Vladimir Ilič Lenjin - Istoriska sudbina učenja Karla Marksa

Vladimir Ilič Lenjin
Istoriska sudbina učenja Karla Marksa



Glavno u Marksovu učenju jeste objašnjenje svetsko-istoriske uloge proletarijata kao stvaraoca socijalističkog društva. Da li je tok događaja u celom svetu potvrdio to učenje, pošto ga je Marks izložio?

Prvi put ga je Marks izneo 1844 godine. „Komunistički manifest“ Marksa i Engelsa, koji je izišao 1848 godine, daje već celovito, sistematsko, sve do danas najbolje izlaganje tog učenja. Svetska istorija od tog vremena deli se jasno na tri glavna perioda: 1) od revolucije 1848 godine do Pariske komune (1871); 2) od Pariske komune do ruske revolucije (1905); 3) od ruske revolucije.

Bacimo pogled na sudbinu Marksova učenja u svakome od tih perioda.


I

U početku prvog perioda Marksovo učenje nipošto ne preovlađuje. Ono je samo jedna od neobično mnogobrojnih frakcija ili struja socijalizma. Preovlađuju pak takvi oblici socijalizma koji su u ocnovi srodni našem narodnjaštvu: neshvatanje materijalističke osnove istoriskog kretanja, neznanje da se izdvoji uloga i značaj svake klase kapitalističkog društva, prikrivanje buržoaske suštine demokratskih preobražaja raznim, tobože cocijalističkim, frazama o „narodu“, „pravednosti“, „pravu“ itd.

Revolucija 1848 godine zadaje smrtni udarac svim tim bučnim, šarenim, drečećim oblicima predmarksovskog socijalizma. Revolucija u svim zemljama pokazuje razne klase društva u akciji. Streljanje radnika koje je izvršila republikanska buržoazija u junskim danima 1848 godine u Parizu konačno određuje socijalističku prirodu samog proletarijata. Liberalna buržoazija boji se sto puta više samostalnosti te klase nego ma koje reakcije. Kukavički liberalizam vuče se pred njom pobaučke. Seljaštvo se zadovoljava ukidanjem ostataka feudalizma i prelazi na stranu reda, tek ponekad se kolebajući između radničke demokratije i buržoaskog liberalizma. Sva učenja o neklasnom socijalizmu i o neklasnoj politici pokazuju se kao čista besmislica.

Pariska komuna (1871) dovršava taj razvitak buržoaskih preobražaja; republika, to jest onaj oblik državnog uređenja u kome se klasni odnosi pojavljuju u najmanje prikrivenom obliku, za svoje učvršćenje ima da zahvali samo herojstvu proletarijata.

U svim ostalim evropokim zemljama zamršeniji i nedovršeniji razvitak dovodi do istog takvog buržoaskog društva kakvo se bilo formiralo. Krajem prvog perioda (1848-1871), perioda bura i revolucija, predmarksovski socijalizam umire. Rađaju se samostalne proleterske partije: prva Internacionala (1864-1872) i nemačka socijal-demokratija.


II

Drugi period (1872-1904) razlikuje se od prvoga „mirnim“ karakterom, otsustvom revolucija. Zapad je s buržoaskim revolucijama svršio. Istok još nije dorastao do njih.

Zapad ulazi u period „mirne“ pripreme za epohu budućih preobražaja. Svuda se formiraju socijalističke partije, proleterske po svojoj osnovi, koje se uče iskorišćavati buržoaski parlamentarizam, stvarati svoju dnevnu štampu, svoje prosvetne ustanove, svoje sindikate, svoje zadruge. Marksovo učenje odnosi potpunu pobedu i ide u širinu. Polako, ali neprestano, napreduje proces odabiranja i prikupljanja snaga proletarijata, pripreme za bitke koje dolaze.

Dijalektika istorije jeste takva, da teoretska pobeda marksizma primorava njegove neprijatelje da se prerušavaju u marksiste. U sebi truli liberalizam pokušava da oživi u obliku socijalističkog oportunizma. Period pripreme snaga za velike bitke oni tumače u smislu odricanja od tih bitaka. Poboljšanje položaja robova za borbu protiv najamnog ropstva oni objašnjavaju u tom smislu da robovi treba da svoja prava na slobodu prodadu za groš. Bojažljivo propovedaju „socijalni mir“ (tj. mir s gospodarima robova), odricanje od klasne borbe itd. Među socijalističkim parlamentarcima, raznim činovnicima radničkog pokreta i „simpatizerskom“ inteligencijom oni imaju vrlo miogo pristalica.


III

Nisu oportunisti stigli ni da se nahvale „socijalnim mirom“ i nepotrebnošću bura pri „demokratiji“, kad se u Aziji otvorio nov izvor najvećih svetskih bura. Posle ruske revolucije sledile su turska, persiska, kineska. Upravo sada živimo u eposi tih bura i njihovog „odraza nazad'“ na Evropu. Ma kakva bila sudbina velike kineske republike, na koju sada oštre zube razne „civilizovane“ hijene, nikakve snage u svetu neće uspostaviti stari feudalizam u Aziji, neće zbrisati s lica zemlje herojski demokratizam narodnih masa u aziskim i poluaziskim zemljama.

Neke ljude, koji nisu zapažali uslove pripreme i razvitka masovne borbe, duga odgađanja odlučne borbe protiv kapitalizma u Evropi dovodila su do očajanja i do anarhizma. Sada vidimo kako je anarhističko očajanje kratkovido i malodušno. Ne očajanje, već bodrost treba crpsti iz činjenica da je Azija sa svojih 800 miliona uvučena u borbu za te iste evropske ideale.

Revolucije u Aziji pokazale su nam onu istu beskarakternost i podlost liberalizma, onaj isti isključivi značaj samostalnosti demokratskih masa, ono isto jasno razgraničenje proletarijata od svake buržoazije. Onaj ko posle iskustva i Evrope i Azije govori o neklasnoj politici i o neklasnom socijalizmu, toga treba prosto staviti u kavez i pokazivati naporedo s kakvim australiskim kengurom.

Posle Azije počela se micati — samo ne na aziski način — i Evropa. „Mirni“ period 1872- 1904 godine zauvek je otišao u nepovrat. Skupoća i jaram trustova izazivaju neviđeno zaoštravanje ekonomske borbe, koja je krenula s mesta čak liberalizmom najviše demoralisane engleske radnike. Pred našim očima sazreva politička kriza čak u „najtvrđoj“ buržoasko-junkerskoj zemlji, Nemačkoj. Besno naoružavanje i politika imperijalizma čine od savremene Evrope takav „socijalni mir“, koji je najviše nalik na bure baruta. A raspadanje svih buržoaskih partija i sazrevanje proletarijata stalno napreduje.

Posle pojave marksizma svaka od triju velikih epoha svetske istorije donosila mu je nove potvrde i nove trijumfe. Ali će još veći trijumf doneti marksizmu, kao učenju proletarijata, istoriska epoha koja dolazi.

Štampano u „Pravdi“. br. ,50, 1 marta 1913 g.
V. I. Lenjin, Dela, 3 izd., sv. XVI, str. 331—333.