USTANIČKA JESEN
U IBARSKOJ DOLINI
Leto i jesen 1941. u Ibarskoj dolini, na obroncima Kopaonika i Golije, bili su ispunjeni borbom, pobedama i porazima, slobodnim životom. Stvoren je Kopaonički partizanski odred od trepčanskih i drugih rudara, šumskih radnika, seljaka, studenata, đaka. Prva akcija bila je diverzija na žičari u rudniku u Trepči. Za kratko vreme izrastao je u krupnu vojnu jedinicu, jedan od najvećih odreda u Srbiji. Narod Ibarske doline listom ga je pomagao: pružao mu utečište, organizovao skupljanje životnih namirnica, odeće, davao mu nove borce.
Za kratko vreme odred je postigao veoma krupne uspehe. Pored ostalog, pokidao je mostove na Ibru, u čitavoj Ibarskoj klisuri, čime je onemogućio transport okupatorskih trupa, ratnog materijala i ruda. Svojim dejstvima potpuno je onemogućio proizvodnju za okupatora u četiri rudnika: uglja, olova, cinkla i azbesta. Rudnik Belo Brdo nije radio do završetka rata. Među diverzijama koje su izvršile borbene grupe odreda ističu se: dve diverzije na transportnim uređajima »Trepče«,koje su izazvale pravu paniku kod okupatorskih jedinica i dovele da se veliki broj novih Trepčanskih rudara i omladinaca iz Kosovske Mitrovice uključi u Kopaonički odred. Za kratko vreme pod dejstvima Kopaoničkog odreda u studeničkom srezu prestala je da funkcioniše i kvinslinška vlast i žandarmerija: sve žandarmerijske stanice sem u Raškoj, su razoružane, gotovo sve opštinske arhive su popaljene.
U sadejstvu sa Kraljevačkim partizanskim odredom »Jovo Kursula«, Kopaonički odred je oslobodio gotovo čitavu Ibarsku dolinu – isterao okupatora i stvorio slobodnu teritoriju od Lopatnice kod Kraljeva do Ibarske Slatine kod Kosovske Mitrovice.
Stvoreni su novi organi vlasti – NOO u svim opštinama u Ibarskoj dolini, proširene su ili ojačane mnoge društveno – političke organizacije, formirane u mestima gde ranije nisu postojale. Štab odreda formirao je posebnu grupu koja je imala zadatak da prihvata nove borce i da organizuje s njima prvu obuku.
Za nepun mesec dana pod oružjem je bilo oko 720 boraca Kopaončkog odreda, a još 300 čekalo je oružje. Odred je imao 7 četa.
Slobodna Ibarska dolina imala je svoju i slobodnu železnicu, prvu železnicu normalnog koloseka na oslobođenoj teritoriji. Na više stanica bilo je železničkih vagona. I samo jedna lokomotiva – u kvaru. Vredni partizani železničari iz Užća popravili su lokomotivu, pa je proradio partizanski voz u Ibarskoj dolini i počeo da prevozi: artiljerijsku municiju iz Lopatice, benzin, petroleum i drugo.
Bolnica u slobodnoj Raškoj lečila je ranjene i bolesne partizane, izbeglice i meštane, pa i Pećančeve četnike.
Početkom oktobra u oslobođenu Rašku dolazi Mirko Tomić Seljak, član Glavnog štaba NOPO Srbije i instruktor PK KPJ za Srbiju. Na konferenciji članova Partije i SKOJ-a, održanoj u osnovnoj školi, Tomić je ukazao da se borba mora voditi još jače i žešće. Tražio je da Kopaonički odred pošalje dve čete: jednu na opsadu Kraljeva, drugu u oslobođeno Užice. Partijska organizacija i štab odrda su ovaj zahtev Glavnog štaba i PK KPJ sa oduševljenjem prihvatili.
U Užice su upućeni uglavnom rudari iz Baljevacam zatim omladinci iz Ušća i drugih mesta. To je bila kompletna 6. baljevačka četa Kopaoničkog odreda. Borci su kamionom putovali do Ušćai dalje. Predvodio ih je Milutin Vujović, komesar čete. Rudari su, u Užicu, pored ostalog, učestvovali u odbrani centra slobodne teritorije Užičke republike od četnika i pomogli u razbijanju četnika u jednoj od najtežih borbi na brdu Trešnjici, udaljenom svega nekoliko kilometara od Užica.
Na blokadu Kraljeva upućena je kompletna Rudarska četa, sastavljena od rudara iz Trepče. Tamo je Rudarska četa bila jedna od najzaoaženijih jedinica po svojim dejstvima.
Šesta baljevačka četa sa grupom Kraljevčana, otputovala je vozom iz Smaile, preko Čačka, u Užice. Ovde je stigla prvog novembra i dobila oružje i odmah otišla na položaje na brdu Trešnjici u cilju odbrane Užica od četnika. U okršaju na Trešnjici četa se tukla žestoko i uspešno, zajedno sa Dragačevskim partizanskim bataljhonom, a sutradan, posle razbijanja četnika, 3. novembra, borila se za oslobođenje Požege, da bi uskoro opet učestvovala u odbrani Užica od napada velike četničke grupacije kojom je komandovao četnički kapetn Dragoslav Račić.
U to vreme počeli su sukobi sa četnicima u Ibarskoj dolini. Najpre sa četnicima pod komandom bivšeg podoficira Mašana Đurovića, a uskoro i protiv četnika Draže Mihailovića. Četnici su najpre napali rudnik Baljevac, a onda su upali u Rašku i isterali iz grada tamošnju malu posadu i zarobili oko 20 pripadnika NOP, neđu kojima su i jednog zaklali. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da pregovorima reši sporove Kopaonički odred je napao Đurovićeve, odn. Pećančeve četnike u Raškoj, prodro u grad, ali Mašanu dolaze u pomoć četnici Radomira Cvetića sa Golije. Nadmoćni u ljudstvu i naoružanju četnici uspevaju da potisnu partizane. U toj borbi pored drugih poginulih, pao je komandir baljevačkih rudara Dušan Jemuović, a teško je ranjen i komandant Kopaoničkog odreda Predrag Vilimonović. U neravnopravnim borbama, čete Kopaoničkog odreda povlače se prema Ušćum zatim prema Roćevićima, nedaleko od Kraljeva.
I izveštaju koji je napisao komesar Kopaoničkog odreda Dušan Tomović štabu Čačanskog odreda stoji i ovo:
»Okršaj je bio prilično krvava i svršio se delimično neuspehom. Žrtava je bilo i sa jedne i sa druge strane: 13 naših i 19 njihovih. Usled pojačanja i koncentrisanja četničkih snaga i preimućstva u automatskom oružju, koga su dan ranije dobavili od Nemaca, mi smo se morali povući iz Raške, a kasnije iiz baljevaca.«
U sreskom načelstvu u Raškoj Mašan Đurović je istakao dve zastave: nemačku i četničku. Na četničkoj je pisalo: »Živeo kralj«.
Uskoro, počela je završnica nemačke tzv, prve ofanzive na slobodnu teritoriju Užičke republike. Tada počinju i snažni napadi ojačanih nemačkih snaga iz Kraljeva prema Čačku i prema Raškoj, odnosno Novom Pazaru. Kopaonički odred sa Kraljevačkim odredom sukobljava se sa Nemcima i sa četnicima, trpi gubitke i povlači se prema Čačku i preko Dragačeva. U tom povlačenju dolazi so kriza, ozbiljnih i teških, kao i kod više drugih jedinica.
U vreme odstupanja prema Roćevićima, kada su nastale velike teškoće u snabdevanju, delegacija Kopaoničkog odrda i Kraljevačkog odreda išla je u Komandu mesta u Čačku, pa odatle u Vrhovni štab. U Užicu ih je primio drug Tito. Pored ostalog, Tito ih je pitao o tome da daju jednu svoju četu u sastav proleterske jedinice. Na kraju, svakom odredu odredio je da iz banke podigne po 100.000 dinara.
U to vreme, u vreme povlačenja glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, iza tih snaga u većini krajeva zapadne Srbije, pa i u Ibarskoj dolini, ostao je pravi pakao.
»Pijani četnici, u želji da se dodvore okupatoru, priređivali su prave Vartolomejske noći. Ima slučajeva u dragačevskom, moravičkom i kopaoničkom i drugim srezovima kada su za jednu noć klali po 60 seljaka, seljaka koji su, navodno, bili prijatelji partizana, Kažem navodno, jer među zaklanima je bilo i takvih koji nikakve, ali baš nikakve veze nisu imali sa partizanima...« – zapiso je Tomović.
6. ibarska četa iz Užica je upućena na Zlatibor. Tamo je jednim delom obezbeđivala ranjenike. Držala je i čuvala objekte u Čajetini do trenutka kad su Nemci, posle zauzimanja Užica, prodrli na Zlatibor. U tom teškom vremenu jedni su pratili ranjenike prema Uvcu i Novoj Varoši, drugi se tuli s Nemcima, treći povlačili. Među ranjenicima koji u bili smešteni u selu Kremnima nalazio se i teški ranjenijj, komandant odrda Prdrag Vilimonović. Nemci su ih zarobili i vratili u Krčagovo, kraj Užica, u bolnicu. Po savetu bolničarki, ranjenici su kazivali lažna imena, Tako je učinio i Vilimonović. Međutim, četnički lešinari su ga i ovde, čak i pod tuđim imenom otkrili. U bolnicu u Krčagovu jednog dana došla je grupa četnika koju je predvodio bivši žandarmerijski kapetan Rajko Kresojević iz Rvata. Kresojević je zavirivao u bolesnike, tražio »poznate«. Tako je prepoznao Vilimonovića, izvikao se na ovoga, govoreći mu »da se kao narodni učitelj bori protiv svoje braće – Srba«. Sam je na tabli prebrisao Vlimonovićevo lažno ime i upisao pravo i dodao »komandant odreda«. Uskoro je Vilimonovićem sproveden u Beograd, pa streljan u logoru na Banjici.
U povlačenju delova Kopaoničkog i Kraljevačkog odreda vencem Jelice, u selu Rajcu, napali su ih četnici. Rajko Šotra, rukovodilac agiropa Kopaoničkog odreda, popeo se prvo na drvo u cilju izviđanja četnika. Četnički metak pogodio ga je u grudi, a Šotra je pao Nosili su ga jedno vreme, pa ostavili u Rajcu kod seljaka Sretena Beševića. Ovaj seljak je uz pomoć meštana odveo Šotru preko Slatinske Banje u Beograd, gde je operisan i izlečen. Kasnije je stupio u Kosmajski partizanski oded, odavde otišao u Bosnu, gde je u jednoj borbi poginuo.
Rudarska četa se sa Kraljeva, posle niza peripetija, povukla preko obronka Zlatibora, i u borbi s četnicima Božidara Ćosovića Javorskog, uspela da se probije prema Novoj Varoši, kao i glavnina 6. ibarske čete.
U danima povlačenja, pored sporadičnih borbi s nadmoćnim neprijateljem, delovi grupe Kopaoničkog odreda pravili su i prave podvige. Dok se većina jedinica povlačila i osipala u teškim danima, Boža Žarković, borac, Žarko Vuković sa vodom vojnika, zapalili su jednu lokomotivu koju je imala ibarska železnica. Za inat neprijatelju – da mu ne ostave ništa što može da koristi u borbi protiv partizana i naroda.
Dragoslav Bogavac, sekretar OK KPJ za Kraljevo, vraćao je pojedince u pozadinu, na okupiranu teritoriju, na politički rad. Slao je Ratka Dražovića na njegov teren. Dražović nije pristao. Bogovac i Miro Dragišić, komesar Kralljevačkog odreda, poslali su Rajka Vujanca, člana Sreskog komiteta SKOJ-a za Kraljevo – da se vrati u dolinu Ibra za politički rad. Vujanac se opirao, nije želeo da se vrati u osinjak, ali je otišao, poslušao partijsku direktivu.
Čete su se osipale,neke su se rasformirale. Druge su pokušavale da se probiju na zapad, prema Sandžaku, ali je sve išlo toporo, s mnogo razočarenja. Grupa boraca koju su predvodili komesar Dušan Tomović i zamenik komandanta Steva Trifunovića probijala se preko Dragačeva, preko sela Dupca do Mlanče pod Golijom. Komesar odreda se teško razboleo, pa je privremeno smešten kod jednog seljaka u selu Koritniku.
Razboleli su se i Ratko Dražović i Brana Ćurčić. Nisu mogli dalje, Sve su ih uskoro iznenadili i zarobili Cvetićevi četnici, Branu i Tomovića su odmag predali četnicima Mašana Đurovića u Raškoj.
Mašan Đurović je 15. decembra obaveštavao svofa gazdu Kostu Pećanca:
»Ibarska dolina je poslednjim borbama potpuno očišćena od komunističkih bandi od Raške do Kraljeva. Poslednja borba bila je u Rudnu gde je 19 partizana zarobljeno među kojima i njihov politički komesar Dušan Tomović. Prva grupa od 28 zarobljenih partizana sprovedena u Niš. Neprestano ih hvatamo, ili pojedince ili u manjim grupama i još ih ima mnogo zatvorenih. Kada ih prikupimo veći broj onda ćemo ih sprovesti za Niš.»
Zarobljene partizane iz Raške sprovodili su u Niš kao prave razbojnike: vezane lancima, sa rukama na leđima. Po ciči zimi, na otvorenom kamionu, lanci se usceaju u meso.
Od rejona Štavalja, gde su partizane presretali četnici popa Selimira Popovića, bilo je sve teže. Sveta Tridfunović se odlučio da se vrati u Ibarsku dolinu. Posle oštre rasprave, Miro Dragišić i Milan Simović odobrili su Sveti da se vrati u Ibarsku dolinu i tamo nastavi borbu. S njima prema selu Brusniku pošlo je još 10 boraca.
Kopaonička četa otišla je sa Kraljevčanima put Sandžaka.
Bili su to teški trenuci. Ljudi su bili na neviđenim mukama: Kako se odlučiti, gde naći izlaz. Vraćali su se u svoj kraj da tamo nastave borbu, tamo gde poznaju svako brdo, svaku čuku, svaki kamen. I svakog čoveka. Narod u Ibarskoj dolini nije smeo ostati sam prepušten četnicima i njihovim hirovima.
Jedanaestorica, koju je predvodio Sveta Trifunović, odlazila su u Ibarsku dolinu, u nepoznato. Tamo gde su četnici vodili pravi lov na ljude. Zajedno sa Nemcima.
Ibarski rudari, koje je predvodio Mile Pavičić, zajedno s Kraljevčanima, svrstani su u Ibarski bataljon, probijali su se prema Novoj Varoši, po ciči zimi, velikom mrazu, po planinskim bespućima i snegovima.
»Posle svanaest dana marševa i borbi s četnicima«, kako je zapisao Milan Simović Zeka, komandant Ibarskog bataljona, u knizi »Prva proleterska«, »stojimo na ulazu u Novu Varoš. Čitava večnost. Sada ćemo ući prvi put u oslobođeni grad. Posle toliko vremena videćemo druge partizane, od kojih nas je ofanziva odvojila... Noć je. Bataljon spava. Dragoslavu i meni to ne polazi za rukom. Tiho komantarišemo najnovije događaje i govorimo o našem bataljonu. Ovo popodne moral boraca je znatno porastao. Tome se posebno veselimo. Odsečeni u ofanzici, bez veze i jasne perspektive o pravcu kretanja, uložili smo dosta truda da održimo moral. Bataljon je izdžao ovaj težak ispit. Ako se malo odmorimo neće biti zadatka koji on ne bi izvršio...«
Uskoro, borci su doživeli veliku radost. Posle toliko nevolja i krizi tokom ofanzive, posle toliko osamljenosti, u Novoj Varoši su videli i svog vrhovnog komandanta druga Tita. U razgovotu on im je otvorio perspektivu, rasterao magle i teške slutnje koje je ofanziva bila nataložila i u doživljajima i u glavama ljudi.
Posle desetak dana, 22. decembra 1941. godine, kopaonički borci i ibarski rudari su u stroju Prve proleterske brigade u Rudom, prve regularne jednice naše vojske. Ušli su u sastav Četvrtog kraljevačkog bataljona Prve proleterske brigade.
Samo u 3. četi bilo je 60 boraca bivšeg Kopaoničkog partizanskog odreda. Zatim u 2. četu su ušli borci 6. ibarske čete, kao i iz drugih četa Kopaoničkog odreda – stali u stroj Kraljevačkog bataljona, odnosno Prve proleterske.
Načelnik štaba Kraljevačkog bataljona Prve proleterske bio je Mile Pavičić, ranije komandir Rudarske četa Kopaoničkog odreda.
Iz Ibarske doline otišle su Rudarska i 6. ibarska četa put Sandžaka, Bosne, Hercegovine... Zajedno sa glavninom snaga kojima je komandovao Vrhovni štab.
U Ibarskoj dolini je ostao narod, ostali su drugi borci i u vrlo teškim uslovima nastavili borvu za slobodu.
Tue Jan 29, 2019 6:22 pm by valter
» Smrt? Je li to kraj ili prelaz iz faze u fazu?
Sat Aug 29, 2015 4:28 pm by Jugos
» Izgubljeni drugovi
Sat Feb 14, 2015 10:12 pm by SAMOUPRAVLJAC
» PRAZNICI
Mon Dec 29, 2014 6:16 pm by SAMOUPRAVLJAC
» BEZ DLAKE NA JEZIKU
Sat Dec 13, 2014 12:28 pm by Jugos
» Zdravo! Ja sam Dejan!
Sat Dec 13, 2014 12:23 pm by Jugos
» Kakvo drustvo zelimo...nova Jugoslavija?
Sat Dec 13, 2014 11:46 am by valter
» LALA U PEKARI
Fri Dec 05, 2014 2:05 pm by valter
» Socijalisticki sistem i Radnicko samoupravljanje u SFRJ-i
Fri Dec 05, 2014 7:08 am by valter
» TEZINA LANACA
Mon Dec 01, 2014 7:44 am by valter
» LINUX MINT
Sun Nov 30, 2014 8:31 am by valter
» 29.Novembar-Dan Republike
Sat Nov 29, 2014 8:18 am by valter
» "SAMO ZAJEDNO SMO JACI!"
Thu Nov 27, 2014 5:52 pm by valter
» Draga moja domovino
Wed Nov 26, 2014 4:28 pm by valter
» Evropska Unija
Tue Nov 18, 2014 3:51 pm by valter
» PROJEK ROSETTA
Sat Nov 15, 2014 8:03 pm by valter
» Cestitke i pozdravi
Sat Nov 15, 2014 7:55 pm by valter
» " ZA VASU BOLJU BUDUCNOST"
Sat Nov 15, 2014 12:32 pm by SAMOUPRAVLJAC
» OBAVEŠTAVAM SVE!
Wed Nov 12, 2014 1:07 pm by valter
» Ubuntu
Wed Nov 12, 2014 10:35 am by valter
» Savez komunističke omladine Jugoslavije-SKOJ
Sat Nov 08, 2014 7:26 am by valter
» Jugoslovenska Narodna Armija -JNA-
Thu Nov 06, 2014 10:05 pm by valter
» JUCE DANAS SUTRA
Fri Oct 03, 2014 1:45 pm by valter
» Evo nesto interesantno
Wed Oct 01, 2014 8:11 pm by valter
» Demokratija ili Radnicko samoupravljanje
Mon Sep 22, 2014 4:57 pm by maro