KGB proziv Jugoslavije

NAPAD PREKO TIRANE

Albanskim nacionalistima je oduvek bilo jasno da protiv Jugoslavije treba da saradjuju sa svima, pa i sa komunistima iz Moskve. SSSR je, takodje, imao ideju i praksu da "proverava" SFRJ i Josipa Broza tako sto bi preko KGB izazivao krizna stanja u pojedinim delovima Jugoslavije. Formirana kao federacija Jugoslavija je bila slicna SSSR-u i to je bio razlog da na primeru SFRJ zvanicna Moskva moze da izvuce zakljucke za sebe. Drugi razlog je, naravno, bio neprestano slabljenje Beograda, jer se Moskva bojala da ce zarazni primer SFRJ, koja je sa Titom uspela da se priblizi Americi i koja se dovoljno osamostalila, moze da poremeti politicku ravnotezu i raspolozenje unutar Varsavskog pakta i sovjetskog lagera.

Otuda je KGB imao zadatak da "radi" protiv Beograda, koristeci albanske nacionaliste kao svoje saradnike.

Punih sto godina Albanci su, ulizujuci se svim vrstama saveznika, pokusavali da proteraju Srbe sa Kosmeta i sredisnog Balkana. Ta istorijska cinjenica je istovremeno upotrebljavana u raznim politickim opcijama prekrajanja nove drzave Jugoslavije. To se dogodilo i na Kongresu konspirativne sekcije Komunisticke balkanske federacije, koji je bio odrzan 21, 22. i 23. oktobra 1925. godine u Trstu. Kvaterni Maternik, rukovodilac Sekcije za Srbiju, na tom tajnom kongresu govoro je i o problemu Albanije.

Maternik je u prvom redu pomisljao na Kosovo i Metohiju i tamosnje prilike. Opterecene i iskustvima proslosti u srpsko-albanskim odnosima, te prilike su karakterisali, u ono vreme, i zestoki sukobi centralne vlasti s masovnim pobunjenickim akcijama albanskih kacaka, kao i stalne napetosti spoljnopolitickog tipa.

Jos od formiranja Komiteta za narodnu odbranu Kosova, u jesen 1918. u Skadru, ova organizacija dogurala je, recimo, albanskim pobunjenicima na Kosovu i Metohiji oruzje, ubacivala kacacke cete u oblast Rugova i Drenice, uspostavila je i saradnju sa Italijom, kao i sa VMRO. Kominterna je u Kosovskom komitetu videla revolucionarnu snagu ne samo u Albaniji, vec i izvan njenih granica. Vlada u Tirani stajala je iza iredentistickih zahteva Siptara s Kosova i Metohije i neposredno ih podsticala. Vrata svoje vlade otvorila je njihovim predstavnicima, darujuci ih i ministarskim portfeljima koje su uzeli Avni Rustemi, Bajram Curi, Hasan-beg Pristina, Zija Dibra, Hodza Kadriju.

Centralna jugoslovenska vlast odgovarala je na kacacke akcije silom. Posle decembra 1924. godine, posto je prethodno ubijen i najveci kacacki vodja Azem Bejta, ministar policije Ahmed Zogu je zabranio Kosovski komitet i rasterano preostale kacacke vodje.

U emigraciji je tada vec delovala organizacija albanske demokratsko-gradjanske emigracije koju je predvodio Fan Noli. Zvala se Nacionalno-revolucionarni komitet ili Konare. "Odbrana etnickih granica Albanije" bio je osnovni cilj organizacije Konare, koja je, inace, saradjivala i sa Balkanskom komunistickom federacijom.

S obzirom na zakljucke Petog kongresa Kominterne koji su podrzali albanski narod u htenju za nezavisnost unutar Jugoslavije, jasno je zasto se na trscanskom kongresu Konspirativne sekcije Balkanske komunisticke federacije Kvaterni Maternik posebno osvrnuo na ovaj problem. Iz istih razloga i beogradska "sekcija" je, kako je rekao, najvise "polagala na razmirice u pokrajinama".

I pedeset godina kasnije ruski komunisti su prizeljkivali nerede u Srbiji i Jugoslaviji. Kako inicijator tih politickih tenzija trebalo je da budu korisceni albanski nacionalisti. Za tezu o rusilackoj ulozi KGB i GRU na Kosovu dokazi se tesko mogu izvesti, jer je drzava SFRJ zvanicno za to huskanje albanskih separatista okrivila Albaniju i njenu sluzbu Sigurimi, ali ne SSSR i KGB. Sigurno je, medjutim, da je moskovska spijunska aktivnost u Jugoslaviji bila obrnuto srazmerna nivo prijateljskih, politickih i diplomatskih odnosa izmedju Beograda i Moskve, odnosno imedju Tita i sovjetskih lidera. Onoga trenutka kada se Staljin naljutio na Josipa Broza i kada se pohvalio da je dovoljno da mrdne malim prstom pa da Tita ne bude vise, tada je KGB otvoreno krenuo protiv FNRJ i Udbe, koja je i nastala iz njenog sinjela.

U vreme kada su se Josip Broz Tito i Enver Hodza dogovarali oko stvaranja Balkanske federacije i ujedinjavanja naroda u komunistickim zemljama, u Albaniji i na Kosmetu, balisti, nacionalisti i agenti iz Tirane su nastavljali sa svojim etnickim obracunima. Dvanaestog marta 1945. godine Sigurimi je organizovala atentat na Miladina Popovica, tadasnjeg sekretara Oblasnog komiteta KPJ za Kosmet. Njega je u pristinskoj kancelariji ubio Haki Taha, agent Sigurimija, kod koga je prilikom hapsenja nadjena albanska zastava na kojoj je pisalo: "Slobodno Kosovo u zajednici sa Albanijom!"

To je bio znak da siptarski nacionalisti u novoj Jugoslaviji nisu napustili svoju ideju o ujedinjenju svih Albanaca. Ali to je bio i znak da se Staljin predomislio i da mu vise nije stalo do Balkanske federacije, koja bi ojacala Tita.

Mir na Kosmetu vladao je jedva godinu dana. Izbijanjem Rezolucije Informbiroa u leto 1948. godine, te zvanicne politicke svadje izmedju Staljina i Tita, zbog koje se Enver Hodza priklonio Moskvi, a okrenuo ledja Beogradu, otpoceo je diverzantsko-spijunski rat Albanije prema Srbiji i Jugoslaviji. Kao vrli sledbenik Staljinovih metoda, posle izbijanja Rezolucije IB, albanski predsednik Enver Hodza se izvukao ispod "Titovog sinjela" i odlucio da sa SSSR-om i tajnom sluzbom KGB realizuje parolu: "Albanstvo je jedina religija Albanaca".

Tada je "briga" za Siptare u Jugoslaviji postala osnovni spoljnopoliticki cilj zvanicne Tirane i put ka stvaranju uslova za redefinisanjem albanskih granica. I ovog puta nasiljem, koje je organizovala i sprovodila tajna sluzba Sigurimi. A kako je za to Albanija imala saglasnost SSSR, to znaci da je i KGB bio protiv FNRJ.


ALBANSKO SPIJUNIRANJE

U doba IB albanski obavestajni centri i pri odeljenjima unutrasnjih poslova prigranicnih srezova prema Jugoslaviji kao sto su Skadar, Peskopeja i Podgrade, izvodili su manje akcije u dubini nase zemlje. Teziste im je bilo da odrzavaju vezu sa postojecom agenturom i da stvore novu, pretezno od svojih gradjana i emigranata, kako bi u slucaju potrebe bila spremna za ubacivanje na teritoriju SFRJ. Ta subverzivna aktivnost Albanije prema nasoj zemlji od 1948. godine i Rezolucije IB odvijala se neprekidno.

Albansko spijuniranje Jugoslavije moze da se podeli na cetiri perioda: od donosenja Rezolucije 1948. do juna 1954. godine, kada smo bili izlozeni najgrubljim napadima i najdrskijim metodama rada obavestajnih sluzbi; od juna 1954. do 1961. kada je Albanija prekinula odnose sa istocnoevropskim zemljama i prestala sa ubacivanjem teroristickih grupa ali i dalje intenzivno nastavila obavestajni rad; od 1961. do 1968. kada je Albanija izasla iz Varsavskog pakta i pojacala rad iz svojih diplomatsko-konzularnih predstavnistava u inostranstvu; i od 1968. do danas kada Sigurimi sve vise koristi legalne metode za prikupljanje podataka u SFRJ i SRJ, pojacava svoj rad prema nasim radnicima na privremenom radu u inostranstvu, izaziva pogranicne incidente i direktno ubacuje teroristicke grupe na Kosmet.

U tom prvom periodu Albanija i Sigurimi su intenzivno saradjivali sa KGB i sa svoje teritorije izvodili akcije protiv SFRJ uz pomoc Moskve.

Posle Rezolucije IB, dakle u drugoj polovini 1948. godine, albanska obavestajna sluzba pocela je da ubacuje naoruzane grupe i pojedince u nasu zemlju, sa zadatkom da vrbuju i uspostavljaju obavestajne kontakte sa gradjanima albanske narodnosti na Kosovu. Onima koji su prihvatili saradnju, obecan je visok drustveni polozaj u "novoj drzavi" ako budu pomogli da se srusi poredak u Jugoslaviji i da se njeni delovi pripoje "Velikoj Albaniji". Medjutim, te grupe su u to vreme, akcijama nasih organa, uz pomoc postenih, cestitih i jugoslovenski opredeljenih Albanaca, pohvatane.

Te grupe su pripremane u posebnim obavestajnim centrima i posle toga su ubacivane preko granice, gde su se zadrzavale tri-cetiri dana. Bile su opremljene naoruzanjem i municijom, propagandnim i sanitetskim materijalom, hranom za nekoliko dana, novcem i nasom uniformom, koja ime je omogucila lakse prebacivanje i kretanje u nasoj zemlji. Mehmet Sehu, tvorac tajne sluzbe Sigurimi i saradnik KGB je licno ucestvovao u pripremi i ubacivanju agenture i grupa u nasu zemlju. Pored njega, angazovane su i druge vodece licnosti Albanije, medju kojima se istice potpredsednik vlade Tuk Jakova, zatim predsednik prezidijuma Narodne skupstine Albanije, kao i general-major Hadzi Lesi, koji je licno vodio mnoge obavestajne kombinacije i akcije.

Prva ilegalna grupa koju su Sigurimi i KGB instalirali na Kosmetu otkrivena je septembra 1949. godine u lipljanskom kraju. Agente je predvodio Skender Kosova, koji je licno zavrbovao dvadeset Siptara iz Lipljana. Njegova grupa je izrasla u organizaciju od 57 clanova. Kosova nije doziveo da se vrati u Albaniju, jer su ga njegovi dousnici Jasar Zecir i Osman Musli ubili i predali Udbi. Iste godine u leto otkrivena je i unistena i tajna grupa "Baskimi Siptare" u Peci i Djakovici, koju je formirao Kostadin Vasiljac, ibeovac i spijun Tirane zajedno sa agentom Dzevadom Morionom.

Objavljivanje Rezolucije Informaciongo biroa, juna 1948. i kasniji tok dogadjaja imali su nesumnjivo presudan uticaj na ozivljavanje i dalju eskalaciju albanskog nacionalizma i iredentizma. U jednoj analizi Sluzbe drzavne bezbednosti SFRJ je napisano:

"Kontrarevolucionarni dogadjaji na Kosovu i aktivnost albanskih nacionalista i iredentista posledica su dugogodisnje kontinuirane neprijateljske delatnosti, priprema i akcione sprege iredentista iz zemlje i inostranstva, a osnovne pravce i ton, pocev od 1948. godine, davala je Enverova Albanija".

Kako tvrdi Antun Miletic, od 1948. do 1956. Albanija je na Kosmet ubacila 650 spijuna tajne sluzbe Sigurimi. U isto vreme Udba i KOS su otkrili dvadeset ilegalnih siptarskih grupa sa hiljadu saradnika, koji su radili za Sigurimi, ali i za KGB, italijanski SIM, britanski MI6 i americku CIA.

Treci masovni talas regrutovanja agenata Sigurimija jugoslovenskih gradjana izvrsen je krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih u vreme ekonomske migracije Jugoslovena na privremeni rad u drzave Zapadne Evrope, sto se poklapa sa periodom politicke emigracije jednog dela Siptara sa Kosova i Metohije. Procene su SDB SSUP-a iz 1975. da je medju njima je identifikovano, kako pise u izvestaju, preko 100 agenata Sigurimija i KGB. Cetrdesetak ih je, medjutim, upucivano na razne akcije u SFRJ. Spijunske poslove u Becu i Istanbulu su pocetkom osamdesetih koordinirali Rakip Hodza, Veip Proti, Mahmut Hodza i Hamdi Varosi, koji je �pokrivao" Istanbul. Mnogi od njih su bili na vezi sa KGB.


Nastavak u sledecem postu

Nastavak

PRELAZAK U SSSR

Najveci broj ruskih spijuna u Jugoslaviji je i regrutovan posle sukoba Tita i Staljina, Beograda i Moskve 1948. godine na liniji IB. Jedan poprilican broj sovjetskih agenata ubacivan je u Jugoslaviju iz susednih bratskih drzava i bio je regrutovan ili u SSSR-u ili u Madjarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji, pa cak i Italiji. Drugu grupu spijuna KGB cinili su jugoslovenski prebezi, domaci staljinisti koji su emigrirali iz zemlje, ali ih je potom Moskva ilegalno vracala natrag da politicki i obavestajno deluju.

Jedna takva grupa Jugoslovena je, na primer, krenula u Albaniju. Podaci SDB kazu da je to bila poveca grupa od oko 2.500 drzavljana, uglavnom albanske narodnosti, iz koje je, do sredine sedamdesetih, regrutovano 270 spijuna, koji su pored Tirane radili i za Moskvu. Njihove vodje i instruktori su bili pukovnik Skender Backo, Salih Satri, Imer Mekuli, Dzebadin Djuro, Saban Braha, Mustafa Beci, bivsi oficir SDB i Osman Citaku, direktor Zavoda za socijalno osiguranje iz Titove Mitrovice.

Drugu grupu spijuna Moskve predvodio je Mileta Petrovic, koji se u Tirani upoznao sa dvojicom generala Albanske sluzbe bezbednosti i predstavio im "privremeno rukovodstvo" tzv. nove KPJ i njene ciljeve. Ova grupa, u kojoj su bili i generali Dapcevic i Kalafatic, bila je primljena od strane albanskih vlasti. Omoguceno joj je delovanje na propagandno subverzivnom planu. Zvanicno je u Tirani prihvaceno jedno pismo koje je preko Albanske partije rada poslato svim komunistickim partijama u istocnoevropskim zemljama.

Predlozeno im je i da napisu antijugoslovenski pamflet o Golom otoku, na cemu su angazovani svi pripadnici grupe. Napisali su jedan materijal pod naslovom "U zatvorima i koncentracionim logorima Jugoslavije", koji je u nastavcima objavljivan u listu "Zeri i Populit". Ova brosura je zatim prevedena i na ruski jezik i preko diplomatsko konzularnih predstavnistava Albanije u istocnoevropskim zemljama rasturana.

Grupa ibeovaca u Albaniji, u vreme boravka od 1958. do 1960. godine, u vise navrata zajedno sa odredjenim partijskim telima i rukovodiocima APR radila na organizacionom povezivanju i intenziviranju antijugoslovenske delatnosti. Pokusavala je da uspostavi i slicne veze u SSSR-u, gde je trazila da u svojstvu "delegacije" prisustvuje 21. kongresu KPSS. Medjutim, dozvolu za obrazovanje organizacija nisu dobili, vec samo uveravanje da ce se njihovi zahtevi i problemi kasnije resavati u "povoljnijem trenutku".

Sredinom 1960. godine emigrantima iz Albanije dozvoljen je ulazak u SSSR, posle cega su u dve grupe prebaceni u Odesu.

U SSSR-u je rukovodeca grupa emigranata sastavila jedno pismo u kome je navela razloge dolaska, tj. povezivanja sa ranijom strukturom informbirovske emigracije i da uz pomoc KP socijalistickih zemalja odrzi "kongres" i "obnavljanje nove KPJ". Duze vreme ibeovci, osim "razumevanja" za njihove probleme nisu imali i direktnu pomoc u antijugoslovenskoj neprijateljskoj delatnosti, pre donosenja Deklaracije moskovskog savetovanja 81 komunisticke i radnicke partije u kojoj je proklamovana borba protiv "jugoslovenskog revizionizma". Emigracija je pozdravila donosenje teksta Deklaracije i uputila pismo ucesnicima savetovanja, na kraju koga su od centralnih komiteta KP istocnoevropskih zemalja trazili da im se omoguci i pomogne u svrgavanju legalnih organa u SFRJ.

Ova grupacija je potom sacinila i posebno pismo i isto uputila svim IB emigrantima, u kome su izlozili svoju dotadasnju aktivnost i sebe predstavili "privremenim rukovodstvom", apelujuci na ostale da im se pridruze radi omasovljenja clanstva i odrzavanja "kongresa". Pismo je upuceno svim emigrantima u istocnoevropskim zemljama, a pozivom da se izjasne u borbi protiv "jugoslovenskog revizionizma".


SARADNJA SA PRISTINOM

Kasnih sedamdesetih godina kada se Tirana pomirila sa istocnim blokom, prvo sa Kinezima, a potom i sa Sovjetima, obnovljena je i saradnja dve tajne sluzbe Sigurimi i KGB.

Na Univerzitetu u Tirani 1971. godine, uz pomoc KGB, na primer, formiran je obavestajni punkt u okviru Odeljenja za veze sa inostranstvom, zaduzen za usmeravanje i koordinaciju rada prema nasoj zemlji preko univerziteta i drugih albanskih naucnih i kulturnih institucija. U njega su ukljucene i neke istaknutije rukovodece licnosti i profesori univerziteta Bujar Hodza, Kraja Osman, Androkli Kostolari, Simon Cirici, kao diplomata proteran iz Turske zbog spijunaze i Nduo Simoni. Samo lica iz ovog punkta i "profesori" vezani za njega mogli su slobodno da dolaze u Jugoslaviju, odnosno primaju profesore, naucne i kulturne radnike iz nase zemlje. Ovaj punkt je takodje vrsio pripreme njihovih profesora koji su drzali predavanja na fakultetima u Pristini. U nekim primerima ove pripreme su trajale i do 10 dana.

Profesori iz Albanije su koristili za uspostavljanje brojnih kontakata sa nasim gradjanima albanske narodnosti iz svih drustvenih struktura, medju kojima i sa znatnim brojem neprijateljski eksponiranih lica, bilo da su bili bivsi politicki osudjenici ili agenti ALOS-a, nacionalisti i iredentisti, kao i sa povratnicima i emigrantima iz Albanije, u obradi SDB. U tome su se narocito isticali: Bujar Hodza, Androkli Kostolari, akademik, direktor Instituta za jezik i knjizevnost i clan CK PRA, Ljuan Omari, dekan Fakulteta pravno-politickih nauka i sekretar Akademije nauka, sestric Envera Hodze, Stefanac Polo, direktor Instituta za istoriju, clan CK PRA, Aleks Buda, predsednik Akademije nauka, Notrici Plasari, direktor Partijske skole pri CK PR, Alfred Uci, direktor Instituta za folklor, Zejnulah Balanca, profesor Fakulteta pravno-politickih nauka, Cabeja Ekrem, profesor albanologije, uziva neograniceno poverenje albanskih vlasti iako je bio zamenik ministra u Zoguovoj monarhistickoj vladi. Ucestvovao je na svim medjunarodnim skupovima albanologa. Pa Redzep Ismail, profesor u Pristini, koji je bio Ekremova bliska veza. I Osman Kraja, prodekan, clan obavestajnog punkta na Univerzitetu, koji je imao brojne veze na Univerzitetu u Pristini i drugim naucnim institucijama od Ali Hadri, Mark Krasnicia, Vehaba Sita do Ramiza Kelmendija.

Sluzba drzavne bezbednosti je utvrdila neposredne organizatore i nosioce aktivnosti organizacije "Grupa marksista-lenjinista Kosova", koji su imali jake veze sa Rusima i KGB. I pokazalo se da SDB Kosmeta sedamdesetih godina nije obavestavala SDB SSUP i SDB SR Srbije o ovim licima, iako su Metus Krasnici, Enver Talji i Ali Aliju i ranije bili optuzivani za iredentizam i spijunazu. Metus Krasnici, koji je 1959. osudjen kao organizator ilegalne grupe na 18 godina zatvora i Enver Talji su sedamdesetih, na primer, pred vise proverenih ljudi SDB izjavljivali da "na Kosmetu deluje ilegalna organizacija", da su njih dvojica ranije razlike u gledanjima na borbu za ujedinjenje Kosova sa Albanijom, otklonili "jer to zahtevaju interesi albanskog naroda" i u odvojenim razgovorima sa dousnicima SDB isticali da za svoju aktivnost dobijaju direktive iz jednog centra. Metus Krasnici je 1979. u razgovoru sa grupom iredentista - Fehmija Bajrami, Osman Begzad i Ethem Bajrami - koji su pusteni iz zatvora, nakon sto im je dao direktive za rad, izmedju ostalog, izjavio:

- Posle Tita u Jugoslaviji ce doci do rasula i zbog toga moramo biti pripremljeni da bi tu guzvu iskoristili, da Kosmet najprije dobije status republike u okviru Jugoslavije, a posle da se trazi odvajanje i prikljucenje Albaniji.


NOVI STALJINISTI

U SDB Jugoslavije je, medjutim, bilo indicija da su u formiranju levicarkih iredentistickih organizacija kako na Kosmetu, tako i u drzavama Evrope, gde su siptarski gastarbajteri bili brojni, ucestvovali i agenti sovjetske tajne sluzbe KGB. Na celu jednog ovakvog ovog drustva "Crveni front Kosmeta", na primer, nalazio se Jean Klog, belgijski drzavljanin i Djerdj Prifti, emigrant iz Albanije i poznati agent KGB. Uz njih preko 70 amigranata iz nase zemlje i radnika na radu u Belgiji, bili su aktivisti ovog drustva.

U antijugoslovenskoj delatnosti isticali su se Semsedin Spahija, Valdet Kuci, Iljaz Cingu, Avni Dzara i posebno Enver Hadri. Sa Hadrijem su radili i Akif Gubetini, iz okoline Pristine, koji je pre 20 godina emigrirao u CSSR i Mustafa Pacarda, majstor za kopiranje materijala. On je uvelicavao i umnozavao fotografiju Adema Demacija sa tekstom "Sloboda za Adema Demacija". Svi ovi materijali su distribuirani i nekim belgijskim institucijama i stampi.

Albansko rukovodstvo u sprezi sa rukovodiocima novoformiranih "maoisticko-lenjinistickih" partija i grupa u nekim zapadnoevropskim zemljama, najavljivali su 1973. i 1974. godine formiranje i legalizovanje "Marksisticko- lenjinisticke partije Jugoslavije" na Zapadu. Franc Strobl, sef ovih lenjinista u Austriji i urednik glasila ove partije "Rote Fahne" ili "Crvena zastava", koji se od 1968. godine pojavljivao u drustvu albanskih obavestajaca iz ambasade u Becu, je aprila 1973. godine odlucio da ide na formiranje "Marksisticko-lenjinisticke partije Jugoslavije" sa sedistem u Austriji. Za to je agitovao i kod Siptara, nasih radnika u Austriji, Svajcarskoj i SR Nemackoj. Najavljivao je cak i pripreme, do marta 1974. godine, za "Osnivacku skupstinu" u cilju konstituisanja partije koja bi delovala na platformi borbe protiv "revizionisticke" politike SKJ i na rusenju samoupravnog socijalistickog sistema.

Medjutim, u periodu od 1974. do sukoba Kina - Albanija 1978. godine, iz SR Nemacke u nasu zemlju su ubacivani, putem poste ili na druge nacine, razni antijugoslovenski pamfleti izrazito staljinisticke i informbirovske sadrzine sa pozivom na rusenje ustavnog poretka SFRJ. Kao autor i potpisnik ovih pamfleta oglasavala se "Jugoslovenska Komunisticka partija 1948/78. - predstavnistvo za SR Nemacku". U njima se reagovalo na sve znacajnije dogadjaje u nasoj zemlji i spoljno-politicke akcije Jugoslavije u pokretu nesvrstanih, Ujedinjenim nacijama i drugim medjunarodnim organizacijama i telima. Najvise ovih materijala pristizalo je sa podrucja Stutgarta, Diseldorfa, Bremena i Hamburga - gradova u kojima kasnije imamo pojavu proalbanskih grupa medju nasim radnicima na radu u SR Nemackoj, a koje su nastale pod direktnim uticajem Sigurimija.

Prilikom ponovnog susreta sa agentima iz Jugoslavije, tek oktobra 1979. godine, Franc Srobl je priznao da je doslo je do rascepa u maoistickom pokretu. Tada je insistirao je na stvaranju "zdravih jezgara" albanskih "marksisticko-lenjinistickih" grupa po sistemu "ilegalnih trojki" i zahtevao je da se one stvaraju kako u inostranstvu tako i na teritoriji Jugoslavije.

Program novih staljinista izneo je u svom hvalisanju zemljaku Siptaru jednom prilikom Cakaj Hajriza, iz sela Trstenik kod Glogovca, gastarbajter u Hagenu, Nemacka, inace povratnik iz Albanije:

"Odgovoran sam clan organizacije i cesto obilazim celije u Belgiji, Austriji i Frankfurtu, gde se nalazi predstavnik ove organizacije, cije ime ti jos ne zelim pominjati. Ciljevi ove organizacije su da ujedini Kosovo i Albaniju. Organizacija ima zadatak da pronalazi i ukljucuje u svoje redove ljude sa komunistickim idejama, kako bi nas buduci pokret imao sto doslednije ljude. Rad organizacije, mada to drugi clanovi ne znaju, pomazu albanske ambasade u zapadnim zemljama i CSSR. Obecali su da ce nas u datom momentu podrzati i naoruzati. Zadatak svakog clana je da po povratku u zemlju stvara sto vise baza, drugova i prijatelja na onim mestima gde se mogu vrsiti razne sabotaze, obustave rada, kvarovi. Sve sa ciljem da se kod radnika izazove strah i nesigurnost prema sadasnjem sistemu u Jugoslaviji. Organizacija u svojim redovima ima clanove iz svih struktura, a najvise iz redova nasih radnika na privremenom radu. Ako se neko od clanova organizacije prijavi i dekonspirise druge organima u zemlji, odmah sledi mera likvidacije njega ili clana porodice. Mi smo zatvoreni i nepoverljivi prema drugim licima tako da za prijem neke osobe u clanstvo nase organizacije zna samo onaj ko vrsi uclanjivanje i on odgovara na vernost novoprimljenog clana...".

I proalbanske marksisticko-lenjinisticke grupe na Zapadu imale su svoje organizacije, koje su kopirale politicki sistem Albanije. U toku 1976. godine, uz pomoc "marksista-lenjinista" u Francuskoj, stampan je prvi materijal sa pozivom za osnivanje "Partije rada Kosova". Operativci SDB Jugoslavije tvrde da su prve ovakve grupe "marksista-lenjinista" sastavljene od nasih gradjana albanske narodnosti na radu u inostranstvu formirane u Nemackoj pod direktnim uticajem albanske ambasade u Becu i stutgartske sekcije KP Nemacke, takodje marksisti-lenjinisti.

Glavni organizator je bio Ibrahim Kelmenti - Klimenti, rodjen 1954. u selu Labjanu, SO Decane, veciti student. A od 1977. godine na radu u Bohumu, SR Nemacka. On je pocetkom 1979. godine osnovao svoju grupu pod nazivom "Fronti i kuq" ili "Crveni front" radi sirenja nacionalisticke i iredentisticke delatnosti prema nasim gradjanima albanske narodnosti na radu u inostranstvu. Pre toga, u toku 1978. godine, Kelmendi je izdao "Radnicki list" na devet kucanih stranica sa parolom u zaglavlju "Proleteri svih zemalja i ugnjeteni narodi, ujedinite se" i brosuru dzepnog formata na 37 kucanih stranica pod naslovom: "Revolucija je neizbezni put za izvojevanje slobode". Aprila 1979. godine pojavio se i prvi broj lista "Baskimi" ili "Jedinstvo", glasila ove grupe.

Druga grupa novih lenjinista pod nazivom "Zeri i Kosovos" tj. "Glas Kosova", formirana je 29. septembra 1979. godine u Stutgartu. Organizatori osnivackog skupa na kome je prisustvovalo oko 50 nasih gradjana, bili su Riza Salihu, rodjen 1952. godine u selu Musutistu, SO Suva Reka, radnik-armirac i Hisen Gegalj, rodjen 1950. godine, u selu Grazde, SO Suva Reka, radnik, tada obojica na radu u ovom gradu. Ovaj drugi je je 1981. godine uhapsen u SFRJ i osudjen na 13 godina strogog zatvora. Grupa u Stutgartu je prva izradila svoj program "Pravila o radu", zatim "Upitnik za prijem u clanstvo" i "Registar simpatizera". Svi ovi materijali rasturani su i medju clanovima ilegalne iredentisticke grupe koja je delovala na podrucju Urosevca i Prizrena. Prvu akciju ispisivanja neprijateljskih parola grupa je izvela 14. i 15. septembra 1979. godine na zidovima kluba - Doma jugoslovenskih radnika u Stutgartu.

Pripadnici grupe u Stutgartu su se posebno angazovali na pridobijanju novih clanova medju nasim gradjanima u SR Nemackoj. Neke od njih su slali u zemlju u cilju rasturanja antijugoslovenskih pamfleta i izvodjenja drugih akcija. Tako je Rifat Jupoli, rodom iz Podujeva je po nalogu Rize Salihua, jednog od rukovodilaca stutgartske grupe, uneo u svojim kolima u zemlju 120 primeraka pamfleta ove grupe i 2. septembra 1979. godine rasturio u Podujevu i tri okolna sela. Preko Hisena Gegaja grupa je uspela da stvori odredjene pozicije na podrucju Suve Reke i Prizrena, gde su im saradnici bili Rahmona Lugadzi i Ruzdi Samarati, koji su po njegovom nalogu izvodili akcije pisanja parola i zapalili simsir sa natpisom "Tito" u parku bolnice. U nekim od akcija ucestvovao je i Hisen Gegaj. Svi su bili naoruzani i bili spremni da upotrebe oruzje u slucaju da budu sprecavani u izvodjenju akcija. Prilikom hapsenja Hisena Gegaja u pistolju koji je kod njega pronadjen nalazio se metak u cevi.