante. Kolona duga oko dva kilometra zamiče za brdo. Napred su biciklisti, zatim pešaci, ima dosta kamiona, topova, minobacača, konja.



-Stroga pripravnost! Lezi i nemiči se! Ne pucaj dok top ne opali! Čekaj da nemci priđu blizu i ubij svakoga!...



Komanda se brzo pronela duž razvučenog streljačkog stroja. Jerković je obilazio borce i savetovao:



-Pomakni se malo udesno, druže. Bolje ćeš videti. Tako! Sad ti je zgodnije... Ti se privuci bliže panju. Cev malo podigni od zemlje. Na koliko si namestio nišan? Na dvesta metara? Doboro je!... Pazi kako nišaniš! Samo budi miran i štedi municiju... Imaš li bombe? Gde su ti?... U levom džepu? Premesti ih u desni... Imašli koju u torbici? Ne bacaj pre vremena. Najbolje – kad dođu Nemci u onu uvalu, vidiš...



Komandant je obišao ceo stroj. Video je kako je svaki borac zauzeo položaj. Zna gde su Boro, Đurović, Bradona... I za sve vreme dokje, podignut, obilazio položaj, često mu se pogled otimao niz Kadinjaču. Atamo je sve bilo mirno. Nigde znaka života. Ni ptice da preleti iznad Kadinjače. A Nemci još stoje u Zaglavku.



Deset časova i petnarst minuta. Komandant Jerković je nervozan. Često gleda u sat i pita:



-Zašto ne napadaju? Šta čekaju u Zaglavku? Zar se ne žure u Užice?...



Jerković naređuje da se još bolje osmatra i da se na šumu pazi sa bokova. I razmišlja... Zašto Švabe stoje tolko dugo? Neka naiđu što pre...



On je uvek bio miran pred borbu, a sad ga je hladnokrvnost napustila.



...Samo da naiđu! Sve je spremno... Kako li je sada u Užicu? Šta li je s ranjenicima? Da li su izvučeni? Oklopni voz je mali. On može samo do Kremna – a posle? Da li su CK I VŠ na vreme evakuisani? Malo je kamiona i zaprega... Gde li je sad drug Tito? Nema ni mesec dana od one noći kad ga je telefonom lično pozvao:



»Odmah dođi u Užice! Potreban si...«



Seća se i razugovora s drugom Titom, kada je stigao u VŠ, o borbi s četnicima oko Kosjerića:



-Hvatali smo ih, druže vrhovni komandante, kao zečeve...



-Šta misliš, druže Jerkoviću, da ovdje dočekamo četnike – povlačio je Tito prstom po jednoj duguljastoj kosi na karti. – Da ovim račićevcima ubacimo grupu odvažnih partizana za leđa...



Komandant je razmišljao čas o Užicu i evakuacijiji, čas opet o Kadinjači.



Deset časova i trideset minuta. A Nemci još ne napadaju.



Za to vreme stajala je nemačka kolona u Zaglavku. Zašto?...



...Jutros rano, kada su njeni prednji delvistigli u selo, iz mehane je istrčao omalen, zdepast čovek, pokorno sinuo četničku šubaru i, kao navijen, ispričao:



-Gospodo, čuvajte se! Kadinjača je puna partizana!...



Bio je to seoski mehandžija. Nemci su ga odveli svom komandantu, koji je s tumačem podugo, mlatarajući ruama, ispitivao ovog glagoljivog čoveka.



Kolona je stala. Nemci su pravili plan da uklešte Kadinjaču s obe strane i da opkole partizane.



Jedanaest časova. Naposletku, krenuli su. Jerković se raduje. Sad ćće bar početi rasplet, obračun koji on celog jutra čeka.



Velika sila ide sa Nikolića brda – a Jerković čeka na Kadinjači sa trista pušaka, topom i četiri mitraljeza.



Nemci se približavaju. Sad su razređeni. Razvijaju stroj s leve i desne strane puta. Za njima se izvija gusta, duga kolona. Vojnici su sve krupniji. Partizani jasno vide njihove šlemove, duge šinjele, puške, »šarce«, automate.



Kada se Nemci približiše, zagrme pucanj partizanskog topa i granata se sruči na kolonu daleko iza streljačkog stroja. Prolomi se snažan plotun Radničkog bataljona. Zaklokotaše mitraljezi...



Nemački stroj polegnu po zemlji, povi se, zatalsa i – prihvati borbu.



Opet zagrme partizanski plotun. Nemci ustuknuše. Levo krilo se povuče nazad, u uvalu. Javi se nemačka artiljerija. Poče da seva Zaglavak i podrhtava Kadinjača. Granate su, sa strahoviti treskom, orale partizanske položaje, pravile ogromne rupe, raznosile zemlju, kamenje i proletere.



Kao da su se i zemlja i vazduh zapalili. Podrhtava Kadinjača. Urlaju brda i uvale. Odjeknuju šumovite Ponikvei Jelova gora...



Jedna granata se sruči na poslugu »švarcloza« i svu je pokosi. Dopuzašaše drugi proleteri na njihova mesta. I njih pogodi granata. Ranjen je Aco Milinković, radnik fabrike oružja, i Nikola Drlić, obućar. Komandant Đurović šalje tri borca da ih izvuku i zamene izginule mitraljasce. Tek što se oni dovukoše do ranjenika, zaprašta nekoliko »šaraca« i još trojica partizans padoše.



Partizanski redovi se proređuju. Ginu proleteri bez jauka. A njihovi drugovi nastavljaju borbu. Sevaju ručne bombe. Kraj partizanskog topa je Milan Bosiljčić, koji je pre nekoliko dana bio na Bukovima, kod Valjeva. I njegov pomoćnik je poginuo. Top izbacuje granatu za granatom. Istina, nekoliko ih je slagalo, ali zahvaljujući njegovoj vatri nemačko desno krilo već odavno stoji kao ukopano. Ni stope da pođe napred. Sad Švabe viljaju top. Jedna granata pogodi usred kamenjara – na desetak metara iza vatrenog položaja topa. Druga i treća podbaciše. Baterija nemačke artiljerije tuče jedan partizanski top...





I dok su goreli i nebo i zemlja nad Kadinačom, dok su se nemački streljački strojevi povijali poledini, čas se povlačili a čas nadirali, dok su užički proleteri, Posavci i Šumadinci odbijali juriše i ginuli – bočne kolone nemačke divizije izbile su iza Kadinjače, za leđa partizanima! Sad su i one otvorile vatru.



Oganj s čela, s bokova i s leđa zasipao je partizane. Automatičari, koji su se dovukli na pedeset metara iza leđa, tuku poslugu partizanskog topa. Cev se okreće na njih, sa još nekoliko prostranih granata. Nemci se povlače. Ali dejstvuju drugi. Kada je ispalio i poslednju granatu, nišandžija Bosiljčić skida topovski zatvarač i sakriva ga u kamenjaru.



Partizasnki plotuni ne prestaju, ali su sve ređi. Andrija Đurović je poginuo. Jerković je teško ranjen. Pokušao je da nastavi borbu. Ali je izdahnuo. Pao je i komandir čete Šango. Nema više ni Bora Markovića...



Opkoljeni ostaci Radničkog bataljona još zadržavaju Nemce. Već se spušta mrak. Nekoliko partizana pokušava da se probije. Opet grme ručne bombe i poslednji plotuni...



...Nemci piIdu po razbojištu. Ubijaju ranjenike koji se i ranjeni bore. Jednome od njih prebijene su desna ruka i noga. On levom izvlači bombu iz džepa, zubima čupa osigurač, i baš u tom trenutku kad mu je Nemac prilazio da ga dotuče, bomba ih raznosi obojicu...



Pao je mrak. Kadninjača se smirila. Više ne odjkeuju Ponikve i Jelova gora... Delovi alpske divizije produžuju put.

AGONIJA UŽIČKE REPUBLIKE



Slobodna teritorija u zapadnoj Srbiji i Šumadiji, Užička republik, bila je kost u grlu ne samo okupatoru u Srbiji već i samom Hitleru. Još u septembru je feldmaršal List tražio pojačanje za borbe u Srbiji, »hitno dodeljivanje jedne efikasne divizije pojačanje tenkovima.« Hitlerov glavni štab stavio je već 16. septembra Listu na raspolaganje jednu pešadijsku diviziju, oklopne vozove i oko 100 trofejnih tenkova. Tada je nagovešten dolazak još jedne divizije s istočnog fronta. Hitler lično i načelnik generalštaba general Kajtel tražili su da se ustanak uguši na svaki način. Kajtel je obesno tražio da se za jednog poginulog vojnika ubija i sto komunista. Za operacija protiv ustanika, Hitlerovom naredbom iz Grčke je doveden general Beme, komandant 18. korpusa, sa svojim štabom. Već 19. septembra od je primio dužnost u Beogradu, a samo šest dana kasnije naređuje 342. nemačkoj diviziji, da je njen zadatak »da prokrstari zemljom kojoj se 1941. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba – muškaraca i žena«, jer su već u ustanku u Srbiji pale stotine nemačkih vojnika, pa »ako ovde ne postupamo s najvećom bezobzirnošću, naši će se gubici penjati do neizmernosti«.



U septembru i oktobru, a naročitu u novembru Nemci su uporno napadali na partizanske položaje i potiskivali ustaničke snage iz Mačve, Posavine i Šumadije. Tim dejstvima je stvoren polukružni front oko slobodne teritorije: od Koviljače, Loznice, Valjeva, Ljiga, Belanovice, Kragujevca pa sve do Kraljeva. Sa tih položaja okupatori su se spremali da izvedu poslednji udar na Užičku repbliku. Tada je, 24. novembra, s istočnog fronta stigla 113. pešadijska divizija u Kraljevo, Kruševac, Paraćin i Svetozarevo. Toga dana su počeli napadi 342. nemačke divizije prema Užicu: grupa »Zapad« preko Ljubovije i Bajine Bašte, a grupa »Sever« preko Kosjerića. Dva dana kasnije, 27. novembra, počela je svoje napade 113. nemačka divizija: desna kolona prevcem Kragujevac – Gornji Milanovac – Čačak, a njen drugi deo od Kragujevca preko Knića, takođe prema Čačku i Požegi. Treća, nešto manja, kolona napala je iz Kraljeva pram Raškoj i Novom Pazaru. Pored mnogih ranijih priprema za protivudejstva ovim jakom nemačkim snagama, VŠ NOPOJ je 26. novembra u Užicu, na sastanku s komandantima odreda koje je zahvatila nemačka ofanziva, doneo je odluku da se slobodna teritorija brani što upornije, potom da se deo snaga izvuče u Sandžak, a drugi deo da se zabaci iza leđa neprijatelju i nastavi dalja dejstva. Tada je naređeno Glavnom štabu za Crnu Goru da njegove jedinice pojačaju dejstva prema Srbiji.



Nemačim snagama, ječine oko 80.000 ljudi, sadejstvovale su nedićevske, ljotićevske i četničke jedinice. Protiv njih borilo se oko 10.000 partizana. Jedinice Valjevskog odreda pružile su jak otpor Nemcima na raskršću puteva Valjevo – Loznica – Pecka, a naročito na položajima na Bukovima. Tako je porušen most ispod Lastre, čime je nemačko napredovanje privremeno zaustavljeno. Na položajima na Brlovini i Vraču, s leve strane rečice Ljuboviđe, snažan otpor Nemcima pružile su dve čete Posavaca i Druga zlatiborska četa. Nemci su odavde morali upotrebiti i avijaciju da bi potisnuli partizanske snage. Sledećih dana II i III račanska četa pružile su otpor Nemcima na Oklecu i ih zadržale. Tek 27. novembra je nemačka kolona »Sever« uspela da izbije u podnožje Bukova. Put je bio na više mesta porušen, pa se pešadija nije smela kretati bez podrške tenkova i artiljerije.Toga dana počela su dejstva i iz Kragujevca i Kraljeva. Sledećeg dana, 28. novembra, kolona »Zapad« ulazi u Rogačicu i nastavlja da prodire. Kolona »Sever« je napala položaje Valjevaca, Užičana i Šumadinaca na Bukovima, uz snažnu podršku artiljerijske i minobacačke vatre. Razvila se žestoka borba. Avijacija je napadala u talasima. Branioci su pružili snažan otpor, ali se takvoj sili, tolikoj tehnici, tenkovima i avijaciji, nije moglo odoleti. Nemci su prodirali prema Kosjeriću. Da bi ojačao tamošnje položaje, štab Užičkog odreda upućuje Prvu račansku, Crnogorsku i Slovenačku četu.



Nemačke jedinic koje su krenule iz Kragujevca i Kraljeva ugrozile su Čačak i Grnji Milanovac, te komande mesta i NOO ova dva grada naređuju evakuaciju neboračkog stanovništva. Tokom 27. i 28. novembra oko 280 partizanskih ranjenika evakuisano je iz čačanske bolnice. Ranjeni su, s posteljinom i ostalim stvarima, utovarivani u železničke vagone koji su bili postavljeni na otvorenoj pruzi. S velikim i požrtvovanim zalaganjem želazničkog osoblja prihvaćeni su i ranjenici Kragujevačkog odreda koji su stigli vozom u Čačak u zoru 28. novembra. Svi ovi ranjenici transportovani su u Sevojno, pa zatim na Zlatibor. U Čačku je ostalo oko 50 vrlo teških ranjenika, koji su vođeni kao lica nastradala od bombardovanja Čačka. Tog su dana, 29. novembra, nemačke jedinice iz Kragujevca, posle žestokog otpora koji su im pružili delovi Takovskog i Ljubićkog bataljona, ušle u Gornji Milanovac. Pred samo veče, pod zaštitom avijacije i tenkova, nemačke predhodnice iz Kraljeva ušle su u Čačak. A samo nešto ranije sa železničke stanice u Ljubiću krenuo je poslednji partizanski voz prema Užicu. U njemu su bile prehrambene i druge namirnice, deo mašina iz Vojnotehničkog zavoda, kalupi za izradu ručnih bombi i zalihe odeće i obuće. Nemačka avijacija je bombardovala Guču. Bilo je ljusdskih žrtava i porušen je veliki broj zgrada.



Taj i sledeći dan bili su teški i tužni za Užičku republiku.



Sutradan, 29. novembra vodila se kravava borba na Kadinjači. Toga dana nemačka grupa »Sever« s oko 5.000 ljudi napala je partizanske položaje na Crnokosi, koju je branilo oko 250 boraca. Nemačka artiljerija je sručila svoje granate na visove Crnokose – Granicu i Mitorvo brdo. Dok su pod njenom zaštitom nastupali tenkovi i pešadija i peli se uz serpenite Crnokose, drugi delovi su obilazili planinu. Branioci su pružili snažan otpor, porušili su put na nekoliko mesta i usporili nemačko napredovanje. Međutim, bili su izloženi strašnim udarima avijacije. I kada je nemačka zaobilazna kolona izbila na brdo Sanduk, morali su se povućo. Poslednje borbe na ovom pravcu vodile su Prva račanska,Crnogorska i Slovenačka četa kod Pijevčeve mehane i na padinama Trešnjice. Čitava dva časa trajala je borba, pa su tek onda Nemci nastavili prodor ka Užicu. Toga dana je bombardovana i Požega, u koju su zatim, ušle nemačke jedinice iz Čačka i deo kolone koji se od Pjevčeve mehane odvojio od snaga što su prodirale prema Užicu. U Požegi su poginuli Venijamin Marinković, komandant mesta, Slobodan Popović Bakula, sekretar SK Skoja, i stari revolucionar Dragomir Ivanović, predsednk NOO u Rogama. Nemačke jedinice iz Čačka prodrle su u Guču i pobile teške ranjenike koje su zatekle u bolnici. Tako su Nemci 29. novembra dospeli na liniju: Guča – Požega –Užice – Mačkat Bioska.



Okupatorove jedinice su bile do zuba naouružane o raspolagale su sa mnogo tenkova i aviona. Tolikoj i tako naoružanoj sili partizani na slobodnoj teritoriji Užičke republike nisu se više mogli oduopirati. Sada je borba bila neravna u pravom smislu reči. Hrabrost, umešnost, požrtvovanje i junaštvo više nisu bili dovoljni ni da se uspostavi kakva – takva ravnoteža u odnosu snaga.



I jedini put bio je – odstupanje. Moralo se povlačiti iz Užica,iz voljene republike. Gradski NOO organizovao je evakuaciju nezaštićenog stanovništva. U proglasu se ističe da je situacija ozbiljan, da Nemci prodiru od Valjeva i da s njima partizani biju teške i krvave borbe. Poziva se da se odazove sve što je kadro i sposobno pušku nostii. »I u najkritičnijim danima budimo hrabri, junački i ponosni svojim srpskim imenom«, kaže se u proglasu. Bolnica u Sevojnu je već bila ispražnjna. I ona u Krčagovu. Kamioni, zaprežna vozila, izbeglice – sve je to, jedno za drugim, i noću i dnju, napuštalo grad. Kolone su zamicale u pravcu Zlatibora, u brda, što dalje od neprijatelja, tamo gde on nemože lako prići. Ono što je ostalo od fabrike oružja natovareno je na voz i odvučeno prema Mokroj Gori. Radnici i osoblje su demontirali sva postrojenja u ložionici i kolskoj radionici. Po naređenju rukovodilaca ložionice Boža Radakovića i Andrije Vukotića poskidani su svi važniji delovi sa lokomotiva, kaiši iz ložionice i druga oprema, pa je sve to zakopano u šljaku, blizu Đetinje. Municija je odvožena kamionima. I razna građa. I mnoge druge potrebe. Čitavi kamioni i kola puni pušaka.



Grad je u to vreme već bio evakuisan. U komandi odreda bili su još samo Vukola Dabić i jedna telegrafistkinja s nekoliko boraca. Bio je tu, u zgradi Učiteljske škole, i itendant Užičkog bataljona Milisav Lile Topalović. On je neprestano zvao Vukolu i pitao kakva je situacija. Vukola je govorio da treba biti spreman za pokret. Rano izjutra 29. novembra Lile je nazvao Vukolu, ali mu je telegrafistkinja rekla da tamo nema nikoga i da ona ovoga časa odlazi. Lile je je oko podne čuo nekakvu tutnjavu i izašao pred zgradu. To su nemački enkovi već grmeli niz Carinu. Sa nekoliko svojih boraca odmah je pojurio prema Đetinji.



U tim trenutcima je evakuisan i VŠ. Tito, sa Milinkom Kušićem, radio – telegrafistom Veljkom Dragićevićem, pratiocem Boškom Čolićem i britanskim majorem Hadzonom (koji je došao u VŠ da uzme svoju radio – stanicu pa da se vrati u štab Draže Mihajilovića), među poslednjima krenuo iz Užica automobilom do Dogandžića kafane. Odatle je nastavio peške prema Bioštoku i Mačkatu pod dramatičnim okolnostima i borbom, a zatim i dalje preko Zlatibora prema selu Radoinji. Nešto posle Tita, kamionom krenuli su Slobodan Penzić, Vukola Dabić, Baćo Stejić i Ratko Sofijanić, komandir čete koja je obezbeđivala Vrhovni štab. Stejić je iskočio iz kamiona i skinuo zastavu sa zgrade VŠ da je Nemci ne bi oskrnavili.



Nadletali su avioni. Žestoko su mitraljirali grad, bacali svežnjeve ručnih bombi čak i na pojedince koje bi primetili na ulicama. Tenkovi su zatim prošli kroz grad tako reći ne zaustavljajući se. Samo su ispalili po nekoliko granata na zgradu štaba Užičkog odreda, na kojoj su bile ispisane parole o tome da će se partizani opet vretiti, a da njih, fašiste, očekuje sigurna propast. Na mostu na Đetinji bile su postavljene protivtenkovske mine, ali nijedna od njih nije eksplodirala. I tenkovska kolona je produžila da nadire zlatiborskim putem. Za njom je jurila motorizovana pešadija, artiljerija.



Ješo Popović, koji je dobio naeđenje da digne u vazduh ogromna slagališta municije u Vrelima, otišao je tamo s nekoliko inžinjeraca. Ali skladište nije zapalio. U njemu su bile ogromne količine razne municije, avionskih bombi, eksploziva. Šta bi bilo od Užica, od okolnih sela da je skladište zapaljeno? Sve bi otišlo u vazduh. Bila bi veća šteta nego korist. Ješo nije mao snage da sa zemljom sravni rodni grad.



O tom dramatičnom povlačenju iz Užica drug Tito je u svojim Ratnim memoarima (čije je odlomke objavio ilustrovani list Front od 5. maja 1972. godine) zapisao i ovu pojedinost:



»Ja sam, tako reći, za dlaku izbjegao da budem ubijenna blatnjavom seoskom putu između sela Zabučja i Ljubanja. A i ostali članovi VŠ i Politbiroa CK KPJ izbjegli su istu sudbinu: Kardelj je u selu Mačkatu dožeiveo jako bombardiranje i jedva se spasao. Nekoliko ljudi iz njegove pratnje je poginulo. I Ranković i Đilas su negdje oko Bele zemlje takođe izdržali bombardiranje i bjekstvom se izvukli ispod vatre tenkova. U teškoj situaciji, iz koje se u poslednjem trenutku spasao, nalazio se Ivo Lola Ribar. On, doduše, još nije bio stigao, ali se pričalo da je, sa Draganom Pavlovićem Šiljom, umako ispred Nijemaca...«



Za to vreme delovi Užičkog bataljona, pod rukovodstvom Želja Đurića i Dušana Višća, organizovali su odbranu na okukama puta ispod Bele zemlje, na brdu Kiku. Našla se tu cela četa železničara i još nekoliko desetina boraca. Bio je u postavljen i jedan top. I put je na više mesta bio miniran.



Budimir Nikolić i Vojin Nikitović dva puta su po Željovom naređnju (imali su nemačke objave za slobodno kretanje) odlazili sa Kika u Užice da vide dokle su doprli Nemci i koliko ih je. Oni su stizali do sokolane i stočne pijace i opet se vraćali. Nemaca u gradu još nije bilo, sem njihovih izviđača.



Kada su naišle guste kolone namačkih vozila i vojnika za Užice, na Kiku se razvila žestoka borba. Jedan kamion je odleteo u vazduh. Ostale mine su zatajile. Kolona tenkova je prodirala, a za njom i pešadija. Naleteli su avioni. Natalo je žestoko mitraljiranje. Avioni ne daju glave podići. Gruva artiljerija. Jedan dečak, partizan, pogodio je nemca biciklistu i oborio ga. Kolona tenkova i kamiona je zastala i zagušila prolaz na krivinama. Nemci su se razmileli po kamenjaru. Vojin Niktović, puškomitraljezac Železničarske čete, istrošio je svu municiju, a pomoćik mu je poginuo. I baš u tom trenutku do njega se dopuzao Nemac i skočio mu na leđa. Nastalo je pravo gušanje. Kotrljali su se niz kamenjar. Tako su se svalili čak na put, među Nemce.



Nastavak u sledecem postu

Nastavak


Na Kiku je bilo krvavo razbojište. Poginuli su Đeljo Đurić, ranjen je i zarobljen Dušan Višnjić, član OK KPJ i komesar Užičkog bataljona. On je među poslednjima napustio Užice. Ovde, na Zlatiborskom putu, dok je pokušavao da minira cestu i spreči dalji prodor nemačke motorizacije, zapao je on u strahovito bombardovanje. Avionski mitraljez ga je pogodio na sedam mesta. Tu je bio i zarobljen. A onda na silu, mučili ga, tražili od njega da se odrekne Partije. Onako teško ranjenog odneli su ga na steljanje. Hrabri komesar je pred puščanim cevima prkosno dreknuo u lice neprijateljima:



-Vi mene ubijate, ali će se parizani vratiti! Pobeda će biti naša!...



Uz ranjenog komesara ostao je i borac Milenko Bosnić. Višnjić mu je više puta govorio da odsupi, da njega ostavi. Bosnić je sa suzama u očima zavijao u ćebe smrtno ranjenog komesara. Nije hteo da ga ostavi. Nemci su i njega tu zarobili i odmah streljali....



I još mnogo partizana je palo. Među njima i Dragojlo Dudić, predskednik Glavnog NOO za Srbiju. Sedamnaestorica su zarobljena.



U ovoj borrbi su učestvovali Aleksandar Ranković i Lola Ribar. Markov šinjel je bio sav izrešetan mitraljeskim mecima.



Teška borba na Kiku bila je bezmlao druga Kadinjača za Užice i Užičane. Po drugi put istog dana oni su svjski branili soj rodni, slobodarski, partizanski grad, središte Užičke republike, koja je živela šezdeset i sedam dana.



Oko mesec dana kasnije junačkom smrću je umro i Aco Vučković.



Na saslušanju, na pitanje šta je po zanimanju, Vučković je odgovorio:



-Borac protiv fašizma!



-A politička pripadnost? – upitao je Nemac.



-Član Komunističke partije Jugoslavije.



Jednoga dana mu je okupatorski sudija pokazao dokument u kojem je pisalo da je pušten na slobodu – ako se obaveđe da će biti miran.



-Ako me pustite, još jače ću se boriti – rekao je odlučno Aco Vučković.



Nemci su i 30. novembra nastavili prodiranje, i to u četiri kolone: prva pravcem Dupci – Kremne – Vardište, druga pravcem Užice – Mačkat – Čajetina – Palisad, treća pravcem Užice – Zbojštica – Ljubić, i četvrta pravcem Požga – Arilje – Ivanjica. Kolone su nastupale ne samo u zahvatu komunikacija nego i širokim frontom levo i desno od njih. Pred Čajetinom je došlo do kraće borbe, a takođe i na Palisadu, ali su nemački prodori bili siloviti. Njihovu udarnu snagu sačinjavali su tenkovi, aprodore je podržavala avijacija. Na Partizanskim (onda Kraljevim) vodama se u to vreme našlo nekoliko stotina teških ranjenika. Nije bilo transportnih sredstava, te ih nije bilo mogućo evakuisati. Lakši ranjenici su se spasavali sakrivajući se po jarugama, privatnim kućama i šumarcima. Osioni nemački vojnici i ovde su izvršili surov zločin: gazili su tenkovima bespomoćne ranjenike. A one koje su našli po kućam, ubijali su tu odmah, u postelji. Prema realnoj proceni, tadaje ubijeno izneđu dve i tri stotine ranjenika iz užičkog, čačanskog, valjevskog kraja i iz Mačve i Šumadije. A toga dana je rukovodstvo ustanka je pustilo više od tri stotine nemačkih zarobljenika koje je dotad držalo u Užicu, poštujući sva njihova prava po međunarodnim zakonima! Nadmeni fašisi su poubijali sve partizanske ranjenike i na Partizasnkim vodama, kao što su činili i uz put u svim mestima koja su ponovo okupirali.



Jedinice partizanskih odreda su u tim teškim i surovim okršajima ginule, osipale se, probijale. Dobar broj njih, u znatno smanjenom sastavu, uspeo je da se probije kroz neprijateljske linije, po bespuću – u Sandžak. Požeške i ariljske čete probile su se u područje sela Radobuđe kod Arilja. Od njih je komesar Kušić formirao novu udarnu grupu. Ovamo su dospeli i delovi Čačanskog odreda. Oni su se nešto kasnije vratili na svoj teren, gde su najvećim delom bili razbijeni, ali je deo njih uspeo da se održi, prolazeći kroz najteža iskušenja tokom čitavog rata. Tri čete Užičkog odreda, koje su držale položaje na Bukovima, uspele su da se preko obronaka Zlatibora, svaka svojim pravcem, takođe probiju prema Višegradu, najpre pod četničkim pritiskom pritiskom povukla na Zlatibor, zatim na Taru, a otud sa Zlatiboskom preko Dobroselice pobila u Radojnju. Delovi Čačanskog odreda samostalno sus e probijali preko teritorije koji su poslei Nemci tokom svoje ofanzive, stigli do Sadžaka i došli u dodir s Vrhovnim štabom. Tamo su stigli: Peta ljubićka, Prva i Druga takovska i delovi drugih jedinica. Probili su se i jaki delovi Kragujevačkog i Prvog i Drugog šumadijskog, Kraljevačkog, Kosmajskog i drugih odreda.



U tim poslednjim dejstvima učestvovali su i delovi 704. i 717. nemačke divizije, zatim pet nedićevsko – ljotićevskih odreda, kolubarsko – nedićevska četnička grupa, odredi pod komandom Miloja Mojsilovića i Boža Javorskog. Odredi pod komandom Draže mihajilovića, koji su njegovom instrukcijom od 30. novembra legalizovali i stupili u neposredne dodire s Nemcima, takođe sus e borili protiv partizanskih jedinica – najčešće ih napadali s leđa i bokova. Time su bila znatno umanjena dejstva partizanskih snaga protiv okupatora...



Narod i borci junački su branili Užičku republiku i na frontu i u pozadini. I sa oružjem i bez njega. I mladi i stari, i muškarci i žene. Posavskotamnavski bataljon Posavskog odreda, posle borbi kod Užica, zadržao se u selu Šljivovici, u školskoj zgradi. Pri iznenadnom žestokom napadu Nemci su uspeli da zarobe više boraca, među njima i nekoliko partizanki. Fašistički vojnici su vezali za drvo pred školom partizanke Milicu Rebavku Drgicu Milićević i jednu devojku izbeglicu iz Banjana, pa pošto od njih ništa nisu saznali posuli ih benzinom i spalili !... Među grupom zarobljenika na železničkoj stanici u Požegi nalazioo se i borac Milivoje Stanojević. Pred streljanje nemci su mu naredili da skine petokraku, ali on nije hteo da posluša. Hteo je da umre kao partizan. Učitelj Mihajilo Tomić, komandant protivavionske odbrane Užica, na suslanju je otvoreno rekao da je komunista i da je svesno pošao u borbu. Od maturanta Mila Glišića su tražili da izjavi da je pogrešio i da se kaje što se borio u paritzanima, pa će mu oprostiti život. Glišić je prkosno odgovorio:



-Možete me ubiti, ali pobeda je naša. Volim da umrem kao komunista, nego da sramno živim...



Branka Radović, takođe iz Požege, išla je na streljanje pevajući partizanske pesme. Stari i poznati revolucionar iz Godovka kod Požege, komunistički poslanik za užički okrug 1920. i solunski ratnik, a u Užičkoj republici član štaba Užičkog NOP odreda, član SK KPJ i predsednik sreskog NOO Ljubo Mićić, hrabro se borio i kad je bio zarobljen – u požeškom zatvoru. Mićića su zarobili Talijani u noći, u jednom selu iznad Lima, pa ga predali četnicima, koji su mu, da bi ga ponizili, o vrat obesili ovnovsko zvono i onda ga predali svojim gazdama – Nemcima. U zloglasnom požeškom zatvoru Mićić je podvrgnut mučenjima i šikaniranjima. Četnici i Nemci su upotrebili mnogo svojih metoda da ga slome, da ga navedu na »pokajanje« ali je prekaljeni revolucionar opet bio dosledan sebi. Neprijatelj od njega nije mogao izvući nikakvo priznanje ni izjavu da se odriče svojih ideja. Mićić se do poslednjeg trenutka života borio jedinim preostalim oružjem – prkosom i prezirom...



Partizanke kosa Pacić Komitara i učitteljica Nada Stojanović Luković, dok su ih četnici iz Ivanjice vodili na streljanje, zapevale su himnu »Hej Sloveni«, a hrabri borac omladinac Borivoje Savić Jatagan pobegao je sa streljanja u Radulovića polju, bacio se u Moravicu, preplivao reku, pa mada su ga četnici još dvaput hvatali, opet uspeo da pobegne – u partizane. Stari simpatizer Partije Sreto Plazinčić iz Mirosaljaca, iako 65. godišanjak, pobegao je iz zatvora u Arilju, mada je zano da smrt ne može izbeći... Dok su Nemci i četnici na Orlovaku u Donjoj Trepči, nedaleko od Čačka, izdvajali partizane na streljanje, pred nemačkog oficira izašao je Vasilije Bojovićm borac iz prvog svetskog rata, i hrabro kazao: »Pustite tu decu. To nisu komunisti. Ovde sam samo je komunista. Mene streljajte.«



U selu Mojsinju, među seljacima određenim za streljanje, bio je i 16-godišnji omladinac vladimir Anđelić. Njemu su četnici naredili da uzvikne »živeo kralj« pa da mu oproste život, ali je mladić klicao pobedi partizana. U selu prislonici, dok su ljotićevci i nedićevci na zboru izdvajali pripadnike NOP, jedan oficir upitao je odbornika Milutina Đokovića ko ga je izabrao, a on je odgovorio: »Izabrao me narod«, zbog čega ga ga je oficir ubio. Politički komesar čete Trnavskog partizanskog bataljona Radoslav Azanjac Rade, kada ga je posetila majka u četničkom zatvoru, bodrio ju je i javno: »Budi hrabra i ponosna, majko. Kada mene bude nestalo, drugovi koji prežive zameniće ti mene. Oni će završiti naše zajednički započeto delo.«



Na vašarištu u Čačku stolarski radnik Simo Saraga pred vešanje je doviknuo naroduu koji je silom dteran da vidi nemački zločin:



-Narode, što stojiš tu i gledaš! Uzmi oružje pa se bori za slobodu!



I pored velikih gubitaka u ljudstvu, i pored izgubljene teritorije, partizasnki odredi iz Užičke republike i Šumadije nisu uništeni. Njihova glavnina je sačuvama. On njih je kasnijih meseci rukovodstvo ustanka formiralo nove regularne jedinice – Prvu i Drugu proletersku brigadu. Ocenjujući ishod nemačke ofanzive i povlačenje partizanskih jedinica sa teritorije Užičke republike, rukovodstvo ustanka u Biltenu VŠ ističe:



»Tenkovi i avioni odlučili su ovu osmodnevnu bitku. Neprijatelj je uspeo da nas potisne iz Užica, Ljubovije, Bajine Bašte, Požege, Čačka, Arilja itd.



Ali nas nije uspeo razbiti. Pred neprijateljem se povlačio samo jedan manji deo snaga, koje su stopu po stopu branile slobodnu teritoriju, i onda se pod vođstvom VŠ povukle u Sandžak, da bi tu nastavile borbu u Srbiji. Veći deo partizasnkih snaga ostao je na terenu.«



Kako su sami Nemci ocenili opšti ishod sitacija najbolje ilustruje sam general Kunce, zamenik nemačkog komandanta za Jugoistok, koji je obišao front od 30. novembra do 3. decembra:



»Operacije 342. i 113. divizije na prostru Užice – Čačak iznenadile su komuniste u većem stepenu. Njihova je glavnina, doduše, uspela da izmakne uništenju i da se izvuče ka jugu i jugoistoku u oblasti koju su okupirali Talijani. «



Povlačenje partizanskih odreda s oslobođene teritoririje – bio je kraj Užičke republike.



Posle nepune tri godine partiazani su se opet vratili u Užice kao jaka vojska, kao velika i organizovana sila. Ispunile su se reči napisane na zgradi štaba Užičkog odreda:



Smrt vama, fašistima!

Partizani će se opet vratiti...

ZLATAR – POSLEDNJA
ETAPA UŽIČKE REPUBLIKE



Talas surove nemačke ofanzive i povlačenje glavnine partizanskih snaga preko Zlatibora u Sandžak značilo je samo gubitak najvećeg dela slobodne teritorije Užičke republike. Na levoj strani Uvca, odnosno između Uvca i Lima, postojala je prostrana slobodna teritorija, koja je obuhvataka sva naselja sem Nove Varoši. A druga se nastavljala na levoj obali Lima. U naseljima planine Zlatara, po razbacanim selima, partizanske jedinice i bolnice našle su nova utočišta za sređivamke, predah i snage za nove akcije. Partizasnke snage prešle su Uvac 30. novembra i prvih dana decembra. A već 4. decembra italijanska fašistička jedinica povukla se iz Nove Varoši.



U podnožje Zlatara došli su i VŠ i Politbiro CK KPJ. Na čitavoj oslobođenoj teritoriji postojali su seoski, opštinski i sreski NOO. Oni su radili gotovo neprekidno: mobilisali su nove borce za odrede, obezbeđivali hranu za borce, brinuli se za smeštaj i negu ranjenika. Narod je pružao svojoj partizasnkoj vojsci sve što je imao. Organizovane su partizanske radionice – pekarska, krojačka, obućarska, i za oružja – u Novoj Varoši. U selima su održavana seoska prela na kojima su žene i omladinke pripremala čarape, džempere, rukavice, šalove za borce i ranjenike. Formirana je i radna četa koja je pomagala radionicama i partizanskim porodicama.



U Novoj Varoši osnovan je »informativni centar« na čijem je čelu bio književnik Jovan Popović. Dva puta nedeljno izdavane su male novine »Vesti«. One su objavljivale preged vojne situacije na partizanskim i savezničkim frontovima. Bilo je organizovano i slušanje radio vesti Moskve i Londona. Radila su i dva tečaja za politički rad. Partijski i politički organi razvili su bogat rad, naročito na razvijanju i jačanju bratstva i jedinstva između Srba, Muslimana i Crnogoraca za učešće u borbi protiv okupatora.



U dane slobodnog Zlatara i Nove Varoši na toj teritoriji borave i radne Oblasni komitet KPJ i Glavni štab NOPO za Sandžak. Ovde pune dve nedelje rade i žive VŠ i Politbiro CK KPJ sa drugom Titom na čelu.



Tito je sa članovima VŠ stigao u Sandžak, u selo Radojinju, 1. decembra. Bez predaha i odmora, Tito je ubrzano radio na sređivanju i reorganizaciji jedinica i smeštaju ranjenika, kako bi se povratio moral posle neprijateljske ofanzive i gubitka slobodne teritorije. Još toga dana uveče održan je sastanka Vrhovnog štaba. Na sastanu su bili: tito, Edvard Kardelj, Milovan Đilas i Sretan Žujović, zatim Mirko Tomić, član Glavnog štaba NOPO Srbije i Vlada Zečević, član Glavnog NOO Srbije. Tom prilikom dogovoreno je da se najhitrije reorganizuju jedinice koje pristižu u Sandžak, da se što pre smeštaju ranjenici. Takođe je odlčeno da se deo rukovodstva vrati u Srbiju (M. Tomić, N. Grulović, V. Zečević, V. Dabić, V. Čvorović i drugi). Toga dana je Vlasimir Knežević, kamandant Glavnog štaba NOPO za Sandžak, referisao Titu o stanju na teritoriji, o našim i neprijateljskim snagama.



Sledeće noći, odmah posle sastanka u Radojinji, Tito je sa svojim saradnicima krenuo prema selu Drenovi, noću prešao preko druma između Nove Varoši i Bistrice, pa je predanio u gornjoj Bistrici u kuću Milana Ljujića. Opet iduće noći krenuo dalje i otišao u Drenovu, smestio se u kući Miloša Divca. Ovde je radio na organizaciji smeštaja ranjenika i razgovarao sa Vojom Lekovićem, komesarom Glavnog štaba za Sandžak, od koga je saznao o toku neuspešnog napada crnogorskih jedinica na Pljevlja.



Ocenjujući da se Vrhovni štab našao suviše blizu italijanskog garnizona u Prijepolju, Tito odlučuje da se Vrhovni štab prebaci na levu obalu Lima. Tada je naredio da se zakopa arhiva Vrhovnog štaba i CK u dvorištu Divčeve kuće. Tog dana popodne u Drenovu je stigao i Bajo Sekulić, komesar Crnogorskog NOP odreda koji je napadao na Pljevlja i obavestio ga o porazu na Pljevljima, ali i o uspešnom napadu na italijansku kolonu kod Savinog lakta, kao i o stanju crnogorskih jedinica. Kasno uveče Tito i članovi Vrhovnog štaba koji su bili s njim prevezli su se čamcem preko Lima i stigli u selo Izbičanj, gde su proveli dva dana.



Međutim, kako je 4. decembra oslobođena Nova Varoš – italijanski garnizon se povukao u Bistricu, Oblasni komitet KPJ za Sandžak uputio je o tome pismo drugu Titu, pa se on noću između 6. i 7.decembra preko Lima vratio ponovo u selo Drnovu. Tamo su toga dana stigli i Ivo Lola Ribar, Aleksandar Ranković i Milovan Đilas iz Radojinje. Predveče, 7.decembra održana je sednica Politbiroa CK KPJ u Divčevoj kući. Prisustvovali su: Tito, Kardelj, Ranković, Đilas, Lola, Sreten Žujović ( verovatno i Rifat Burdžević Tršo, sekretar Oblasnog komiteta KPJ za Sandžak i Filip Kljajić Fića).



Na ovoj sednici razmatrana su značajna pitanja daljeg razvoja ustanka, posledice poraza partizasnkih jedinica u Srbiji i u napadu na Pljevlja, kao i mogućnosti vrćanja dela snaga u Srbiji. Ovde je drug Tito izložio ideju o stvaranju Prve proleterske brigade.



U vreme boravka na obroncima Zlatara Tito i Vrhovni štab dvaput za samo šest dana boravka našli su se u velikoj opasnosti – iznenadile su ih italijanske fašističke jedinicie: jednanput nedaleko od sela Drenove, a drugi put u Vrnjaku, zaseoku pod Bitovikom.



U to vreme VŠ se nije posebno obezbeđivao. Na prostoru ispod Drnove, prema Pribojskoj bistrici, nalazila se Treća užička četa kojom je komandovao Nikola Ljubičić. A prostor prema Prijepolju nije bio uopšte obezbeđen, mada udaljenost italijanskog garnizona od Drenove nije bila velika. Sutradan posle sednice Politbiroa Tito se konjem, u pratnji jednog kurira, uputio u izviđanje prema Prijepolju. Otišli su gotovo nadomak Prijepoljai ušli u jednu kuću. Domaćica se ponudila da im skuva cicvaru, pa su pričekali dok bude gotova. Međutim, Tito je u jednom trenutku primetio da grupa italijanskih vojnika ide pravo prema kući u kojoj se on nalazio. Zat je odmah s kurirom napustio kuću, brzo su uzjahali konje i odjahali. Posle ovog događaja Tito je naredo štabu Crnogorskog odreda da prebaci deo jedinica na levu obalu Lima, a Glavnom štabu za Sandžak da uputi Kragujevački bataljon prema Prijepolju. Radi boljeg i sigurnijeg obezbeđenje, Tito i VŠ su se premestili u zaselak Vranjak, u prostranu kuću Petra Radakovića. Ovde Tito, iako u teškim uslovima, intezivno radi. Kardelja upućuje 10. decembra u Novu varoš na sastanak Oblasnog komiteta, a sutradan k njemu dolazi komandant Romanijskog partizanskog odreda Slaviša Vajner Čiča i obaveštava ga o razbojničkoj aktivnosti četnika u istočnoj Bosni. Tito isto tako upućuje naređenja Glavnom štabu za Sandžak, članovima VŠ Rankoviću, Ribaru i Đilasu, zatim instruktivno pismo PK KPJ za Srbiju, u kome su sadržane ocene sednice Politbiroa od 7. decembra, ocene situacije u Srbiji posle neprijateljske ofanzive kao i zadaci partijskog, političkog i vojnog karaktera.



U takvoj atnosferi, 15. decembra, jedna italijanska jedinica nastupajući iz Prijepolja iznenada VŠ u Vrnjaku. Dr Đura Meštrović, koji se u to vreme nalazio sa VP, zadužen da nadleda lečenje ranjenog Sretena Žujovića, Filipa Kljajića i Vladimira Dedijera, iznosi okolnosti kako se to iznenađenje dogodilo:



»Nekako tih dana u Rudakovića kuću došao je neki tobož partizan, Musliman iz Prijepolja. Doneo je pun ranac specijaliteta: suvog mesa, sira, kajmaka – navodno da je to mali poklon mileševskih partizana VŠ. Međutim, izgleda da to nije bio nikakav borac, nego italijanski špijun. Toga jutra, kad su italijanski vojnici iznenada došli u Vranjak, išao sam da obiđem porodilju, snahu našeg domaćina Petra Radakovića, kaja je tih dana rodila dvojke: Slobodana i Slobodanku. Kada sam se vratio, ugledam red kućom Tita, Kardelja, Žujovića i još nekoliko drugova, gledaju prema Prijepolju. Čujem, neko od njih – mislim Žujović – govori: »Vidi, Prijepoljci sigurno vuku neki plen«. Međutim, neko je povikao »Eno Italijana odozgo«. Tito je, kao i u mnogim drugim prilikama, bio najprisebniji i brzo naredio da se probijamo prema Novoj Varoši. Meni je onako uzbuđen naredio: »Doktore, pazi na ranjenike: Žujovića,Fiću i Dedijera.«



U stvari, u jutarnoj magli Tito je dvogledom primetio neke ljude u dugačkim pelerinama i procenio da su Italijani i odmah energično naredio izvlačenje. Kuća je bila na bregu pa se nije smelo ići otkrivenom stranom, a sa druge strane velika taraba. Domaćin Radaković je uz pomoć ostalih izvadio taravu, pa su se tuda izvukli. U brzini Tito nije uspeo da dođe do svog već osedlanog kona (kojeg je dobio iz Mačve). Njega su zaplenili italijanski vojnici, a u torbici vojne sekcije i Titov foto – aparat. Tito je takođe uputio kurira da hitno javi komandiru Užičke čete nikoli Ljubičiću da njegova četa što pre izađe na položaj i obezbedi izvlačenje VŠ iz opasnosti.



Ljubičićeva četa je brzo stigla. I borba je bila žestoka. Italijani su otvorili jaku vatru, pored ostalog, iz minobacača i brdskih topova. Jedna minobacačka granata zapalila je štalu gde je izgorela Radakovićeva stoka. A samo nekoliko trenutaka pre nego što je granata zapalilia štlau – iza nje se nalazio Tito. Po dolasku Ljubičićeve čete Tito se uključio među borce, u streljački stroj, davao uputva, opominjao borce da se ne izlažu vatri, da budu oprezni. Sudar sa Italijanima bio je žestok, ali su se Užičani i ranije više puta sudraili s njima, pa su umeli da se dobro snalaze. I uspeli su da ih zadrže i odbiju. Posle borbe Tito je naredio da se četa povuče u selo Draževiće.



Ocenjujući ovaj događaj, Tito je zapisao u svojim ratnim memoarima:



»Za poslednjih 15 dana to je bio drugi slučaj da se VŠ našao u veoma teškom, kritičnom položaju, u situaciji da se, tako reći, u poslednjem trenutku spasava od neprijatelja koji ga je iznenadio. Ovaj drugi slučaj je došao kao rezultt naše slabe budnosti. Bilo je, naime, tako očigledno da su Italijani znali da se partizanski štab nalazi u Vranjaku...«



Italijani su popalili zgrade u kojima se nalazio VŠ u Vranjaku, ubili sedam seljaka, među kojima i snahu Radakovićevu, majku dvoje tek rođenih blizanaca.



Posle ovih događaja Tito odlazi u Novu Varoš i u njoj ostaje – 15. i 16. januara. Odavde je, pod utiskom zločina koje su izvršili italijanski fašisti u Drenovi – Vranjaku, uputio potresno pismo Vrhovnog štaba komandi italijanskog garnizona u Prijepolju, a zatim proglas VŠ italijanskim vojnicima u kome ih opominje na njihova zlodela i poziva da prekinu borbu.



Iz Nove Varoši Tito sa članovima VŠ i Politbiroa CK KPJ odlazi prema Rudom, gde će uskoro formirati Prvu proletersku brigadu. U njegovoj pratnji odlaze Kraljevački bataljon i Užička četa.



Pre odlaska VŠ i jedinica iz Srbije na oslobođenu teritoriju u rejonu Nove Varoši, u selu Radojinji je bilo sediđšte Glavnog štaba NOPO za Sandžak i Oblasnog komiteta Partije. Boravak VŠ i Politbiroa CK KPJ u rejonu Zlatara i Nove Varoši – od 1. decembra do 16. januara – bio je vrlo značajan. Pored akcija koje su vršili i značajnih odluka, oni su pružili veliku ponmoć sandžačkim odredima, partijskkim radnicima i političkim aktivnostima.



Narod zlatarskih sela kao i iz onih oko Prijepolja i Priboja dao je veliku pomoć partizanskim jedinicama, naročito ranjenicima. Sreski NOO u Novoj Varoši, čiji je predsedik prota Jefstatije Karamatijević, uputio je apel narodu da pomogne partizane u snabdevanju namirnicama za ishranu, daje priloge u materijalu za odeću i obuću. Narod se masovno odazivao tom pozivu.



U Novoj Varoši su radili sreski i gradski NOO, komanda mesta, partizanska milicija, omladinske čete, pionirska organizacija, odnosno dečiji savez. Deca su učila partizanske pesme, recitacije, marširala ulicama, učestvovala na priredbama. Mlada Užičanka Lenka Nikolić Lela, koja je radila s decom, uvežbala je s njima jednočinku »Krenula je crvena mašina«.



Tokom decembra 1941, januara i početka februara 1942, na području izmeu Lima i Uvca dejstvovali su: Prvi i Drugi užički, Čačanski, Šumadijski i Zlatarski bataljon i Mileševska četa, zatim, zlatarske i mileševske omladinske i teritorijalno – pozadinske jedinice.



Početkom februara 1942. godine jedinice iz rejona Zlatara i Nove Varoši bile su prinuđene da se povuku. Tada su jake, odmorene i dobro naouružane četničke jedinice iz Srbije i Sandžaka, nedićevci i muslimanska fašistička milicija, uz podršku i pomoć Italijana, napali na teritoriju između Uvca i Lima. Partizanske snage su se povlačile po velikom i dubokom snegu preko Zlatara, pa noću između 7. i 8. februara pregaziele ledeni Lim pri jakom mrazu i temperaturi i do minus 25 stepeni.



Taj podvig vrhovni komandant je ocenio gotovo ravnim onom koji je Prva proleterska brigada izvela u maršu peko Igmana, kao »podvig koji mogu da izvrše samo borci visokog morala vojničkog i političkog«.



Nova Varoš, slobodni Zlatar i prijepoljska i pribojska okolina su bili sastavni deo Užičke republike, njena poslednja etapa. Veliki korak bliže stvaranju nove prostrane slobodne teritorije sa središtem u Foči.



Kraj.

BELEŠKA O AUTORU



JOVAN RADOVANOVIĆ, pukovnik JNA u penziji, novinar i publicist, društveno – politički radnik u Novom Beogradu, rođen je 1922.godine u Trešenjevici, Arilje. Završio Učiteljsku školu u Užicu, Vojno – političku školu i Školu stranih jezika JNA, a studieo je i na Novinarskoj i diplomatskoj školi u Beogradu. Bio je borac Dragačevskog bataljona i Druge proleterske brigade.



Od 1949. do 1964. godine radio je u listovima »Narodna armija«, »Front«, »Gardist« i »Graničar«, a 1957/58. bio je dopisnik »Narodne armije« i »Fronta« iz Odreda JNA i sastavu snaga OUN u Egiptu. U Vojnim listovima je objavio veliki broj zapisa iz života i rada JNA. Sarađivao je u vojnim časopisima: »Informator«,»Vojno delo« i »Vojni glasnik«.



Objavio je više kniga:



-67 dana Užičke republike (prvo izdanje »Prosvete« 1961., drugo izdanje »Narodne armije« 1972.),



-Kuriri NOR, Beograd 1961,



-Partizanska lukavstva-, Beograd 1968,



-Rođendan na Drini (Hronika o III sandžačkoj proleterskoj brigadi), Beograd 1969,





U biblioteci »Legende«, »Dečje novine« Gornji Milanovac:



-Boško Buha (dva izadnja, prvo 1974, drugo 1981),



-Bombaš Sirogojno, 1976,



-Heroj Druge proleterske (Nada Matić)m 1978,



-Milnko Kušić, 1979,



-Bogdan Kapelan, 1981,



Zatim, popularnu zbirku radova za mlade »Ginuli su jedan uz drugoga«





Koautor je više publikacija:



-Ivanjica (hronika moravičkog kraja), 1972,



-Priče sa granice, 1953,



-Odred mira, 1958,



-Vojnici revolucije, 1979.



I monografije »Dragačevo«, Čačak – Lučani, 1981.



U dnevnim listovima (Politika ekspres, Večernje novosti, Borba, Večernki list, Komunist, Front i drugi) objavio je više feljtona iz NOR i drugih oblasti:



-Proboj u Srbiju,



-Borbe za oslobođenje Beograda,



-Završne operacije protiv četnika u Srbiji 1944,



-Zlatibor 1941,



-Lukavstva NOR



-Bitka na Sutjesci,



-Propast gestapovsko – četničkoh komandosa u zimu 1945,



-Braća,



-Psihološki i specijalni rat protiv Jugoslavije



i druge...

Edvard Kardelj



Vojne misije i suradnja sa saveznicima


Direktne i zvanične veze naše Narodnooslobodilačke vojske sa pojedinim komandama i Vrhovnom komandom britanske vojske, a preko njih i sa vladom Velike Britanije, počele su, kao što sam već rekao, znatno ranije, to jest prije nego što je došlo do sastanka između Tita i Čerčila.

Čerčil.[1] je bio veoma osjetljiv na to da se vojne misije i suradnja između Vrhovnog štaba Naro­dnooslobodilačke vojske Jugoslavije i britanske i drugih savezničkih armija tretiraju kao oblik političke suradnje između britanske vlade i jugoslovenske revolucionarne vlade. Razume se, on je bio protiv takve saradnje prije svega iz obzira prema jugoslovenskoj izbjegličkoj vladi i kralju Petru, iako smo mi već tada znali - a kasniji podaci su to samo potvrdili - da je Čerčil, u stvari, sve te veze ipak držao u svojim rukama i sam odlučivao o njima kao predsjednik britanske vlade. Na taj način je to razlikovanje o oblicima suradnje bilo isto tako formalističko kao što je Staljin pokušavao da svoju funkciju generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza odvoji od funkcije šefa sovjetske države.

Kad je Čerčil konačno shvatio da mora pregovarati sa rukovodstvom narodnooslobodilačkog pokreta u Jugoslaviji, odlučio je da uspostavi i direktnu zvaničnu vezu sa našim Vrhovnim štabom. U Savezničkoj komandi u Kairu formirano je više grupa koje su upućene na partizansku teritoriju, kao neke vrste prethodnica.[2]

Pošto je Saveznička komanda u Kairu primila izvještaje tih grupa, u Jugoslaviju je upućena prva britanska vojna misija sa zadatkom da uspostavi neposrednu vezu sa Narodnooslobodilačkom vojskom[3]. Džonsa je prihvatio Glavni štab Hrvatske, a posebno je mnogo razgovora sa njim vodio Vladimir Bakarić, koji je tada bio politički komesar Glavnog štaba Hrvatske. Džons ga je informirao - razume se, u okviru instrukcija koje je dobio - kako o sadržaju tako i o obujmu svojih ovlašćenja.

Osim toga, preko veza koje je Bakarić imao sa Vrhovnim štabom Narodnooslobodilačke vojske, Džons je sredio[4] sve za dolazak Ficroja Maklina, glavnog savezničkog predstavnika pri Vrhovnom štabu.[5] Sa Maklinom ili uskoro poslije njega došli su i drugi britanski i američki oficiri za vezu, i to prvo kod Vrhovnog štaba, a potom i kod glavnih i drugih štabova Narodnooslobodilačke vojske na području Jugoslavije.

Nekoliko nedjelja kasnije spustila se i sovjetska vojna misija pri Vrhovnom štabu, a zatim i pri drugim štabovima u Jugoslaviji, rekao bih, po istom postupku kao i u prvom slučaju.

Ova relativno brojna i šarena vojska u različitim uniformama koja se u relativno kratkom vremenu spustila na našu oslobođenu teritoriju imala je, razume se, različite interese, a i ljudi su bili različiti. Sa ideološkog i vojnog stanovišta, rekao bih, sovjetskih oficiri su imali neusporedivo povoljnije uvjete za uspostavljanje neposrednih i prijateljskih veza sa našim partizanima i komandantima jedinica naše vojske. Međutim, konkretna pomoć u oružju i opremi bila je nešto izdašnija, a i ranije je počela da pristiže, sa strane zapadnih saveznika[6], što je omogućilo da se, usprkos dubokim klasnim, ideološkim i političkim razlikama sa zapadnim vladama, uspostave korektni i posebno vrlo tolerantni odnosi između ovih misija i naše vojske, tako da nije došlo, bar koliko se ja sjećam, ni do jednog ozbiljnijeg konflikta između naših vojnika i oficira iz vojnih misija zapadnih zemalja. Razumije se, političkih diskusija, prepirki i sporova je bilo koliko hoćete, i to na svim nivoima, od partizanske čete do Vrhovnog štaba, a isto tako i političkih i ideoloških satira na svim partizanskim priredbama i u partizanskim kazalištima, pogotovo na račun »drugog fronta«[7], koji zapadne velesile nikako nisu htjele da otvore. Ali sve to imalo je više oblik političkog pritiska na zapadne sile nego oblik grubih političkih sukoba.

Naravno, mi smo predstavnicima zapadnih sila rekli veoma otvoreno svoje mišljenje, ne samo o drugom frontu nego i o mogućnosti njihove podrške i pomoći Narodnooslobodilačkoj vojsci u oružju i opremi. Na sve to dobivali smo uljudne odgovore kao što su uljudni bili i naši zahtjevi, budući da od njih nismo mogli iznuditi oružje. Pri svemu tome posebno je bilo značajno to da se u to vrijeme bitno povećala pomoć Sovjetskog Saveza u oružju i opremi za našu vojsku. Zaostajanje u njihovoj pomoći ranije osjećali smo ne samo kao slabost naše suradnje sa Sovjetskim Savezom u materijalnom pogledu nego i kao negativan politički faktor, jer naši partizani su bili uvjereni da će, uspostavljanjem direktne veze sa vrhovima sovjetske armije, za nas biti široko otvoreni magacini sovjetskih vojnih arsenala.

I tako smo se, posle svih tih razgovora, diskusija i prepirki, na kraju, ipak, morali vratiti na staru narodnu izreku koju je Tito, kao pravilo, stalno ponavljao: »Uzdaj se u se i u svoje kljuse.« Jer stalno odugovlačenje u slanju oružja sa Zapada, a djelomično i sa Istoka, nismo mogli da ne povezujemo sa pitanjem o kojem sam ranije govorio. Naime, podjela utjecaja u Jugoslaviji na principu »fifti-fifti« na sastanku u Moskvi, a nešto kasnije i na Jalti bila je ako ne zvanično, onda bar prešutno prihvaćena i priznata.[8]

U odmjeravanju koliko će oružja zapadne vlade dati Narodnooslobodilačkoj vojsci u to vrijeme, centralno mjesto zauzimalo je svakako, pitanje: u kojoj mjeri će time biti ojačana moć partizana, odnosno u kojoj mjeri će to uticati na dalji razvoj odnosa vojne i političke moći između partizana i četnika. Zato je njihova pomoć u oružju bila uvijek dozirana tako da nam, kako smo tada govorili, »drže usta točno iznad nivoa vode«. Sovjetska strana, razume se, nije imala ni isti interes, ni istu namjeru, niti je vodila takvu politiku. Ali sporazum o »fifti-fifti« utjecaju u Jugoslaviji je postojao i Staljin je na svaki način hteo da se zapadnim saveznicima prikaže kao lojalan partner, da bi u nekom drugom pitanju mogao isto tako tražiti lojalnost prema sebi.

Budući da su savezničke misije došle sa već unaprijed ograničenim ovlašćenjima, to jest samo sa zadatkom da reguliraju pomoć u oružju, opremi i hrani Narodnooslobodilačkoj vojsci, i za nas su ta pitanja bila u centru svih razgovora i pregovora sa vojnim misijama zapadnih država, pa i sa misijom Sovjetskog Saveza, pri čemu je na sovjetskoj strani manje bila u pitanju dobra ili loša volja, a više određena zavisnost, odnosno ocjena u kojoj mjeri Sovjetski Savez može da podržava revolucionarnu Jugoslaviju oružjem, opremom i drugim, a da time znatnije ne oslabi unutrašnje jedinstvo antihitlerovske koalicije.

U završnim fazama rata, pomoć u oružju i opremi koju je naša armija dobila od sovjetske vlade postala je kako po kvalitetu tako i po kvantitetu izvanredno značajna. Teško je zamisliti da bi naša armija bez te pomoći mogla izvršiti zadatke koje je izvršila, počevši od sremskog fronta, pa sve do Trsta i Koruške.

Usporedno s tim raslo je, na neki način, nepovjerenje zapadnih sila prema Jugoslaviji. Jugoslavija je tako, u stvari, bila neprestano pod pritiskom dviju politika: zapadne - čiji je glavni cilj bio da stvori uvjete za nekakav, bilo kakav, sporazum između londonske kraljevske vlade i revolucionarne jugoslovenske vlade u zemlji, i sovjetske politike - koja se uglavnom plašila naše prevelike samostalnosti u odnosu na zapadne sile, da ove ne bi, u borbi za vlastite interese, došle u sukob sa sovjetskim interesima. Te konflikte i sukob interesa između velikih sila danas nije teško razumeti ako se imaju u vidu suprotnosti koje su potresale antihitlerovsku koaliciju. Ali takvo stanje u odnosima velikih stavljalo je Jugoslaviju u izvanredno tešku situaciju.

Najzaoštrenija i najopasnija situacija nastala je kad su se dvije vojske našle na reci Soči i u Trstu. Naša vojska je došla na Soču prije zapadnih armija. Kod nas su tada postojala razmišljanja da bi možda bilo mudro porušiti mostove na Soči i čvrsto se utvrditi na njenim obalama. Međutim, svi raniji Čerčilovi stavovi u pogledu Trsta, njegove i Aleksanderove izjave u pogledu otvaranja takozvanih Ljubljanskih vrata itd., a posebno činjenica da se u pogledu Soče i Trsta sovjetska vlada ni rječju nije izjasnila ni u našu ni u englesku korist, stavili su nas pred tešku dilemu. Nismo mogli računati da ćemo u tom pitanju dobiti odlučnu podršku Sovjetskog Saveza, a imajući u vidu prethodne sporazume, pitali smo se - čak i ako je dobiveno - do koje mjere će ići ta pomoć, to jest koliko će biti snažna i odlučna ta podrška. U takvoj situaciji nismo smeli isključiti mogućnost da Čerčil može izazvati sukob na Soči i da ga može proširiti na cijeli problem otvaranja Ljubljanskih vrata, što bi za nas, posebno za Sloveniju, bilo katastrofalno. Naprotiv, takva mogućnost činila nam se veoma vjerojatnom.

Razume se, i Čerčilu bi sa političkog stanovišta bilo teško da se upusti u takvu akciju. Ali mogao je biti siguran da u tom trenutku, kada su sovjetske armije prodirale u srednju Evropu i Njemačku, sovjetska pomoć Jugoslaviji, ma kolika bila, ne bi prešla granicu koja održava osnovno jedinstvo antihitlerovskih snaga. U takvoj situaciji - ako nismo htjeli da se izložimo vrlo opasnoj avanturi nismo mogli da se odlučimo za drugo nego da preuzmemo vlast u Trstu i u drugim novooslobođenim kraje­vima, sve do Monfalkona (Tržič), tako da nismo mogli spriječiti prelazak savezničkih trupa preko Soče. Da smo pravilno postupili, potvrdio je nešto kasnije Čerčilov grubi ultimatum[9] Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, u kojem je zahtijevao da se ona povuče ne samo sa područja Trsta nego i sa širokog područja - koje je on sam odredio - od Pule do Soče. Na taj ultimatum sovjetska vlada je šutila i mi nismo mogli da učinimo ništa drugo nego da ga prihvatimo, jer bismo, inače, mogli izgubiti još mnogo više.

Nastavak u sledecem postu

Nastavak


Pojasnjenje
[1] Sastanak Tito-Čerčil održan je 12. augusta 1944. u Napulju.


[2] Prva takva grupa, formirana od Kanađana hrvatskog porekla, upućena je u Jugoslaviju, bez znanja kraljevske vlade u Londonu, i spuštena na slobodnu teritoriju u noći između 20. i 21. aprila 1943. godine, i to jedan dio grupe kod Šekovića, u istočnoj Bosni, a drugi dio na Crnačko polje, blizu Drežnice, u Lici. O njihovom dolasku Vrhovni štab i Tita izvjestili su Arso Jovanović i Lola Ribar, koji su u to vrijeme boravili na tom području. Tito je odgovorio da dobro provjere da li je reč o onima koji »iskreno i dobronamjerno hoće da surađuju sa nama kao saveznicima ili su opet 'dražinovci' upali kod nas slučajno«. (Iz Zbornika dokumenata iz NOB, tom II, knjiga 9, str. 162.).

[3] Ova misija spuštena je na oslobođenu teritoriju u Lici, blizu Glavnog štaba Hrvatske, u noći između 18. i 19. maja 1943. godine. U misiji su bili major Viljem Džons (William Jones) i kapetan Antoni Hanter (Anthony Hunter). Ubrzo po Džonsonovom dolasku u noći između 27. i 28. maja 1943. godine, stigla je prva britanska vojna misija pri Vrhovnom štabu NOV i POJ, na čelu sa majorom Dikinom. Poslije Dikina, u toku jula i augusta 1943. godine, u pojedine komande Narodnooslobodilačke vojske u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji upućeno je šest britanskih misija.


[4] U stvari, Glavni štab Hrvatske posredovao je, onako kako Kardelj opisuje, pri spuštanju Dikinove misije, koja je kasnije organizirala dolazak Maklinove misije.


[5] Ficroj Maklin spustio se na slobodnu teritoriju kod Mrkonjić-Grada, 17. septembra 1943. godine. Poslije izvjesnog vremena otputovao je u Kairo na referiranje, gdje ga je primio i premijer Čerčil, koji je tu bio na proputovanju sa Teheranske konferencije. Vraćajući se ponovo u Jugoslaviju, sa Maklinom je januara 1944. godine došao i Randolf Čerčil.


[6] Od zapadnih saveznika Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije primila je u periodu od 15. oktobra 1943. do maja 1945. godine: 388 topova, 2.660 minobacača, 107 tenkova, 13.447 puškomitraljeza i 137.000 pušaka, a od Sovjetskog Saveza, u periodu 1944-1945. godine: 895 topova, 3.364 minobacača, 65 tenkova, 68.000 puškomitraljeza i mitraljeza i 96.000 pušaka. (Vojna enciklopedija, tom IV, str. 139.)


[7] Drugi front otvoren je operacijom iskrcavanja angloameričkih trupa u Normandiji, 6. juna 1944. godine. Pripreme za otvaranje drugog fronta počele su još u proljeće 1942. godine. Na Konferenciji u Kazablanki - Čerčil - Ruzvelt (Roosevelt), januara 1943. godine, definitivno je, u skladu sa proklamiranom politikom bezuslovne kapitulacije sila osovine, odlučeno da se drugi front otvori u toku 1944. godine. Vrhovni komandant savezničkih snaga u ovoj operaciji bio je D. Ajzenhauer (Dwight Eisenhower), kasnije Predsjednik SAD.

[8] Konferencija u Moskvi između Staljina i Čerčila održana je 9-17. oktobra 1944. godine, a Konferencija na Jalti 4-12. februara 1945. godine. Upravo na Konferenciji u Moskvi Čerčil i Staljin su se sporazumeli o podeli interesnih sfera na Balkanu. O tome i sam Čerčil u svojim memoarima kaže: »Trenutak je bio podesan za svršavanje poslova, pa sam rekao: 'hajde da sredimo svoje stvari na Balkanu... Nemojte da među nama dolazi do nesporazuma u sitnim stvarima. Ukoliko se tiče Britanije i Rusije, kako bi Vam odgovaralo da imate devedeset posto prevage u Rumunjskoj, da mi imamo devedeset posto utjecaja u Grčkoj, a da u pogledu Jugoslavije bude pedeset-pedeset?«


A po povratku iz Moskve, Čerčil je u Donjem domu, 27. oktobra 1944. godine, izjavio da je sa Staljinom »postigao potpuni sporazum o zamršenom pitanju Balkana«. »Postigli smo, rekao je tada Čerčil, vrlo dobar radni sporazum o svim ovim zemljama posebno, to jest o Grčkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Jugoslaviji i Mađarskoj, kao i o svima njima zajedno, kako bismo koncentrirali snage protiv neprijatelja i kako bismo osigurali sporazum poslije rata, ukoliko to bude moguće.«


U članku moskovske Pravde od 21. oktobra 1944. kaže se da su se »Sovjetski Savez i Velika Britanija složili da vode zajedničku politiku u Jugoslaviji«.


[9] U vezi sa tim ultimatumom i događajima koji su uslijedili, Kardelj je u TV emisiji Teh naših petdeset let, između ostalog, rekao: »Maja 1945. godine predat nam je angloamerički ultimatum ... Bili smo svjesni da nam ne prijete samo zbog Trsta nego da te prijetnje predstavljaju i opasnost oružane intervencije protiv revolucije u Jugoslaviji.«


Inače, skraćena kronologija događaja u vezi sa tršćanskom krizom 1945, godine izgleda ovako.


- Jedinice Jugoslovenske armije oslobodile su Trst, Goricu i Tržić 1. maja 1945. godine. Istog dana talijanska vlada uputila je notu saveznicima tražeći upravu nad Julijskom krajinom. H. Aleksander je izjavio da Jugoslovenska vlada zauzimanjem Trsta hoće da »međunarodnu zajednicu stavi pred svršen čin«. Drugog maja jedinice Jugoslovenske armije sastale su se sa savezničkim snagama na Soči. Dijelovi savezničkih snaga ušli su u Trst.


- Dvanaestog maja Truman je uputio notu Staljinu u kojoj izražava zabrinutost u vezi sa »Titovom akcijom u Julijskoj krajini«. Čerčil se suglasio sa Trumanom da »treba da budemo spremni da razmotrimo svaki potrebni korak da bi se izdejstvovalo Titovo povlačenje«. U poruci Aleksanderu Čerčil kaže: »Možete da računate na svih 18 divizija koje su u pitanju.«


- Vlade Velike Britanije i SAD uputile su 15. maja Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji ultimativnu notu u kojoj traže da se jugoslovenske trupe povuku u roku od 48 časova iza Morganove linije, a 16. maja Truman je izjavio: »Treba da sačekamo izvještaje o našim porukama Beogradu prije nego što odlučimo kakve bismo snage upotrijebili ako naše trupe budu napadnute.«


- U izjavi Tanjugu 19. maja Tito je rekao: »Jugoslavija je spremna na suradnju i sporazumijevanje na takvoj bazi koja neće biti uvredljiva ni ponižavajuća za Jugoslaviju kao saveznicu«, a u saopćenju vlade Demokratske Federativne Jugoslavije rečeno je da »Jugoslovenska armija ima pravo da ostane na svojoj oslobođenoj zemlji«.


- Truman je s tim u vezi 21. maja izjavio da »treba da odbacimo Titov odgovor i da odmah pojačamo trupe tako da Jugosloveni ne budu u nedoumici u pogledu naših namjera«.


- U pismu od 22. maja Kardelj javlja iz Beograda Titu u Zagreb o napetosti u odnosima sa zapadnim saveznicima, pripremi za evakuaciju njihovih ambasada i članova vojnih misija i pravoj ratnoj atmosferi. Informiše Tita o prijedlozima koje je podnio za pregovore. Toga dana došlo je i do oružanog incidenta između trupa naše IV armije i britanskih trupa istočno od Gorice.


- Uz Titovu suglasnost Kardelj je 23. maja uputio telegram štabu IV armije: »Ostanite na svojim pozicijama. ...Istovremeno izbjegavajte svaku provokaciju.«


- U govoru u Ljubljani 27. maja Tito je rekao: »Zašto da se našim narodima upiše u zlo što oče da budu u svakom pogledu nezavisni i zašto da im se ta nezavisnost ograničava ili osporava?


Mi nećemo da budemo zavisni ni od koga... S ovom Jugoslavijom nema mešetarenja, nema trgovine.« Nekoliko dana kasnije sovjetski ambasador Sadčikov uložio je u Beogradu E. Kardelju oštar protest u vezi sa Titovim govorom.


- U pismu Titu 28. maja Kardelj javlja da nije primljen nikakav odgovor na jugoslovensku notu, i da se situacija smiruje.


- U noti vlada Velike Britanije i SAD vladi Demokratske Federativne Jugoslavije 2, juna traži se povlačenje trupa Jugoslovenske armije sa teritorije Trsta i dijela Slovenačkog primorja (Morganova linija).


- U Beogradu je 9, juna potpisan ugovor između Jugoslavije, Velike Britanije i SAD o okupaciji i privremenoj upravi u Julijskoj krajini i povlačenju jugoslovenskih trupa iza Morganove linije, a 12. juna jugoslovenska vlada je dala izjavu povodom potpisivanja ovog sporazuma. Istog dana Kardelj je u govoru u Ljubljani rekao: »Malobrojni slovenački narod je prvi u Evropi kojem odriču da bude svoj gospodar na svom tlu.«


- Dvadesetog junu potpisan je Devinski sporazum kojim se dopunski regulišu neka pitanja u vezi sa sporazumom od 9. juna.

U Zagorju neprijatelj
nema mira ni jednog trenutka

Kad su se snage prve Zagorske brigade povukle iz Mihovljana, poslije potpune likvidacije uporišta, neprijateljske snage iz pravca Krapine i Začretja ponovo su ondje upale, nakon čega je uslijedio nalet aviona iz Zagreba. Avioni su brzo otkrili partizanske položaje na Veterničkoj Gori te ih bombardirali i mitraljirali u tri navrata sa po devet »Štuka« aparata, nanijevši bataljonu velike gubitke u mrtvima i ranjenima.

Bataljon se povukao u pravcu sela Gornje Jesenje od kuda je odmah naredne noći krenuo sa grupom od oko 15 ranjenika koje je trebalo predati korpusnoj pokretnoj bolnici koja se tada nalazila u okolici sela Zajezde na podnožju Ivančice.


Međutim, ovaj put i ta ohrabrujuća činjenica o blizini bolnice, nije olakšala situaciju, jer se bolnica ondje više nije nalazila. Odlučeno je da treba brzo prijeći preko Lobora i podno sela Završja krenuti prema Belcu, te uspostaviti vezu s bolnicom i predati joj ranjenike. Ubrzo je, međutim, došlo do sukoba s neprijateljem.

Štab bataljona brzo donosi jedinu pravilnu odluku u toj situaciji, da se spasi ranjene drugove nošenjem u pravcu Ivančice. Svima je tog momenta bila prva briga spasiti ranjene drugove. Ali našavši se sada u šumi sa 16 ranjenih i nedovoljnim brojem nosila, a o prevoženju dalje nije bilo ni govora, trebalo je od pruća napraviti nosila i tako prijeći veoma težak put duž čitave Ivančice. Budući da se u pravcu Kalnika vodila žestoka borba, s ranjenicima se nije moglo dalje. Trebalo se s njima vratiti natrag u pravcu Maceljske gore i kako se to obično dešavalo na ovom terenu, s njima u bunkere u konspiraciju.

Kolona je odmah krenula natrag imajući pred sobom put koji je bio poznat svakom borcu, put duž čitave Ivančice, ali sa vrlo nejasnim perspektivama i ishodom Svima je bilo jasno da treba žuriti. Napor su snosili svi podjednako. Kada se u pola noći stiglo u selo Stari Golubovec, tu se brzo saznalo da je situacija vrlo kritična i tako reći bezizlazna. Sa svih strana čuli su se pucnji i vidjelo osvjetljavanje

terena raketama na položajima ustaša i Nijemaca. U zoru idućeg dana kolona se našla u neposrednoj blizini Lepoglave. U momentu kada se udaljila neprijateljska patrola, koja je svakog sata prolazila cestom, kolona se uspješno prebacila na drugu stranu puta i produžila kretanje u pravcu sela Gornje Jesenje.

Kada je 16. V, poslije dva dana teških napora u borbi za ranjenike bez trunke hrane i odmora, kolona prolazila kroz selo Gornje Jesenje preko Brda noseći tada već oko 20 ranjenih i iznemoglih drugova, kroz izmučenu i izgladnjelu kolonu prolomila se pjesma: »Po šumama i gorama naše zemlje ponosne«.

Seljaci su sa suznim očima promatrali ove izmučene ljudske prilike, one iste koje su prije dva dana ispratili, i zaista takva je vojska pobjeđivala. Tako puno ljudskog i nesebičnog u tim mladićima — dobrovoljcima i jeste bio zalog visokog morala i nepobjedivosti snaga NOVJ.
Ova epopeja sa ranjenicima samo je jedan mali prikaz kakve teškoće su partizanske jedinice proživljavale na ovom terenu toliko udaljenom od donekle sigurnijeg mjesta za sklanjanje i njegu ranjenih drugova. Pa ipak, borba za ranjenike zauzima posebno mjesto u borbama, životu i aktivnosti Zagorskog partizanskog odreda na ovom specifičnom teritoriju.

Poslije vrlo žive aktivnosti u proljeće 1944. godine, kada je zbog prisustva jakih snaga na teritoriju Zagorja inicijativa bila u rukama snaga NOVJ, poslije vođenja svakodnevnih borbi s jakim snagama koje je neprijatelj dovlačio s ostalih područja sjeverne Hrvatske, partizanske snage znatno su se iscrpile. Nakon odstupanja snaga 10. korpusa iz Zagorskog bazena, neprijateljska uporišta su znatno ojačana, a osnovana su i neka nova, što je Zagorskom partizanskom odredu pričinjavalo velike teškoće u vezi s održavanjem i djelovanjem na tom terenu.

Pored toga neprijatelj je otpočeo s jakim terorom, koristeći se i svim mogućim propagandnim sredstvima, između ostalog i tzv. »Pavelićevom amnestijom«, što je kod naroda stvorilo dosta straha i panike. Osim toga, neki kolebljivi elementi i dezerteri javljali su se u uporište, pokazavši se kasnije u neprijateljskim formacijama na terenu, što je neprijateljsku propagandu činilo efikasnijom.

No ponovnim dolaskom Zagorske brigade u Zagorje, pojačanom aktivnošću Zagorskog partizanskog odreda i partijsko-političkih organizacija na terenu, narod se brzo uvjerio u pravu istinu i svu apsurdnost neprijateljskih glasina, te je čitava ova hajka neprijateljske propagande vrlo brzo poprimila suprotan efekt, što je između ostalog dovelo do slabljenja neprijateljskih uporišta. Neprijateljski vojnici su u grupama tražili vezu za odlazak u partizane, dok su neki bježali svojim kućama.

Poslije neuspješnog napada na Ludbreg štab grupe odreda prebacio se sa Kalnika na Zagrebačku goru, gdje je odmah došao u kontakt sa štabom Zagrebačkog odreda. Na osnovi analiziranja situacije na tom području i mogućnosti mobilizacije novih boraca, a posebno mogućnosti prebacivanja novih boraca neposredno iz Zagreba, preko uspostavljenih kanala, štab grupe je pristupio formiranju omladinskog bataljona kao jezgre za formiranje nove Zagorske brigade.

Odluka o formiranju Omladinskog bataljona donesena je na zajedničkom sastanku OK KPH i OK SKOJ-a Zagreb, u svibnju 1944. Osnova formiranja bataljona bio je omladinski vod s područja Pušće od 20 boraca sa vodnikom Rudom Mikuljanom i delegatom Antunom Štipkom. U Jakovlju i Bistranskom Oborovu pridružila se vodu tamošnja omladina i nešto omladine iz Zagreba.

Formiranje omladinskog bataljona izvršeno je 13. srpnja 1944. godine u Šumici iznad sela Jakovlja. Bataljon je imao u svom sastavu dvije čete i brojio 150 boraca. Formiranju bataljona prisustvovao je pored komandanta i komesara grupe odreda i drug Ivan Božičević. Za komandanta bataljona postavljenje Vlado Pozaić, za politkomesara Dragutin Birač (Gavran), a za zamjenika politkomesara Ivan Poturica. Bataljon je bio isključivo sastavljen od omladinaca iz Jakovlja, Pušće, Oborova Brdovca. Kustošije i Zagreba. Formiranje omladinskog bataljona snažno je odjeknulo među omladinom tog kraja. Nekoliko dana poslije formiranja bataljon je već brojio preko 200 boraca.

Od formiranja pa do ulaska u 3. brigadu Prve divizije KNOJ-a, bataljon je djelovao pod neposrednim rukovodstvom štaba grupe na području kotara Stubica i Zagreb Odmah po formiranju bataljon je dobio zadatak da postavi zasjedu na samom ulazu u Podsused. Tom prilikom uništio je jedan kamion u kojem se nalazilo 45 ustaša koji su iz Zlatara išli na proslavu u Zagreb. Nakon ove akcije ustaše su za odmazdu povješali 36 talaca na istom mjestu gdje su uništeni ustaše. Pored ove bataljon je izvršio i niz drugih uspjelih akcija i zarobio preko 50 neprijateljskih vojnika Zbog hrabrosti i odlučnosti u uništavanju neprijateljskih vojnika i drugih raznih petokolonaša, bataljon je bio cijenjen i voljen u tom kraju. Odnos prema narodu bio je na zavidnoj visini. Za svoj bataljon narod je mobilizirao preko 150 omladinaca. Pored vojnih akcija bataljon je pomagao prebacivanje novih boraca iz Zagreba.

Krajem listopada 1944. godine, po naređenju štaba korpusa, omladinski bataljon je ušao u sastav III brigade Prve divizije KNOJ-a i djelovao je po četama na sektoru Kalnika, Ivančice, Bilogore i Moslavine sa zadatkom da hvata špijune, petokolonaše i druge okupatorske sluge.
Samo malo kasnije, u ustaničkom selu Pluska-Luka formiran je 5. kolovoza 1944. omladinski bataljon od oko 120 mladića i djevojaka iz svih kotara Zagorja. Za komandanta bataljona postavljenje Stjepan Rušković, a za komesara Vinko Brlek. Ova dvojica do tada su bili rukovodioci u Zagorskom partizanskom odredu, ali ne samo oni, već i čitav rukovodeći kadar, koji je došao na čelo omladinskog bataljona, bio je iz Zagorskog partizanskog odreda (komandiri čete, komesari čete, štab bataljona, vodnici i delegati). Svi ti drugovi postavljeni su tom naredbom komandanta Odreda, a do tog vremena bili su u sastavu Zagorskog partizanskog odreda. Time je formalno bio formiran Omladinski bataljon, iako se ne zna koji je bio po redu u Jugoslaviji između stotina i stotina bataljona formiranih u toku rata, ali on ima jedno posebno značenje.

Svi borci i rukovodioci u Omladinskom bataljonu bili su mlađi od 25 godina, a većina njih je bila između 18 i 20 godina. Zato je taj Bataljon i proglašen Omladinskim bataljonom jer je on zaista to i bio, dakle bio je u pravom smislu riječi mlad, sastavljen isključivo od mladića i djevojaka iz Hrvatskog zagorja. Omladinski bataljon tako mlad, ali zreo i sposoban, učvršćivao se sam i vodio borbe s neprijateljem odmah, za nekoliko dana, na terenima oko Zaprešića, Brdovca, Pruske, Velikog Trgovišća, Strmca, Dubravice, Kraljevca, Kumrovca i ostalih mjesta.

Ovih nekoliko konkretnih akcija ilustrira borbe Omladinskog bataljona u Hrvatskom zagorju. Ovdje treba spomenuti da je Omladinski bataljon djelovao uz samu rijeku Sutlu, a Kozjanski partizanski odred je djelovao na slovenskoj strani rijeke Sutle. U početku 1945. godine, kada se Kozjanski odred trebao prebaciti preko Hrvatskog zagorja, Prigorja i Kalnika u Prekomurje, u dogovoru sa Štabom odreda određen je komesar Bataljona Vinko Brlek s jednom desetinom kao pratnja do Kalnika. Kozjanski odred je vanredno dobro bio naoružan i bio je spreman za svaku borbu iako je trebalo proći guste komunikacije, preko pruge i ceste Zaprešić—Varaždin, rijeku Krapinu, preko ceste Sesvete—Varaždin. Odred je na svom putu bez borbe uz pratnju stigao do Orešja ispod Zagrebačke gore gdje je vodio žestoku borbu i imao 8 poginulih. Osim toga Omladinski bataljon je od značajnijih bitaka vodio i bitku sa čerkezima u Maclju koji su bili daleko bolje naoružani i brojčano jaci. Tu je poginuo komesar čete Kovačec Slavko iz Jasenja.

Evo nekoliko podataka iz ratnog dnevnika Omladinskog bataljona. »Sredina lipnja 1944. g.
Formirana grupa od 17 boraca na teritoriju općina Luka (12) i Vel. Trgovišće (5). U prvoj polovici srpnja grupa narasla na 30 boraca. Tada na teritorijima kotara Klanjec, Krapina, Zlatar i Pregrada počinje široka akcija za Omladinski bataljon.

5. kolovoza 1944. g.

Formiran je Omladinski bataljon od 120 boraca sa teritorija rečenih kotareva. Komandni kadar postavljen je privremeno, a većina boraca je bez naoružanja.

26. kolovoza 1944. g.

Bataljonu se priključuje novih 120 boraca, a od toga veliki dio iz općina Brdovec, Zaprešić i Pušća. Toga dana izvršeno je konačno formiranje bataljona u selu Pluski. Bataljon se sastoji od 3 čete po 53 borca u koji broj su uračunate i komande četa. Ostalih sedamdesetak boraca upućeno je u T bataljon ZPOH-a i Zagorsku brigadu.

3.—4. rujna 1944. g.

Bataljon prihvaća borbu sa gestapovcima u Radakovu i ne dozvoljava im namjeravano spajanje sa ustašama u Strmcu. Nakon dva juriša I i II voda I čete, odbačeni sa svoga položaja i povlače se u uporište Kraljevce n/S. Istovremeno II Četa vodi borbu sa ustašama na groblju Strmca i izvlači na sigurno druga Antuna Bibera »Teheka« — sekretara Oblasnog komiteta Zagreb.

Gestapovcima je postavljena zasjeda na području kod Trgovič—Zabok — 8.—10. rujna.

21. rujna 1944. g.

Naše jedinice vode borbu sa jakim neprijateljskim snagama na Petrovoj gori. bataljon ima zadatak da ne dozvoli neprijateljskim snagama iz Krapine odlazak na Petrovu goru u pomoć. Bataljon zaposjeda položaj u Radoboju, crkva Sv. Jakob pravac Strahinjčica. Unatoč stalnim napadima neprijatelja koji je potpomognut teškom minobacačkom vatrom po položaju bataljona, položaj je zadržan bez ikakvog pomjeranja od 9 sati ujutro do noći. Nakon povlačenja neprijatelja, koji je imao osam mrtvih i pet ranjenih, uveče istog dana, pismenom naredbom Štaba odreda, javno je pohvaljena I četa za hrabro držanje u toj borbi i istaknuta za primjer ostalim jedinicama Odreda.

Bataljon ima tri ranjena borca

Od 22. rujna do 5. listopada 1944. g.

Bataljon se kreće teritorijama Zagorja, održava mitinge i vrši mobilizaciju novih boraca, kojima se popunjavaju druge jedinice, prvenstveno ZPO i Zagorska brigada. Odaziv omladine je velik. Ovaj zadatak bataljon je vršio neprekidno od svog formiranja do oslobođenja sa velikim uspjehom.

6. listopada 1944. g.

Zasjeda i napad na gestapovce na cesti Zabok—Veliko Trgovišće. U kratkoj borbi poginulo 5 i zarobljeno 4 gestapovca. Zarobljen puškomitraljez, dva automata i šest pušaka. Bataljon nema gubitaka. Tučeni vatrom minobacača i topa iz Zaboka, borci se nakon akcije povlače pravcem Družilovec—Dubrovčan.

Početak prosinca 1944. g.

Napad na ustašku posadu i ustašku miliciju u Humu na Sutli. Napad je izvršen oko 3 sata ujutro. Ustaše i milicija su razbijeni. Poginulo ih je 32, od čega 2 oficira. Poginuo jedan borac i ranjen komesar II čete. Od tada do oslobođenja Hum na Sutli i Prišlin više nisu bili neprijateljska uporišta, a to je i bio glavni cilj napada bataljona.

Sredina listopada 1944. g.

Bataljon se nalazi na teritoriju Ivanca. Neprijatelj vrši ofenzivne akcije, pa se bataljon povlači u Podgoru i Ravnu goru. Ovdje prihvaća borbu sa Nijemcima, koji dolaze iz Slovenije radi sinkronizirane akcije sa ustašama iz Varaždina i Ivanca. Nijemci su odbijeni i bataljon zadržava svoj položaj bez gubitaka. Gubici neprijatelja nepoznati.

27. prosinac 1944. g.

I bataljon ZPO i Omladinski bataljon vode teške borbe sa ustašama i domobranima na sektoru Tuheljske Toplice — Tri Kralja — Tišljerov brijeg. Omladinski bataljon drži položaj Mrzlo polje—Bezovina—Police—Sv. Križ. U toj borbi zarobljena su tri teška mitraljeza, dva puškomitraljeza, oko 20 pušaka i veća količina metaka. Poginuo komandant I bataljona. Poginuo puškomitraljezac i njegov pomoćnik te dva borca i ranjena dva komandira čete svi iz Omladinskog bataljona. Neprijatelj je otjeran sa svoga položaja Tri Kralja, a ujedno je razbijeno uporište Tuheljske Toplice.

Borba u Orešju kod prebacivanja ranjenika u Moslavinu. Poginuo mitraljezac i pomoćnik. Na povratku borba kod Poganca.

Iz Moslavine, polovicom veljače vratilo se oko 60 probranih boraca i rukovodilaca u Zagorje, a ostatak je otišao u Zagorsku brigadu.

1945. godine Tri Kralja, druga polovica trećeg mjeseca borbe sa ustašama na Tišljerovom brijegu. Nakon tri juriša odbačeni ustaše. Poginuo operativni oficir bataljona.

Prebacivanje Kozjanskog odreda iz Slovenije (Šempeter) u Zagorje, borba sa Nijemcima cijeli dan. Kozjanski odred iscrpljen. Borba između Kumrovca i zagorskih sela.«

Bataljon je djelovao odvojeno od Zagorskog partizanskog odreda, ali i u sastavu Zagorskog partizanskog odreda.

Nastavak u sledecem postu

Nastavak

Takva jedna borba među ostalima se vodila 27. prosinca 1944. godine u Tuheljskim Toplicama, u Tri Kralja, u Križecu i u Mrzlom Polju. Naš bataljon je dobio zadatak da drži kotu Mrzlo Polje prema Križecu. a napad je bio na Tri Kralja i Tuheljske Toplice. Neprijatelj je bio dosta jak. ali ne samo što je bio dosta jak nego je dobio i pojačanje iz Slovenije, i to Švabe, dakle one preko bodljikave žice Hitlerove s kojom je on omeđio Hrvatsku i Sloveniju. Došli su topovi i tenkovi. S obzirom da smo mi omladinci držali Mrzlo Polje i Križec taj dan je tri puta neprijatelj jurišao i zauzimao tu kotu kod Križeca iznad Mrzlog Polja, odnosno Tuhelja. Tri puta smo mi omladinci osvajali taj položaj i konačno smo mi ostali na njemu. Borba je trajala čitav dan, i to vrlo jaka borba.

Međutim, konačnu pobjedu dobio je Zagorski partizanski odred. Tu je poginuo narodni heroj Jutriša Janko.

Omladinski bataljon je u svoje redove primio nekoliko dana ranije oko 150 zarobljenika raznih nacionalnosti: Grka, Čeha. Poljaka. Rusa i Talijana, a najviše je bilo Talijana koji su bježali iz njemačkog zarobljeništva i koji su bili bez oružja. To nije bilo samo tada, to je inače bilo stalno prisutno u Zagorju, jer je Zagorje bilo u neposrednoj blizini bodljikave žice njemačkog Reicha. Konačno, treba reći daje taj naš omladinski bataljon, kada se dobro uhodao i kada se u potpunosti osposobio za svaku frontalnu borbu, po naredbi Štaba X korpusa ušao u sastav Zagorske udarne brigade u Čazmi (Podgariću) te da se borio u sastavu Brigade koja se proslavila na Bubnju i ostalim mjestima.

Štab Zapadne grupe nije se samo zadržavao na području kotara Zeline, Stubice i Zagreba nego se prebacio i u donji dio Zagorja s jednim bataljonom Zagrebačkog odreda. Na tom sektoru stanovništvo je s oduševljenjem primilo partizane. Održano je niz veoma uspješnih mitinga i mobilizirano dosta novih boraca. S ovog područja krenuo je komesar grupe u štab Zagorskog odreda sa zadatkom da pomogne štabu odreda u vezi s političkim radom na razbijanju djelatnosti milicije i mobilizacije novih boraca, posebno na području kotara Klanjec, gdje su bili povoljni uvjeti za mobilizaciju, a štab grupe ponovno se prebacio na Zagrebačku goru, da se Zagrebački odred još više politički i vojnički učvrsti.

Poslije ofenzive na Zagorsku brigadu i Zagorski partizanski odred početkom lipnja, ove su se jedinice zadržale izvjesno vrijeme na sektoru krapinskog, zlatarskog i ivanečkog kotara, a u drugoj polovini tog mjeseca pomaknule su se prema Kalniku i Moslavini. Jedno vrijeme ostala je u Zagorju, baš u ovoj najkritičnijoj situaciji, samo jedna četa Zagorskog partizanskog odreda koja se kretala uglavnom po klanječkom kotaru u cilju održavanja veze sa Slovencima i popunjavanja novim borcima. Ova je četa vrlo brzo udvostručila svoje brojno stanje. Kasnije, nakon dolaska ostalih snaga bataljona s kojima se spojila, za kratko vrijeme bataljon je toliko ojačao da je predstavljao snažnu borbenu jedinicu koja se u toku čitavog srpnja održala samostalno na teritoriju Hrvatskog zagorja sukobljavajući se vrlo često sa znatno nadmoćnijim neprijateljskim snagama.

Kada su se u srpnju vratile ostale snage bataljona sa Kalnika, bataljon je tada već popunjen novim borcima koje je mobilizirala prva četa u klanječkom kotaru. Djelovao je kao cjelina i njegova pojava na raznim sektorima Zagorja snažno je ulijevala povjerenje narodu koji je bio znatno demoraliziran odlaskom snaga NOVJ iz Zagorja te zastrašen ustaškim terorom i propagandom neprijatelja. Poslije nekoliko uspjelih akcija bataljona, njegovih stalnih pokreta i iznenadnih pojava kraj neprijateljskih uporišta, neprijatelj se nije više usuđivao upadati u sela u manjim grupama i stanje na terenu se znatno popravilo. Početkom kolovoza stvoreni su uvjeti za formiranje Drugog bataljona Zagorskog partizanskog odreda.

Međutim, na sektoru zlatarskog kotara neprijatelj je znatno ojačao svoja uporišta.
Aktivnost NOP-a na tom terenu ponovo je oživjela tek po povratku Zagorske brigade u Hrvatsko zagorje i po narastanju snaga Odreda koji je za kratko vrijeme opet u svom sastavu imao tri jaka bataljona.

Naime, u ovo vrijeme priliv novih boraca u Zagorski partizanski odred posebno, na području kotara Klanjec i Pregrada, bio je velik. Već je počeo snažno djelovati proglas maršala Tita o amnestiji i općoj mobilizaciji za popunu redova NOVJ. Pored uspješne mobilizacije u Zagorju, iz Zagreba su, preko Zagorja, u grupama dolazili novi borci i vojnici odbjegli iz neprijateljskih redova.

Zagorski partizanski odred slao je veći broj novih boraca za popunu Zagorske brigade i jedinica 32. divizije, no i pored toga on u rujnu mjesecu ima ponovo preko 600 boraca u tri svoja bataljona.

Najveći teret u aktivnosti Zagorskog partizanskog odreda u to vrijeme snosi njegov Prvi bataljon kao najiskusnija i najstarija borbena jedinica koja se u njemu nalazila od formiranja odreda, ali početkom mjeseca listopada i on ulazi u sastav Zagorske brigade, nakon njenog odlaska na sektor Kalnika i Prigorja.

Poslije formiranja Drugog bataljona Zagorskog partizanskog odreda u prvoj polovini kolovoza, štab odreda ostaje sa Drugim bataljonom u klanječkom kotaru prihvaćajući i dalje borce i pripremajući formiranje Trećeg omladinskog bataljona, a Prvi bataljon je krenuo prema Ivančici ususret Zagorskoj brigadi.

Kako tih dana stiže u Zagorje Zagorska brigada, koja je odmah po dolasku imala nekoliko žestokih okršaja s neprijateljem, ona svoje bataljone također upućuje pojedinačno u različitim pravcima. Zato se prisustvo snaga NOVJ odmah osjetilo po čitavom Zagorju. Aktivnost Odreda bila je u tijesnoj suradnji s jedinicama Brigade, a njegovi tek formirani bataljoni izvršili su nekoliko vrlo smjelih i uspjelih akcija kako na terenu tako i u napadima na neprijateljska uporišta.

Nakon Prelaska komunikacije Zagreb—Varaždin brigada je vodila borbe s ustaškim jedinicama kod sela Vrlci, Sambolići i Selnice, a potom kod Jesenja Svi neprijateljski napadi su odbijeni i brigada se uspjela zadržati u Zagorju, stoje imalo veliko političko i vojničko značenje u vezi s daljnjim razgaranjem oružane borbe na tom području.

Poslije uspješnih borbi kod Jesenja brigada se prebacila na sektor Trakošćana I u je naređeno štabu brigade da se udarni bataljon brigade zajedno sa politkomesarom brigade Ivicom Gretićem prebaci na područje kotara Pregrada i Klanjec sa zadatkom da u zajednici sa Zagorskim odredom likvidira miliciju mobilizira nove borce, uspostavi vezu sa Kozjanskim odredom i da se poveže s komesarom grupe odreda koji se nalazio kod štaba Zagorskog odreda

Nakon dolaska na područje kotara Klanjec i uspostavljanja veze sa Kozjanskim odredom, udarni bataljon brigade prebačen je u Sloveniju o čemu ie naprijed bilo riječi. J
Nakon dolaska čitave brigade počeli su napadi ustaških jedinica. Borbe su vođene kod Tuheljskih Toplica i Petrovskog. Zbog ranjavanja većeg broja rukovodilaca brigada se povukla na Maceljsku goru, odakle je prebacivala ranjenike na Kalnik.

Nakon povratka, najprije Zagorskog odreda, a kasnije i brigade, mobilizacija u početku nije uspijevala. No. zahvaljujući uspješnim vojnim akcijama i pojačanom političkom radu kako samih jedinica tako i organizacije na terenu, ponovno se situacija popravila. Ponovno je počela uspješna mobilizacija, naročito od početka rujna, kada su sve jedinice NOVJ počele naglo jačati. Samo za prvih 14 dana rujna u jedinice NOVJ došlo je preko 700 novih boraca, Bilo je potrebno uložiti veliki trud da se jedinice vojnički i politički učvrste i da se zavede što čvršća disciplina. U vezi s naglim jačanjem jedinica štabu korpusa bilo je predloženo da se dozvoli formiranje dviju brigada, i to jedne na operativnom području Zagrebačkog, a druge na području Zagorskog odreda, a potom i Zagorske divizije.

Štab grupe odreda za čitavo ovo vrijeme nalazio se na sektoru Zagrebačke gore. Na osnovi naređenja Vrhovnog štaba za rušenje komunikacija od 17. kolovoza 1944. godine, štab korpusa poslao je štabu grupe odreda oko 3.000 kilograma eksploziva u pratnji jednog bataljona pod komandom pomoćnika načelnika štaba korpusa Milana Brunovića radi rušenja komunikacija Zagreb— Zidani Most i Zagreb—Krapina—Rogaška Slatina. Nakon dobivenog eksploziva temeljito su porušene komunikacije, uz osiguranje jedinica zapadne grupe odreda.
Potkraj kolovoza dolazi do promjene u štabu grupe odreda i u štabu Zagorske brigade. Za politkomesara grupe odreda postavljen je Ivica Gretić, do tada politički komesar 1. zagorske brigade. Dotadašnji politkomesar grupe odreda Stjepan Iveković premješten je na novu dužnost. Za v.d. komandanta Zagorske brigade postavljen je Valent Đuričić, a za političkog komesara brigade Ivica Kranželić.

U toku kolovoza i rujna aktivnost jedinica Zagorskog partizanskog odreda bila je sve zapaženija, naročito u pogledu napadnih akcija koje su se nizale i mahom završavale uspješno.

Jedna od ovih bila je i napad na neprijateljsko uporište Laduč koncem kolovoza 1944. godine. Mjesto Laduč leži na pruzi Zagreb—Brezice, a udaljeno je od Zagreba svega 24 km. S obzirom na važnost ove željezničke pruge, koja je bila često minirana i napadana, njemačka komanda iz Zagreba stacionirala je tu vod »Gestapoa« sa ciljem osiguranja pruge i izvođenja radova na njoj.

Po planu zadatak je izvršen vrlo velikom brzinom, zahvaljujući prije svega obilasku uporišta, pri čemu je bilo presudno uništenje puškomitraljeskog stražarskog osiguranja. Gestapovske snage, iako iznenađene, pružale su jak otpor, ali su brzo likvidirane.

Početkom rujna Zagorski odred nalazio se na području kotara Klanjec i Krapina, a Zagorska brigada sa štabom grupe odreda na području Maceljske gore i Brezove gore.

S ovog sektora ponovno je upućen udarni bataljon brigade u Sloveniju sa zadatkom da likvidira neprijateljsko uporište Leskovec, a treći bataljon brigade da likvidira Mirkovec. Napad na Leskovec nije uspio, a napad na Mirkovec je uspio. Poslije ovog prelaza u Sloveniju Nijemci su pojačali straže na granici i postavili bodljikavu žicu i mine. Što je jako otežalo prebacivanje jedinica NOVJ u Sloveniju.

Zagorski partizanski odred izvršio je najprije napad na V. Trgovišće. a kasnije na Zabok.
Poslije uspjele akcije na Laduč, štab Odreda, nakon prikupljanja informacije o jačini i razmještaju neprijateljskih snaga u Velikom Trgovišću, na prijedlog Kotarskog komiteta KPH Klanjec, donio je odluku da se noću 9/10. IX napadne ovo uporište s Drugim bataljonom u cilju da se sa željezničke stanice izvuče plijen vojne opreme koji se tamo nalazio u nekoliko vagona.

Uporište je tada držalo oko 240—260 neprijateljskih vojnika pripadnika gestapovskih, ustaških, žandarmerijskih i domobranskih formacija. Svakako su to bile veoma jake snage. S obzirom na njihov razmještaj i utvrđenost položaja nije se moglo ni pomisliti na likvidaciju uporišta, jer je to zahtijevalo jake snage za napad, a još više za vanjsko osiguranje s obzirom na jaka okolna uporišta na relativno malom odstojanju. Zbog toga se akcija svodila na likvidaciju neprijatelja na željezničkoj stanici, gdje su bile slabije snage, i na izvlačenje plijena.

Nastavak u sledecem postu

Nastavak


Akcija je izvedena velikom brzinom. Nakon uništenja posade na željezničkoj stanici, snage bataljona povukle su se sa plijenom prema polaznim bazama na području sela Strmec.

U to vrijeme štab odreda sa svojim drugim bataljonom i drugim bataljonom Zagorske brigade pripremio je napad na neprijateljsko uporište Zabok.

Napad na Zabok predstavljao je vrlo smjelu akciju sa dosta jakim snagama, koje su, s obzirom na položaj i snage neprijatelja u Zaboku te jaka susjedna uporišta, morale raditi po točno utvrđenom planu i vrlo brzo.

Napadnutom uporištu odmah su krenuli u pomoć ustaše iz Začretja i gestapovska jedinica iz Velikog Trgovišća. No, jedinice Odreda radile su brzo. Nakon izvršenog zadatka i pokupljenog plijena povlačile su se u istom pravcu, prema selu Bezavina.

Nakon ovih nekoliko uspjelih akcija na području donjeg Zagorja i nakon formiranja Trećeg omladinskog bataljona, Drugi bataljon odlazi na sektor pregradskog i krapinskog kotara, a Prvi bataljon prelazi u klanječki kotar. Umoran zbog čestih pokreta i skoro svakodnevnih sukoba s neprijateljem oko Krapine, bataljon se smjestio u selima Mrzlo Polje i Vižovlje radi kraćeg odmora, jer je na tom terenu, poslije nekoliko uspjelih napadnih akcija drugog bataljona, neprijatelj bio prikovan za svoja uporišta i rijetko je izlazio iz njih. Osim toga, u blizini se nalazio štab odreda s novoformiranim Trećim omladinskim bataljonom i još jedan bataljon s nekim dijelovima Zagorske brigade. No, neprijatelj, bijesan zbog nekoliko poraza u okolnim uporištima, uputio se nedjeljom rano ujutro, oko 25. IX iz Oroslavja u pravcu sela Velika Erpenja i Tuheljskih Toplica da nad seljacima iskali svoj bijes.

Bataljon je odmah izašao i posjeo visoke položaje iznad sela Družilovca i Bezavine, kuda se cestom kretala neprijateljska kolona sa grupom uhapšenih seljaka, oko 30 seljačkih kola napljačkanih živežnih namirnica i većeg broja stoke i svinja. Kolona se izdužila kroz selo Dubrovčan u pravcu Velikog Trgovišća. Neprijatelj, iznenađen našom prisutnošću, dao se u bijeg na sve strane. Kasnije se sredio i pružio je otpor. Iskoristivši gužvu i metež kod iznenađenog neprijatelja, seljaci su istog momenta okrenuli kola s otetom imovinom i dali se u bijeg.

Kada se bataljon, poslije uspješno završene borbe, povukao s položaja u selo Požarkovec, nastalo je pravo narodno veselje, seljaci iz udaljenih sela donijeli su borcima bogatu večeru, a mnogi, koji su bili spašeni iz ruku neprijatelja sa imovinom, grlili su i ljubili partizane — spasioce.

Neprijatelj je tako došao još jednom do saznanja da je ovaj narod sa svojom vojskom jedna jedinstvena familija i da on, tuđin — ne može nikada biti siguran i slobodan u kretanju i haračenju po ovim pitomim selima, a da ga ne dočeka osvetnička ruka.

Djelatnost Zagrebačkog partizanskog odreda svodila se na postavljanje zasjeda, naročito na komunikaciji Zagreb—Zelina. Sa sektora Stubica otišli su u Njemačku ostaci jedne razbijene njemačke divizije sa Krima. Na njeno mjesto je došao brzi zdrug koji je završio obuku u Njemačkoj.

Kalnički odred nalazio se na području Kalničkog gorja. Prilikom napada na Križevce (9 10. rujna), odred se nalazio pod komandom 32. divizije i osiguravao je pristup iz pravca Ludbrega. Kad je završen napad na Križevce, jedan bataljon Kalničkog odreda, po naređenju štaba korpusa, upućen je u sastav 32. divizije. Odred je ostao s jednim bataljonom.
U toku rujna jedinice NOVJ, a naročito Zagorski i Zagrebački odred, mobilizirale su nove borce. S obzirom na uspješnu mobilizaciju, brojno stanje Zagorskog i Zagrebačkog odreda i Zagorske brigade znatno se popravilo. Brojno neprijatelj nema stanje brigade popelo se na oko 800 boraca, a Zagorskog i Zagrebačkog odreda, svakog na oko 600 boraca. Jedinice u Zagorju, zauzete prihvaćanjem novih boraca, nisu izvodile veće akcije, jer su sve akcije bile usmjerene na postavljanje zasjeda i na likvidiranje manjih uporišta kako bi se došlo do naoružanja koje je nedostajalo i da bi novo ljudstvo prošlo kroz manje okršaje. S obzirom na uspješno izvršenu mobilizaciju, štab grupe odlučio je da u Zagorskom i Zagrebačkom odredu formira treće bataljone, a u Zagorskoj brigadi Četvrti bataljon. Kao prvenstveni zadatak postavljalo se uvođenje najčvršće discipline. Isto tako odlučeno je da brigada od sada djeluje kao cjelina, da se jelo kuha u kazanima i da se dijeli iz kazana.

Potkraj rujna dolazi također do promjene u štabu brigade. Za pomoćnika komesara brigade postavljen je Boris Majer, jer je dotadašnji pomoćnik komesara Drago Rafaj premješten na novu dužnost. Isto tako došlo je i do promjena u štabovima odreda. Za komandanta Zagorskog odreda postavljen je Ivica Družinec, za komandanta Zagrebačkog odreda Josip Podboj, a za pomoćnika politkomesara Vilim First. Dotadašnji komandant Zagrebačkog odreda postavljen je za operativnog oficira Štaba grupe odreda.

Potkraj rujna naređeno je štabu grupe odreda da se, zbog predstojeće ofanzive u Podravini, prebaci zajedno sa Zagorskom brigadom najkraćim putem na sektor G. Rijeka—Z ai sto već.
Na svom putu brigada je 3. i 4. listopada bila napadnuta od ustaških jedinica na području Lobora, Huma i Sudovca, ali su svi napadi bili odbijeni.

Kad je došla na sektor Zaistovca i G. Rijeke, naređeno je brigadi da do daljnjeg naređenja sprečava i ometa neprijateljski promet asfaltnom cestom Zagreb—Varaždin. S obzirom na relativno mirnu situaciju održana je konferencija svih političkih rukovodilaca brigade i konferencija vojnih i političkih rukovodilaca četa i bataljona brigade u vezi s poduzimanjem mjera na vojničkom i političkom planu.

U sklopu napada na Koprivnicu, Štab grupe dobio je zadatak da 13. i 14. listopada napadne Varaždinske Toplice, kako bi privukao na sebe one snage koje bi iz Varaždina i Novog Marofa mogle biti upućene kao pomoć napadnutoj neprijateljskoj posadi u Koprivnici. Zagorska brigada, kojoj je povjeren napad, izvršila je u potpunosti svoj zadatak i oslobodila Varaždinske Toplice. Kalnički odred u sklopu napada na Koprivnicu bio je operativno podčinjen 32. diviziji i imao je zadatak da napada Koprivnicu.

Svi pokušaji neprijatelja da iz Varaždina pritekne u pomoć napadnutoj neprijateljskoj posadi u Varaždinskim Toplicama ostali su bez uspjeha. Neprijatelj je počeo koncentričan napad na Zagorsku brigadu koja se nalazila u Varaždinskim Toplicama iz pravca Varaždina, Ludbrega i Novog Marofa. U borbama, koje su trajale sve do 27. listopada, neprijatelju su nanijeti osjetni gubici u ljudstvu i materijalu. Između ostalog uništen je i jedan tenk. Borbeni moral boraca i starješina, kako za vrijeme napada, tako i kasnije, sve do napuštanja Varaždinskih Toplica, bio je na primjernoj visini. Borbe su vođene prsa u prsa i kundacima.

Poslije završenih borbi kod Varaždinskih Toplica, štab grupe dobio je zadatak da se, u zajednici za 32. divizijom, maksimalno angažira na sprečavanju neprijateljskog prometa duž asfaltirane ceste Zagreb—Varaždin. U sklopu ovog zadatka brigada je uspješno napala jednu njemačku kolonu kod Novog Marofa. U ovim borbama, između ostalih, ranjen je i politkomesar brigade Ivica Kranželić. Za vršioca dužnosti politkomesara brigade postavljen je Mirko Belošević. Prilikom napada 32. divizije na Hrašćinu Trgovišće (2. 11.) brigada je osigurala pristup iz pravca Novog Marofa i Huma i odbila je sve pokušaje ustaških jedinica da iz tih pravaca priteknu u pomoć napadnutoj neprijateljskoj posadi u Hrašćini Trgovišću.

Kalnički partizanski odred ostao je na području Kalničkog gorja, jedan bataljon tog odreda upućen je u Međimurje. Prethodno je održana konferencija vojnih i političkih rukovodilaca kao i sastanak sa borcima i tom prilikom je objašnjeno značenje odlaska u Međimurje. Među borcima i starješinama vladalo je veliko oduševljenje za odlazak, iako su bili svjesni velikih teškoća na koje će naići na svom putu. Veliku pomoć prilikom odlaska ovog bataljona u Međimurje pružio je OK Varaždin.

Kad je 32. divizija oslobodila Hrašćinu Trgovišće, štab Zapadne grupe odreda, zajedno sa Zagorskom brigadom, prebacio se na područje kotara Zlatar. Odmah po dolasku na ovo područje ustaške snage iz Zlatara napale su brigadu koja je bila razmještena u Repnu, Belcu i Juranščini, ali je napad odbijen a ustaše protjerani.

Nastavak u sledecem postu

Nastavak


Nekoliko dana poslije, ustaške jedinice izvršile su koncentričan napad na položaje Zagorske brigade i jednog bataljona Zagrebačkog odreda na području Lobora. Napad je izvršen iz pravca Zlatara, Krapine, Lepoglave (preko Ivančice) i Novog Marofa. Namjera neprijatelja, da razbije i odbaci jedinice NOVJ iz Zagorja, nije ostvarena. Štab grupe, da bi razbio ustašku ofenzivu, donio je odluku da prihvati borbu na položajima Petrove gore, a potom da se premjesti na položaje iznad Lepoglave i da na taj način ugrozi Lepoglavu. Plan razbijanja ofenzive je uspio. Čim je ustaška komanda primijetila da se jedinice NOVJ prebacuju prema Lepoglavi, prekinula je daljnji napad, a ustaške jedinice počele su se prebacivati u Lepoglavu radi obrane. Drugi dan, štab grupe sa Zagorskom brigadom i bataljonom Zagrebačkog odreda prebacio se ponovno na područje kotara Zlatar, odakle su upućeni ranjenici na Kalnik, a bataljon Zagrebačkog odreda na sektor Žitomira.


Polovicom studenog, u vezi s ofenzivom Crvene armije i nastupanjem jedinica NOVJ kroz Vojvodinu, štab grupe odreda dobio je zadatak od štaba korpusa da sa svim svojim jedinicama razvije što veću aktivnost, a posebno na prometnicama koje iz Zagreba vode u Varaždin i Rogašku Slatinu.

U cilju izvršenja ovog zadatka, štab grupe naređuje 18. studenog 1944. godine svim svojim jedinicama da uništavaju komunikacije, ruše mostove i propuste i postavljaju zasjede. Svakom odredu i brigadi bilo je točno određeno na kojoj će komunikaciji i od kojeg do kojeg mjesta razvijati svoju aktivnost. Prvu akciju uništavanja komunikacija počele su 21. studenog istovremeno sve jedinice. Akcija je u potpunosti izvršena.

Za vrijeme rušenja komunikacija, štab grupe nalazio se na sektoru Slatina, Preseka, Zaistovec. Tom prilikom preko 300 boraca Zagorske brigade položilo je u Slatini zakletvu.

U toku studenog Zagorski partizanski odred, pored rušenja komunikacija, likvidirao je neprijateljske posade u Luki, Pušci i Humu na Sutli.

Bataljon Kalničkog odreda, koji je bio upućen u Međimurje, vratio se na Kalnik. Za vrijeme svoga zadržavanja razoružao je dvije žandarmerijske stanice.

S obzirom na razvoj situacije na frontu, ustaše polovicom studenog sa dijelovima 1. ustaške divizije zaposjedaju Vrbovec, Gradec i Križevce. Na području Zagorja ustaški režim pojačava postojeća uporišta koja su imala zadatak da osiguraju povlačenje njemačkih kolona u Sloveniju. Pored toga Nijemci su počeli kopati antitenkovske rovove uzduž granice Slovenije i NDH.

Partizani vode uspješne akcije i na području Stubice.

U studenom 1944. jedna četa Zagrebačkog odreda postavila je zasjedu na cesti Stubica—Zagreb kod sela Ivanca, blizu Podsuseda. Naišla su 3 kamiona ustaša iz pravca Donja Stubica. Neprijatelj je razbijen, kamioni zaplijenjeni, a ustaše su pobjegli u pravcu Zaprešića.

U prosincu 1944. kod Krušljevog sela jedan vod Zagrebačkog odreda sačekao je u zasjedi kolonu neprijatelja i tom prilikom ubijen je jedan njemački general, a domobranski general je ranjen.

Prva zagorska brigada, nakon borbi na području zlatarskog kotara, definitivno se povukla iz Hrvatskog zagorja.

Na teritoriju Zagorja je od tada do oslobođenja ostao sam Zagorski partizanski odred koji se sastojao od dva bataljona.

Nastali su tada pa nadalje naročito teški uvjeti za djelovanje i opstanak odreda na ovom teritoriju. Neprijatelj je iz dana u dan sve više ojačavao svoja uporišta i stvarao nova, dovlačeći znatne snage s ostalih područja Hrvatske i pripremajući teren za prihvat i osiguranje povlačenja neprijateljskih snaga kroz Hrvatsko zagorje u završnim operacijama.

Sve ovo uvjetovalo je da Zagorski partizanski odred nije mogao dalje jačati i formirati nove jedinice, iako su postojale znatne rezerve za mobilizaciju. Zato je odred novomobilizirane od tada u grupama otpremao za popunu ostalih operativnih jedinica. Osim toga, neprijatelj je, preuzimajući sve više kontrolu nad teritorijem Zagorja, pojačavao teror nad civilnim stanovništvom hapšenjima i pljačkom, posebno nad partizanskim porodicama, što je jedinice odreda još više opterećivalo i činilo manje efikasnim za borbu, jer je trebalo štititi narod koji je u velikim grupama sa čitavim porodicama bježao pred terorom neprijatelja.

No, bez obzira na ove novonastale okolnosti i teškoće, odred je do mjeseca ožujka 1945. godine izveo još nekoliko vrlo smjelih i uspjelih akcija protiv neprijatelja. U ožujku 1945. njegove snage su u sasvim novim i otežanim uvjetima reorganizirane, smanjile su svoje jedinice te svele svoje akcije na pretežno obavještajnu i izviđačku djelatnost.

Do konca listopada 1944. snage Odreda bile su stalno u pokretu, postavljajući zasjede i uništavajući komunikacije. Neprijatelj je pojačavao svoja postojeća uporišta i organizirao neka nova.

10. XI Prvi bataljon ponovo napada neprijateljsko uporište Pušća Bistra, koje je taj bataljon likvidirao pred nepuna dva mjeseca. Uporište je sada držala jedna satnija domobrana. Munjevitim napadom snaga bataljona uporište je poslije kratke borbe likvidirano. Ubijeno je 6, a zarobljeno 47 domobrana, dok su ostali uspjeli pobjeći. Tom je prilikom zaplijenjeno 100 pušaka, 6.000 komada municije, 6 telefona, jedna telefonska centrala i raznog drugog ratnog materijala. Bataljon se po završenoj akciji povukao u pravcu sela Pluske bez gubitaka.

Poslije ove akcije I bataljon ostaje na sektoru kotara Klanjec, a štab odreda sa II bataljonom nalazio se na području kotara Pregrada.

Istovremeno pripremao se napad na neprijateljska uporišta Luka i Hum na
Sutli.

Luku je držalo 130 ustaša, a Hum na Sutli 50 ustaša i 50 pripadnika takozvane
ustaške milicije.

Napad je, posto su prikupljeni točni podaci o položaju neprijatelja, na oba uporišta izveden istog dana 17. XI 1944. godine, i kao po dogovoru, u isti sat.

Neprijateljsko uporište Luka napadao je Prvi bataljon. Neprijatelj je pružao jak otpor, očekujući intervenciju iz okolnih garnizona. Pritisak bataljona bio je jak. Neki su se dijelovi već domogli neprijateljskih položaja, a vanjske intervencije još nije bilo. To je unijelo paniku u neprijateljske redove pa se neprijatelj počeo izvlačiti, bježeći u pravcu rijeke Krapine, jer su ostali izlazi bili zatvoreni. Nakon toga uporište je bilo likvidirano. Za čitavo vrijeme napada, na obližnjem brijegu, svirala je odredska glazba koja je još više pridonijela panici neprijatelja.
Neprijateljsko uporište Hum na Sutli napadao je II bataljon. Naročito žestok otpor pružali su ustaše, dok su se pripadnici ustaške milicije, koji su već uviđali da su prevareni ulaskom u te formacije pod utjecajem propagande neprijatelja, brzo raspršili. Uporište je ubrzo razbijeno i likvidirano.

Poslije ovih akcija štab Odreda dolazi sa oba bataljona na područje sela Dubrovčan—Mrzlo Polje, gdje se jedinice nekoliko dana sređuju, odmaraju i pripremaju za nove zadatke.

Zagorski partizanski odred u stvari je čitavo vrijeme zadavao neprijatelju jake udarce uništavanjem komunikacija koje su za njega na ovoj teritoriji bile žile
kucavice.

Međutim, u ovo vrijeme dolazi do sve masovnijeg i organiziranijeg terora nad simpatizerima NOP-a, a posebno nad porodicama aktivnih učesnika NOB-a.

Neprijatelj spoznaje da mu otkucavaju posljednji sati i sve više bjesni, a ugroženi narod počeo je bježati pred njegovom krvavom osvetničkom rukom, tražeći zaštitu kod jedinica Odreda. Sve veći broj odbjeglih, koje su naše jedinice morale da zaštite još je više opterećivao snage Odreda, koje nisu mogle biti dovoljno efikasne u borbi s neprijateljem.

U takvoj situaciji Štab Odreda, s oba bataljona, nalazio se potkraj studenog na sektoru gornjeg i donjeg Jesenja. Istovremeno i Okružni komitet KPH Krapina smjestio se u neposrednoj blizini Štaba Odreda u selu Lužan. Veći dio porodica učesnika NOB-a, bježeći od hapšenja i zlostavljanja, našao je sklonište kod okružnog komiteta i Štaba Zagorskog partizanskog odreda. Pošto je ovih izbjeglica bilo preko 500, jedinice Odreda bile su vrlo neefikasne u pogledu prihvaćanja borbe u slučaju neprijateljskog napada koji se mogao pojaviti svakog časa.

Poslije konsultacije Štaba Odreda i Okružnog komiteta donijeta je odluka da se izbjegle porodice pod zaštitom snaga odreda prebaci na slobodni teritorij u Moslavini, s tim da ih Odred sa svojim snagama osigurava do kalničkog područja gdje će daljnju brigu preuzeti snage I zagorske brigade i 32. divizije koje su se tada nalazile na sektoru sela: Preseke, Kolarca, Slatine i Vrbovca.

Poslije nekoliko dana, nakon borbe u Đurmancu, štab Odreda se sa prvim bataljonom prebacuje na sektor donjeg Zagorja, na područje kotara Klanjec i Pregrada, dok je drugi omladinski bataljon otpratio ranjene drugove do Kalnika, gdje ih je predao na daljnje osiguranje jedinicama Kalničkog odreda.

Do osobito teških borbi došlo je 27—28. prosinca kod Tri Kralja i blizu Tuheljskih Toplica. U tim borbama nanesen je velik udarac neprijatelju. U borbi je teško ranjen komandant Prvog bataljona Zagorskog NOP odreda Josip Jutriša Janko, koji je uskoro zatim umro.

Za vrijeme Drugog svjetskog rata, a naročito u trećoj i četvrtoj godini ratovanja, pripadnici NOP-a pružili su spasonosnu pomoć pilotima zapadnih saveznika, bilo onda kad su se morali prisilno spustiti bilo onda kad su bježali iz njemačkih logora. O jednom događaju na području Ivanca Josip Brezni u dnevniku piše:

»Iz daljine se čulo brujanje avionskih motora. Visoko prema sjeverozapadu ugledali smo formaciju bombardera, koji su se polako, kao kakve sitne mrlje, kretali prema jugoistoku. Bili su to avioni posebna izgleda sa dva trupa i srebreno-sjajne boje. Bilo ih je mnogo u prvom jatu. Među nama zavladalo je veselje. Čuli su se povici: ,saveznici, saveznici, saveznici!'«
Reče Adam: »Vražji su ti Englezi, vraćaju se iz oranja Hitlerove zemlje.«

Druga grupa malobrojnih i sitnih aviona, naglo se približavala prvoj. Najprije ju je nadvisila, a zatim naše veselje prekinula dugim mitraljeskim rafalima. Pogođen je prvi, a zatim i drugi dvotrupac. Prvi je zaokrenuo prema Jesenju, a drugi prema Lepoglavi. Na avionima se najprije pojavio dim sa vatrom, a zatim blagi zaokret aviona i skok prvog, pa skok drugog pilota.

Naređenje je palo za tren: »Prvi avion pao je na naš teritorij, a drugi trebamo zauzeti!« Zbog neposredne blizine ustaških bunkera svi borci su se kretali u streljačkom stroju. Prvi padobranac pao je neposredno uz ustaški bunker u Lepoglavi. On je odmah savladan od ustaša. Ustaše su odmah krenule u potragu za drugim, koji je pao između Lepoglave i Bednje. Dok su se s jedne strane približavali partizani, s druge strane ustaše, članovi Antifašističkog fronta Bednje bili su najbrži.

Profesor Ladislav Žimbrek i povratnik iz Amerike Dretar sa ženama iz tih sela stigli su do padobranca, informirali ga o situaciji i uzeli kurs prema partizanima.

Nakon povratka u mjesto Cerje veselju među partizanima nije bilo kraja. Čestitke su primili braća Josip i Janko Gorup, Josip Brezni, Adam Strmečki i drugi, a naročite pohvale izrečene su članovima Mjesnog odbora Antifašističkog fronta Bednja.

U dnevniku poručnika Dragutina Glumpaka i organizacionog sekretara Kotarskog komiteta KPH-a Ivanec od 27. prosinca 1944. godine zapisano je: »Održan je sastanak KK KPH Ivanec na kojem je između ostalog riješen raspored članova komiteta, da uz malobrojne oružane rezerve, pruže vojnu pomoć i zaštitu savezničkim pilotima, koji su se zadnjih dana prisilno morali spustiti na ovaj teritorij. Među pilotima tu se našao Charles Payne oficir iz Australije, Sidney Furness oficir iz Australije, Cecil Franklin oficir iz Australije, Charles Cleves oficir iz Engleske, Peter Amis oficir iz SAD, Donald Tisdale oficir iz SAD i George Barker podoficir iz SAD. Svi su oni prebačeni na oslobođeni teritorij, odakle će biti vraćeni u saveznu zrakoplovnu bazu.«

Oj, Sutjesko, vodo ledna

Oj, Sutjesko, vodo ledna,
čija vojska nepobjedna
vale tvoje jutros pređe
na njemačke bojne međe?
To Savina bojna sila
fašistima lomi krila.
U gori se jele dive
ko su one munje žive
što njemačke gone psine,
i zasjede lome njine?
Ono su ti ljute zmije —
borci Treće divizije!
Eno Sava borce zove,
partizane, sokolove:
— Napr'jed, braćo partizani, -
moji borci odabrani!

Zaciktaše puške tanke,
osvetnice partizanske,
krv se proli po poljani
i prođoše partizani!

Prva proleterska udarna brigada

Formirana je 21. prosinca 1941. u Rudom. Odluku o formiranju brigade donio je CK KPJ, a formirao je Vrhovni komandant NOPOJ Josip Broz Tito.

Na dan formiranja imala je šest bataljona (dva iz Crne Gore i četiri iz Srbije) i prištapske dijelove jačine 1.199 boraca. Prvi komandant brigade bio je Koča Popović narodni heroj a politički komesar Filip Kljajić Fića narodni heroj. Prva borba ove brigade, kod sela Gaočića i Mioča, 22. prosinca 1941, slavila se kao Dan JNA. Da bi pomogla stabiliziranju ustanka u istočnoj Bosni, koji je došao u ozbiljnu krizu, krajem prosinca, zajedno s Vrhovnim štabom, prešla je u te krajeve. Njen dolazak značio je mnogo za NOP u ovoj oblasti. Dvadesetak dana je uspješno djelovala. U II neprijateljskoj ofanzivi (17 — 23. 1. 1942.) vodila je više borbi: na Pjenavcu (gdje su poginuli Čiča Romanijski i Milan Ilić Čiča s još 57 drugova iz 1. proleterske i nekoliko boraca iz Romanijskog NOPO), zatim kod Rogatice, Vareša, Han-Pijeska i Bijelih Voda. Glavnina brigade izvela je Igmanski marš. Posle završetka ofanzive, ponovo poduzima značajne poduhvate u istočnoj Bosni — učestvuje u oslobođenju njene znatne teritorije, stvaranju jedinica Dobrovoljačke vojske i stabiliziranju NOP.

U III neprijateljskoj ofanzivi imala je istaknutu ulogu zajedno s 2. proleterskom brigadom. Njene snage su djelovale u istočnoj Bosni, Crnoj Gori, Hercegovini i u teškim borbama (Polja Kolašinska, Durmitor, Hercegovina) znatno pomogla uspješno povlačenje partizanskih snaga u rajon Tromeđe. U sastavu Udarne grupe proleterskih brigada 24. juna pošla je u pohod u Bosansku krajinu. U pohodu je učestvovala u borbi na pruzi Sarajevo — Mostar i rušenju ove saobraćajnice, oslobođenju Konjica (8. VII), zatim u borbama oko Bugojna, Duvna i Šujice, za oslobođenje Livna i u drugim poduhvatima. Posle toga, do ulaska u sastav 1. proleterske divizije (1. XI 1942), vodila je više borbi u nadiranju prema Imotskom i oslobodila nekoliko mjesta. Sedmog oktobra učestvovala je u oslobođenju Ključa, do kraja oktobra angažirana je u borbama sa četnicima i talijanskim snagama oko Bosanskog Grahova. Sedam dana po ulasku u sastav divizije, u Bosanskom Petrovcu od Vrhovnog komandanta NOV i POJ druga Tita dobila je proletersku zastavu. U skladu s planom Vrhovnog komandanta o prodoru snaga NOVJ u centralnu Bosnu, u novembru i prosincu 1942. i januaru 1943. godine izvela je više poduhvata u dolini Vrbasa i centralnoj Bosni: 19/20. novembra uništila je jako neprijateljsko uporište Sitnicu; 25/26. novembra učestvovala u oslobođenju Jajca; u prosincu je oslobodila Skender-Vakuf i Kotor-Varoš i područje Jošavke; u januaru dijelom snaga učestvuje u oslobođenju Teslica; potom je oslobodila Prnjavor (15/16. I). Uspjesi kod Teslica i Prnjavora bili su veliki: ubijeno je i ranjeno nekoliko stotina, a zarobljeno blizu 2.000 neprijateljskih vojnika i zaplijenjen veliki ratni materijal. U IV neprijateljskoj ofanzivi, u šestodnevnom maršu, prebacila se sa sektora Banje Luke, preko Šipraga, Bojske, Gornjeg Vakufa, na željezničku prugu Sarajevo— Mostar, pa 17/18. februara likvidirala posade neprijatelja na odsjeku Raštelica—Brđani i posle toga vodila teške borbe na Ivan-sedlu i Bradini i dijelom snaga učestvovala u napadu na Konjic. Učestvovala je u poznatom protuudaru NOVJ kod Gornjeg Vakufa (3—5. marta), a potom zatvarala pravac Gornji Vakuf— Prozor.

Posle forsiranja Neretve u nastupanju divizija Glavne operativne grupe (GOG) na istok, brigada prva nastupa općim pravcem: Glavatičevo, rajon Kalinovika, Ustikolina, Od 15 do 17. marta razbila je četnike kod Glavatičeva i na Lipeta planini, a 22/23. marta vodila je teške borbe sa četnicima kod Kalinovika. U ovim borbama četnici su pretrpjeli nekoliko teških poraza, a brigada je pohvaljena od Vrhovnog komandanta. Krajem marta izbila je na Drinu kod Ustikoline. Prvo je pokušala da reku forsira iz pokreta, a pošto nije uspela, posle priprema, forsiranje je izvršila 8/9. aprila 1943. godine. Vodila je žestoke borbe za
Kapak i Krčino brdo. U boju kod Ifsara (10. i 10/11. aprila) učestvovala je u razbijanju znatnih dijelova talijanske divizije „Taurinenze". Ovim borbama omogućen je prodor Glavne operativne grupe VŠ preko Drine u Sandžak. Krajem aprila vodila je žestoke borbe kod Goražda sa 369. Njemačkom divizijom. Po izbijanju na Lim na komunikaciji Bijelo Polje
— Brodarevo uništila je jednu i talijansku auto-kolonu. U bici na Sutjesci prvih dana vodi borbe sa Njemačkom 1. brdskom divizijom na sektoru Bijelo Polje, Mojkovac, Šahovići. Sa ovog sektora hitno je prebačena na sektor Čelebića, radi zaštite bolnice i zatvaranja pravca Foča — Čelebić.

Posle sedamdesetosatovnog marša, 21. maja kod Čelebića je iz pokreta napala i razbila 13. domobransku pukovniju. Od tada do 24. maja na ovom sektor C, zajedno sa drugim jedinicama, vodila je ogorčene borbe. Učestvovala je 24. i 25. maja, u neuspjelom pokušaju proboja jugoistočno od Foče. Do početka juna vodila je borbe kod Zlatnog bora, Uzlupa i Vučeva. Njena je velika zasluga što su obranjeni ranjenici, što je omogućena njihova evakuacija na lijevu obalu Tare i od branjen prijelaz kod Uzlupa. Do 6. juna vodila je borbe u dolini Sutjeske: Borovno, Popov Most. Osmog juna izbila je na Zelengoru (Lučke i Vrbničke klibe). Desetog juna jurišem na Balinovcu brigada je probila neprijateljski obruč na Zelengori, a dva dana kasnije novi obruč na komunikaciji Kalinovik—Foča. U protuofenzivi GOG u istočnoj Bosni u julu i kolovozu vodi više borbi (Vlasenica, Drinjača, Zvornik) i na pruzi Sarajevo—Zenica. U septembru djeluje u Dalmaciji, a u oktobru i novembru na širem prostoru Travnika. U zimu 1943/44. i proljeće 1944. djeluje oko Jajca, Mrkonjića i Gerzova. U drvarskoj operaciji vodi žestoke borbe na pravcu Mrkonjić-Grad—Mlinište i Mlinište—Glamoč. Iz zapadne Bosne kreće za Sandžak, a na tom putu vodila je borbe na planinama Vranići, Zecu, Bitovnji i kod Trnova. U kolovozu učestvuje u borbama u Sandžaku. Dvadeset trećeg kolovoza počeo je njen prodor u Srbiju.

Vodila je teške borbe s Bugarima na Palisadu, s jakim četničkim snagama na Jelovoj gori, kod Karana, Kosjerića i Varde, za oslobođenje Bajine Bašte i Valjeva (septembra) i Uba (oktobra). U Beogradskoj operaciji istakla se u mnogim borbama. Od prosinca 1944. do 12. aprila 1945. djeluje na Sremskom frontu. Učestvuje u proboju Sremskog fronta 12. aprila, a od tada do 9. maja u više poduhvata u Sr em u, Slavoniji, sve do Zagreba. Posljednju borbu vodila je za oslobođenje Zagreba, u koji ulazi 9. maja 1945. godine.

Stvaranje 1. proleterske označava novu fazu u razvoju naše armije. Njenim formiranjem označen je i početak intenzivnije borbe protiv svih oblika kolaboracije i izdaje, čvršće povezivanje najbrojnijeg dijela naroda na revolucionarnoj liniji. Na svom ratnom putu prešla je više od 20.000 kilometara. U njenim borbama borilo se više od 20.000 ljudi iz cijele Jugoslavije. U njenom sastavu izvjesno vrijeme je bio u talijanski bataljon „Garibaldi". Imala je više od 7.500 poginulih, ranjenih i nestalih, a izbacila je iz stroja više hiljada neprijatelja. Dala je više od 3.000 rukovodilaca i 83 narodna heroja.

Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je Ordenom narodnog heroja.

Ranije je odlikovana Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvijezde, Ordenom bratstva i jedinstva i Ordenom za hrabrost.

Dodatak :
U prvoj borbi ,22./23. decembra 1941, brigada je zarobila 124 Italijana iz alpinske divizije "Pusteria", sto je vjerovatno grofa Ciana ponukalo da u svoj dnevnik (6.1.1942) pribiljezi da je primjetna pojava da se cijele jedinice daju zarobiti uz "simbolican otpor".

Boj na Ifsaru je, prema njemackom istoricaru K. Schmideru, "za tri bataljona divizije Taurinense zavrsio sa osjetnim gubicima i povlacenjem ka Pljevljima." Jugoslovenski izvori najcesce pominju 3. alpinski puk, a Dedijer cak i zarobljenu pukovsku zastavu.

Koca Popovic nije bio u Rudom kada se formirala brigada, pa cak se nije znalo ni da li je ziv.On je u Sehovicima primio pismo od VS o naimenovanju, pa se smjesta zaputio ka brigadi, koju je i nasao 28. decembra. Zvanicno je postavljen za komandanta naredjenjem VS sa kraja decembra.

Izvori:
Klaus Schmider,"Partisanenkrieg in Jugoslawien",Hamburg,2002;
Koca Popovic,"Beleske uz ratovanje,Beograd,1988.

Druga Proleterska udarna brigada

Formirana je, naredbom Vrhovnog štaba, 1. marta 1942, u Čajniču, od Užičkog, Čačanskog i 2. šumadijskog NOP odreda. Na dan formiranja imala je četiri bataljona — oko 1.000 boraca. Prvi komandant brigade bio je Ratko Sofijanić, narodni heroj, politički komesar Milinko Kušić, narodni heroj, a partijski rukovodilac i zamjenik komesara Spasenija Cana Babović, narodni heroj. Do formiranja 2. proleterske divizije — 1. XI 1942 — bila je pod neposrednom komandom Vrhovnog štaba. U martu i prvoj polovini aprila djelovala je u istočnoj Bosni. Zauzela je četničko uporište Borike, oslobodila Vlasenicu, Bratunac, Milice, Srebrenicu i Drinjaču; potom je vodila borbe na Romaniji i učestvovala u napadima na ustaška uporišta u Rogatici i Han-Pijesku. U drugoj polovini aprila dijelom snaga učestvuje u napadu na ustaško uporište Borac (Hercegovina). U borbama koje su poznate kao III neprijateljska ofanziva imala je veoma teške zadatke, najprije je vodila borbe oko Čajniča, Goražda, Foče, na sektoru Pljevlja, a u prvoj polovini juna vodila je ogorčene borbe sa četnicima na Durmitoru i na Gatu (kod Gacka). Sve te borbe imale su vidan značaj za prikupljanje snaga u rajonu tromeđe Crne Gore, Bosne i Hercegovine.

U sastavu Udarne grupe brigada, pod neposrednom komandom Vrhovnog komandanta, 24. juna počela je pohod u zapadnu Bosnu. Vodila je borbe oko Kalinovika. učestvovala u rušenju željezničke pruge Sarajevo-Mostar, u zauzimanju Tarčina i Pazarića, zatim u borbama na sektoru Travnika, Donjeg Vakufa i Bugojna. Od kraja jula do polovine oktobra 1942. vodila je veliki broj teških borbi. Zajedno sa 4. proleterskom, 10. hercegovačkom i 1. krajiškom učestvovala je u napadu na Kupres. Učestvovala je u oslobođenju Jajca (25. IX)... Sedamnaestog oktobra u Drvaru, od Vrhovnog komandanta NOP i NOVJ Josipa Broza Tita primila je proletersku zastavu. Od tada do početka bitke na Neretvi djelovala je oko Bosanskog Grahova, Livna, Kupresa, Duvna, u Kninskoj krajini. Izvela je protuudar protiv talijanske divizije „Sasari" i četnika 26—28. X, i čišćenje Kninske krajine od četnika i ustaša. Vodila je borbe za Livno (5—15. XII), izvršila napad na Kupres (decembra). Krajem januara vodila je žestoke borbe kod Knina i Strmice. Od tada do forsiranja Neretve vodila je borbe za Imotski i Posušje (9. i 10.11 1943), prodrla u dolinu Neretve, zauzela Drežnicu i Grabovo 16/17. II, gdje se istakla i razbila bataljon divizije „Murđe". Zajedno s još osam brigada, učestvovala je u protuudaru kod Gornjeg Vakufa, i naročito se istakla (razbila bataljon 717. Njemačke divizije). Tim uspjesima spašeni su ranjenici i olakšan je položaj NOVJ na Neretvi. U ofanzivnim poduhvatima Glavne operativne grupe s Neretve, brigada je vodila teške borbe s četnicima kod Krsca, na Prenju, kod Bijele, Boračkog jezera, Glavatičeva, Obija i Kalinovika. Tu su bili izuzetno teški porazi četnika. U aprilu je učestvovala u borbama na Drini. Njena dva bataljona zajedno sa 4. i 5. proleterskom učestvovala su u boju na Javorku (Nikšić) 1. i 2. maja 1943, kada su razbijene talijanske i četničke snage jačine nekoliko bataljona. Za vrijeme bitke na Sutjesci, pored ostalog, učestvovala je (24. i 25. maja) u pokušaju proboja jugoistočno od Foče, a od tada pa do 10. juna vodila je teške borbe na Vučevu, za Košur, kod Suhe, na Barama i Košuti. Njen uspeh na Vučevu i Košuti spada u najznačajnije borbe u ovoj bici, Veoma je značajno i učešće brigade u proširenju proboja njemačkog obruča na Zelengori (11. juna), kao i u proboju drugog obruča na komunikaciji Kalinovik—Foča.

S ove komunikacije borbom se probila na sever, oslobodila je Olovo, 24/25. juna, a dva dana kasnije učestvovala je u oslobođenju Kladnja. Od tada do početka septembra djeluje oko Tuzle i na planini Ozrenu. Učestvuje u razbijanju jakih četničkih i drugih snaga, S ove teritorije prešla je u rajon Foče, pa u Sandžak. Oslobodila je Foču (3/4. IX), Pljevlja (22.IX), Prijepolje; pa je učestvovala u oslobođenju Bijelog Polja, Berana i Kolašina. Oslobodila je Priboj i prešla u Srbiju. Mjesec dana vodila je borbe na Zlati boru i drugim mjestima. Kod Prijepolja je, 4. decembra, u žestokoj iznenadnoj borbi pretrpjela velike gubitke. Ponovo je prešla u Srbiju, i u decembru 1943. i januaru 1944. vodila je više borbi na Zlatiboru, za Ivanjicu, kod Arilja, u rajonu Priboja i drugih mjesta. Morala se povući. Sredinom marta, u sastavu Udarne grupe divizija ponovo prodire u Srbiju. Od tada do 21. maja vodila je gotovo neprekidne borbe u zapadnoj Srbiji i Sandžaku (Rudo, Zlatibor, Ivanjica, Kaona, Povlen). U sudarima s nesrazmjerno jačini snagama bila je prinuđena da se povuče u Crnu Goru. U junu i julu vodila je borbe na sektoru Andrijevice. Pored ostalog, učestvovala je u Andrijevičkoj operaciji. U prodoru Operativne grupe divizija iz Crne Gore u Srbiju učestvovala u borbama na Pešterskoj visoravni i na Ibru. U kolovozu djeluje na Kopaoniku, u Župi, Rasini, i oko Kuršumlije. naročito se ističe u razbijanju četnika. U septembru učestvuje u borbama na Ibru, kod Požege i Gornjeg Milanovca. Učestvovala je u Beogradskoj operaciji, i naročito se istakla. Od tada do kraja decembra djelovala je na Sremskom frontu. U februaru i martu 1945. učestvovala je u borbama na Drini (Banja Koviljača i Loznica). U aprilu je učestvovala u oslobođenju djela istočne Bosne (Bijeljina. Brčko, Šamac), zatim u borbama u Slavoniji, pa na Majevici.

Druga proleterska je prešla oko 24.000 kilometara. U njenim redovima borilo se oko 15.000 ljudi. Izbacila je iz stroja 62.000 neprijateljskih vojnika. Više puta je popunjavana borcima iz drugih republika. Dala je veliki broj rukovodećih kadrova za druge jedinice, (naročito u Srbiji) i za narodnu vlast, kao i 48 narodnih heroja. Među njima je i Petar Leković, prvi narodni heroj Jugoslavije. Zajedno s 1. proleterskom, imala je veliku ulogu u stvaranju operativnih jedinica naših oružanih snaga. Veoma je doprinijela jačanju bratstva i jedinstva.

Povodom petnaestogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1958. godine, odlikovana je Ordenom narodnog heroja. Zatim je odlikovana Ordenom partizanske zvijezde, Ordenom bratstva i jedinstva, Ordenom narodnog oslobođenja, i Ordenom za hrabrost.

Operacija SCHWARZ
Bitka na Sutjesci - (Peta Neprijateljska Ofenziva)

[You must be registered and logged in to see this image.]


U planovima Sila osovine za 1943 zamišljeno je da se u operaciji WEISS I-III (Četvrta neprijateljska ofenziva - Bitka na Neretvi) eliminira NOVJ nakon čega bi slijedila operacija SCHWARZ čiji je prvobitni cilj bio razoružavanje Četnika u talijanskoj okupacijskoj zoni koji su svi bili legalizirani u Dobrovoljačku anti-komunističku miliciju (Milizia Volontaria Anti-Comunista - MVAC). Plan je ubrzo morao biti drastično izmijenjen jer su za vrijeme WIESS II partizani praktično uništili većinu četnika i probili se u istočnu Hercegovinu i Crnu Goru, zadnja faza WIESS III je otkazana a SCHWARZ je prepravljen kako bi eliminirao partizane prije očekivanog Savezničkog iskrcavanja na Balkanu. Dio preostalih Četnika je razoružan za vrijeme operacije SCHWARZ, ali oni nisu pružili apsolutno nikakav otpor a neke su Nijemci čak uzeli kao vodiče.

Operacija SCHWARZ je bila najveća operacija do tada i ujedno posljednja operacija takvih razmjera, a sa 117,300 vojnika19,700 boraca Glavne operativne grupe NOVJ ujedno je bila i najbliže što su Nijemci došli u pokušajima eliminacije partizana i osiguranja svojih komunikacija i pozadine u slučaju iskrcavanja Saveznika. protiv samo
Operacije u Sandžaku i Crnoj Gori prije ofenzive

Ofenziva
Jačanje okruženja - operacije od 15. do 20. svibnja:
15. svibanj
16. svibanj
17. svibanj
18. svibanj
19. svibanj
20. svibanj
Prvi pokušaj proboja - operacije od 21 do 26. svibnja
Drugi pokušaj proboja - operacije od 27. svibnja do 4. lipnja
Proboj na Sutjesci - operacije od 5. do 9. lipnja
Proboj sa Zelengore - operacije od 10. do 16. lipnja
Protuofenziva u Istočnu Bosnu
14. svibnja 1943 - početak ofenzive.

Neprljatelj poduzima novu ofenzivu poslije Spornenute zimske operacije (Bitka za ranjenike - Neretva ) nisu polucile one rezultate kojima su se neprijateljske snage nadale. Naprotiv, jedinice NOVJ izvrsile su prodor u Hercegovinu, Crnu Goru i Sandzak, priblizavajuci se Srbiji. Neprijatelj je bio primoran da nastavi ofenzivu. Plan Nijemaca bio je jasan. Trebalo je uz veliku brojcanu premoc u vojsci i naoruzanju opkoliti grupu divizija NOVJ zajedno s Vrhovnim stabom i najvisim rukovodstvom NOP-a na prostoru Sandzaka i Crne Gore i ondje ih zauvijek unistiti. Nova velika ofenziva pocela je sredinom svibnja, a u njoj su neprijateljske snage brojile oko 120 tisuca vojnika nasuprot 20 tisuca boraca NOVJ. Partizanske snage bile su osim toga veoma iscrpljene i oslabljene zbog stalnih danonocnih borbi koje su do tada vodile protiv neprijatelja. Trebalo je i dalje voditi punu brigu o ranjenicima. Napadajuci s nekoliko strana na slobodni teritorij Sandzaka i Crne Gore, neprijatelj je sve vise stezao obruc oko partizanskih snaga. U tome su mu osobito pomagali zrakoplovstvo i jako topnistvo.


STEZANJE OBRUČA OPERACIJE OD 15 DO 20 Svibnja 1943

15 svibnja 1943

Nijemci su išli za tim da iznenade ne samo Partizane nego i Talijane i četnike, da se posljednji ne bi mogli skloniti u krajeve pod talijanskom kontrolom. Ofenziva je doista potpuno iznenadila Talijane i četnike. Nijemci su prve pozvali da uzmu učešća u njoj, ali su oni, prema njemačkim podacima, za prvi mah odbili svaku suradnju dok ne dobiju naređenja. Guverner Crne Gore nije odmah odgovorio na poziv da pošalje svoje predstavnike u njemački štab. Tek je 22. svibnja dobio ovlaštenje od Musolinija da surađuje sa Nijemcima. Jedino je divizija "Taurinenze" odmah ponudila suradnju, ali ni divizija "Venecija" nije bila sasvim pasivna, dok su trupe Podgoričkog sektora bile već u akciji protiv partizanskih snaga kod Bioča. Zatečeni četnici na pravcima nastupanja njemačkih jedinica predavali su oružje bez otpora, ili su se sklanjali ustranu.

Vrijeme je prvog dana bilo oblačno i kišovito. Uslijed toga, njemačko zrakoplovstvo je izvršila samo jednu izviđačku akciju. Talijansko zrakoplovstvo tuklo je mitraljezima i malim bombama Pipere, gdje su bile u akciji partizanske jedinice, i pratilo je sa podozrenjem njemačke pokrete u oblasti Nevesinja, Kalinovika i Gackog. Radi lakšeg izučavanja, operacije će se razmatrati po danima, a u okviru dana po sektorima i pravcima ukoliko čine operativne cjeline. Otuda će se sektori i pravci označavati prema razvoju operacije.

Sektor Foča, Čajniče, Pljevija

369 divizija: 369. pukovnija (bez 2 bojne) prodrla je preko Miljena u Čajniče gdje je stigala oko 11.30 sati. Izvještaj ove divizije ne spominje partizanski otpor, bilježi samo da se glavnina partizanskih snaga povukla prema jugoistoku. Otpora nije moglo biti, jer se 3. bataljun 6. bosanske brigade već dan ranije povukao južno od Čajniča, a grad bio evakuiran. Druga bojna 369. pukovnije, koji je upućena iz Foče preko Slatine, Krstaca (9 km jugozapadno od Čajniča), Madžara i Krčevina za Čajniče, naišla je na jak otpor i dostigao visove južno od Čajniča. Njemački izvještaj ne kaže gdje se vodila borba, ali prema partizanskim podacima to je bilo na liniji Crni Vrh, Ilisija gdje su se nalazili 1. i 2. bataljun 6. brigade. Pošto su neprijatelju zadali dosta gubitaka, ovi partizanski bataljuni se su povukli na Ponikve. Svojim izviđačkim dijelovima 369. pukovnija je prodrla do linije Trojan (3 km južno od Čajniča), Metaljka.

Za idući dan 369. pukovnija je namjeravala da vrši nasilno izviđanje u pravcu Pljevalja, s obje strane puta. U međuvremenu je 369. divizija nastavila prikupljanje u pravcu Goražda. Ovog dana je Stožer sa 2. četom 369. protuoklopne bojne krenuo iz Doboja za Goražde radi osiguranja puta Goražde, Pljevlja. Njegove zadatke u Doboju preuzela je jedna četa 2. bojne 370. pješačke pukovnije. Prvi bataljun 61. bugarskog puka stigao je u Dobrun. a 3. bataljun u Priboj. Puk je bio u sastavu 369 divizije.

Kada je 14. svibnja 1. bataljun Majevičke brigade potisnut sa Golog Vrha prema Ifsaru, brigada je po naređenju Drinske operativne grupe uputila jedan drugi bataljun iz Kruščice ka Ifsaru. Nema podataka kada je ovaj bataljun krenuo, ali da je pošao prije 2. bojne 369. pukovnije, morao bi se sudariti s njim kod Krstaca. Izgleda da je stvarno išao tragom 2. bojne 369. pukovnije i zadržao se u Krstacu sa zadatkom da hvata vezu sa 1. bataljunom Majevičke brigade i 6 bosanskom brigadom. Bataljun je ostao u Krstacu dan i pol, ali nije došao u vezu ni sa 6. bosanskom ni sa Majevičkim bataljunom.

Koncentričan napad 369. pukovnije je zatekao 6. brigadu u nezgodnom rasporedu. Ugrozio je njena oba boka, pa je brigada morala odstupiti na jugoistok. Izgleda da ju je napad 2. bojne 369. pukovnije dijelom iznenadio. Tako se može objasniti da nije uspela da izvuče streljivo iz Ifsara. Prvi bataljun Majevičke brigade se povukao također, po nekim podacima zajedno sa bataljunima 6. brigade. Kada je 6 brigada odstupila prema Metaljci izgubila je veza sa ostalim dijelovima Drinske operativne grupe.

Na frontu 2 proleterske brigade kod Crnog Vrha i Ravnih Njiva ujutro je bilo manjih borbi.

Saznavši za prodor neprijatelja prema Čajniču, Štab Drinske operativne grupe je naredio da jedna četa 4 bataljuna 2. proleterske krene sa Šćepan Polja u Zavajit, a oko 20 sati je uputio bataljun Majevičke brigade, koji je bio u Potpeći, prema Vikoču i dalje ka Planskom (6 km jugozapadno od Čajniča). Sada su dakle sva tri bataljuna Majevičke brigade angažirana na zasebnim pravcima. Ali je Drinska operativna grupa ovim, donekle, zastrla veliku brešu koja je nastala između 2. proleterske i 6. brigade kada se posljednja povukla ka Ponikvama.

Glavnina 4 bataljuna 2 proleterske je osiguravala most na Tari kod Šćepan Polja, a jedna njena četa je držala položaj na ušću Sutjeske.

Pravac Tranovo, Kalinovik, Foča

118 divizija: u ponoć je Izviđačka bojna krenula iz Trnova za Kalinovik, a u 5 sati je krenula za njim i glavnina. U 10 sati divizija je stigla u Kalinovik i nastavila pokret prema Foči i Ulogu. Grupa Anaker (nazvana po komandantu 738 pješačkog pukovnije) krenula je u isto Vrijeme iz Konjica prema Kalinoviku. Ovog dana je vjerojatno stigla u područja Glavatičeva. Nijemci izjavljuju da su naišli na slab otpor i da su razoružali veliki broj četnika. Dijelovi ove divizije iz područja Foče vršili su izviđanje i došli u sukob sa partizanskim snagama 3 km jugoistočno od Foče.

Ovog dana je 4. lovački zdrug dostigla prostor Trnovo, Leletin Han, Jablanica. Prva bojna upućen je po dijelovima preko Igmana i Bjelašnice za Kalinovik i za Leletin Han. Treća bojna 7. pukovnije zadržana je privremeno u Sarajevu. Četnicima u Kalinoviku naredio je Jevdević da se povuku u Gacko. Planirano čišćenje prostorije Foča, Gacko je tako izostalo.

Sektor Gacko, Nikšić

SS divizija je krenula ovog dana jednom kolonom (Štab divizije, dijelovi u neposrednom sastavu i 13. pukovnija) iz Širokog Brijega preko Mostara za Nevesinje, a drugom (14. pukovnija) iz Ljubuškog preko Čapljine za Stolac. Na pro